Poreklom iz Oxfordshirea, engleski bend Radiohead učvrstio se kao jedan od najinovