Notes

Prva tajna istorija Titove Jugoslavije

Piše: Dragoljub Petrović

Milomir Marić
Deca Komunizma
Laguna, Beograd, 2014.

„Deca komunizma” su napravila strahotu od života u samoproglašenoj demokratskoj zemlji da nije ni čudo što se posle svega sa nostalgijom sećamo Titove Jugoslavije kao vrhunca blagostanja i ljudske civilizacije. A možda im je to upravo i bio cilj, ukoliko ja nisam neizlečivo oboleo od teorije zavere – napisao je Milomir Marić u predgovoru novog izdanja svoje knjige “Deca komunizma”, koju je posle 27 godina ponovo izdala Laguna.

Kultni jugoslovenski bestseler, objavljen 1987, predstavljao je tajnu istoriju Titove Jugoslavije. Nije bio zabranjen, jer, kako danas kaže Marić, knjiga je izašla leti, kad su drugovi komunisti bili na letovanju, pa im se kao letnje štivo i dopala. A u septembru je već bilo kasno da prave frku.

“Mariću, vas je pod svoje uzela beogradska reakcija i vas treba obesiti na Terazijama” – rekao mu je u šali po objavljivanju Milovan Đilas, nekadašnji Titov ljubimac i najveći komunistički disident. “Šta je doživela moja generacija: da joj sudija bude ovaj balavander Milomir Marić” – zapisao je u svoj dnevnik legendarni Titov general i ministar diplomatije Koča Popović. “Partizani su odavno mrtvi, ostale su samo stare kurve” – napisao je Titov biograf Vladimir Dedijer. Dobrica Ćosić je Marića stalno prekoravao što je bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji, svuda su ga hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač, jedino ga je tri dana u nastavcima na francuskom radiju napadao Milovan Danojlić.

A Marić je samo želeo da razotkrije zabranjene stranice jugoslovenske istorije i njene glavne i sporedne likove.

-Mene su uvek zanimale te zanimljive biografije polutipova. Polušpijunske, polukriminalne, onih koji su u mladosti bili ilegalci, smucali se po Evropi, po Moskvi, Kini i Latinskoj Americi. Zatim, ambasadori i ministri koji su oslobodili vile na Dedinju od prethodnih vlasnika, neke su oslobodili i od života. Zato sam počeo da odlazim kod najbližih Titovih saradnika i ja sam njih ispovedao pred kraj života. Oni su tada bili razočarani u sve za šta su se borili. Ispričali su mi priču koja se potpuno razlikovala od onog što smo mi učili u školi. Pričali su mi pravu priču o tom vremenu. Tada niko osim mene nije bio spreman da ih sasluša. Njihovoj deci su dosadili. Oni su se bavili rokenrolom, ili su se drogirali, ili su radili u Geneksu, ili bili na nekoj Fulbrajtovoj stipendiji… Ja sam tako postao vanbračno dete komunizma. Bili su moji veliki učitelji: Vlatko Velebit, Ivo Vejvoda, Srđa Prica, Marko Nikezić… Govorili su mi koje knjige da čitam, davali mi svoje biblioteke, objašnjavali mi pozadinu nekih događaja. Nigde nisam mogao takvu školu da prođem. Sve to svoje iskustvo su prenosili na mene. Postalo mi je sve to jako uzbudljivo. Onda sam počeo da pletem priče o nekim tipovima koji su iz istorije davno izbrisani – seća se Marić.

Najviše je voleo da se bavi “špijunima koji su putovali po svetu i ubijali kojekakve narodne neprijatelje”.

-Jedan od tih fascinantnih likova bio je Mustafa Golubić, koji je u mladosti bio mladobosanac, jedan od organizatora Sarajevskog atentata, a pre toga komita u Balkanskim ratovima. Suđen je na Solunskom procesu Apisu i drugovima, da bi potom postao komunista. Šetkao se po svetu od Pariza, Beča, Berlina do Moskve, pretio da će ubiti “krvavog psa kralja Aleksandra”. Svi ti separatistički pokreti koji su rušili Jugoslaviju bili su povezani sa Kominternom. To ubistvo je zato nerešeno zauvek. U arhivama Gestapoa sam svašta našao za Mustafu Golubića. Recimo, da je streljan u današnjem Pionirskom parku, između Skupštine grada i Predsedništva Srbije, a Rusi su, kada su oslobodili Beograd 20. oktobra 1944, izvadili njegovo telo i preneli ga u Moskvu. To je prvo što su Rusi uradili jer je on bio njihov najzaslužniji agent. Čak je tadašnji funkcioner Udbe Goran Nešković morao da napravi istragu i pošalje u Moskvu dokaze da Tito nije izdao Mustafu Golubića Gestapou. Bio sam fasciniran takvim tipovima – kaže Marić.

Kada je u Dugi objavio feljton o Mustafi Golubiću, delove onoga što će tek ući u “Decu komunizma”, na otvaranju beogradske diskoteke Amadeus 1983. sreo je Željka Ražnatovića Arkana.

-Moj prvi susret sa Arkanom bio je čudan. Prišao mi je u belom odelu, uz osmeh, i rekao: “Ja sam Mustafa Golubić”. Arkan se identifikovao sa Mustafom, jer se upravo vratio sa tih svojih putešestvija po Evropi, gde je ubijao kojekakve “narodne neprijatelje” kao što je Golubić ubijao za Tita i Partiju. On je mislio da je isti takav, da pljačka mrski kapitalizam i donosi pare u zemlju – kaže Marić.

Onda se u Zagrebu pojavio neki tip koji je poklonio nekakvu zbirku umetničkih stvari, Rubense, Rembrante, Leonarde…

-Pitao sam kolege iz Zagreba što ne naprave intervju sa njim. Kažu: “Težak je, neće”. Ja odmah ujutru sednem u voz za Zagreb, nađem u hotelskoj sobi imenik, vidim piše Ante Topić Mimara. Zovem ga, on kaže: “Dođi odmah”. Posle sam napravio i film o njemu. On je prvo s Titom pljačkao banke. Opljačkali su zagrebačku katedralu i odneli neki diptih od slonove kosti, koji su tad, 1927. godine, prodali Muzeju u Klivlendu. Na suđenju sledeće godine Josip Broz je bio osuđen za komunističku delatnost i pljačku crkava. Ovo drugo je kasnije izbrisano. A krali su ko Arkan i ovi – malo za partiju, malo za narod, malo za sebe. A Mimara se kasnije pojavljuje u Berlinu i postaje savetnik Geringa za likovnu umetnost. Gering je imao najveću umetničku zbirku, pljačkao najveće muzeje sveta, da bi posle rata Tito Mimaru poslao u Nemačku da vrati ono što su nacisti prethodno nama opljačkali. I on je pokupio dosta tih stvari, čak i one koje nisu bile naše – priča autor “Dece komunizma”.

Zatim je čuo da se 1981. u Zagrebu pojavio neki Titov general koji je postao ustaša.

-Tako sam upoznao Franju Tuđmana. Rekao mi je: niko mi u kuću nije ušao tri meseca od izlaska iz zatvora, prijatelji ga nisu pozdravljali na ulici. Ko god je bio zabranjen, taj mi je bio interesantan. Recimo Mihajlo Mihajlov. On je dvaput išao u zatvor. Jedanput smo sedeli Brana Crnčević i ja u kafani “Pod lipom”, naiđe Mihajlov, skuplja neku peticiju da se smeni Tito. Ja bio klinac, kažem: “Ajd da potpišemo”. Brana ga pogleda, pa ga pita: “Mišo, jesi li ti sam ili imaš nešto vojske? Ako imaš neku diviziju, pa da potpišemo” – seća se Marić svoje mladosti sa disidentima.

Sa Milovanom Đilasom sastajao se konspirativno. Đilas se svake subote u 12 sati viđao sa Matijom Bećkovićem…

-A meni je dao čast da se viđamo svake subote u deset. Đilasu su ukinuta građanska prava kad je izašao iz zatvora. Ništa nije smeo da objavi niti da kaže. Kad sam ja skupio građu, odneo sam mu sve u njegov stan u Palmotićevoj. On mi je bio najveći konsultant. Kod njega sam proveravao ono što sam nalazio u arhivama ili kod drugih svedoka epohe. Jedino nipošto nije pristajao da Tito nije bio Josip Broz iz Kumrovca, već sin nekog austrijskog ili poljskog grofa, možda čak i biskupa. Naterao me je da potražim još žive Titove poznanike iz Zagreba iz dvadesetih godina, kad se kao zarobljenik vratio iz Rusije, da potvrde da ga nije zamenila sovjetska tajna služba i da je bravar zaista bio bolji vladar od svih koji će ga naslediti. Đilas je bio dobar tip – uspeo je da četvoricu članova bande Jove Čaruge zavrbuje za komunizam, a ta četvorica su kasnije postali narodni heroji – kaže Marić.

Knjigu je pisao od kraja sedamdesetih do 86. Pomagao mu je Vladimir Dedijer.

-Njemu sam govorio da je najveći marketinški stručnjak svih vremena, jer je izmislio Tita, sedam neprijateljskih ofanziva i istorijsko “ne” Staljinu. To nije ni postojalo. Vlada je bio duhovit čovek i vrhunski novinar. Govorio je da sam njegov naslednik. Kada je bio bolestan, zvao me da otkucam njegov testament. I kaže: “Ostavljam porodici kuću, stan u Ljubljani, Beogradu, a Milomiru Mariću ostavljam ‘Istoriju Jugoslavije’. Ja mu kažem: ‘Vlado, pa ostavi mi bolje nešto keša. Kakva Istorija Jugoslavije’ – seća se Marić. Dodaje da se sve završilo neobično: “Komunisti su se decenijama branili da moraju da budu na vlasti kako Jugoslavija ne bi nestala u krvavom bratoubilačkom ratu. Na kraju se to zaista i desilo, kada su zaratili četnici i partizani iz partizanskih filmova, nekadašnji stipendisti Titovog fonda i učenici partijske škole iz Kumrovca. U svakom slučaju, sami su zapalili kuću u kojoj su živeli, da bi premaskirani ostali na vlasti posle pada Berlinskog zida”.

Baš zato, sprema nastavke “Dece komunizma”.

-Ponovo sam izdao knjigu jer sam video da se originalno izdanje prodaje na sajtu Amazon za 280 dolara. Video sam da je to biznis, pa sam rekao da se to štampa i da bude uvod u moje nove knjige. Nastavak “Dece komunizma” je raspad Jugoslavije, tragični srpski nesporazum sa svetom. Ja sam 20 godina to istraživao sa državnicima koji su nam radili o glavi ili bili kreatori ratne drame, proučavao sam šta nam se to desilo, gde smo pogrešili, i za 20 godina sam napisao jedno 2.000 strana koje će biti podeljene na četiri, pet knjiga. Kao i moji komunisti ilegalci ja sam se krio, prostituišući se preko televizije da me ne uvate. I tako sam glumio budalu preko televizije, a tajno sam se bavio tim rukopisom, novom Decom komunizma”.

 http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/prva_tajna_istorija_titove_jugoslavije_.26.html?news_id=277982

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: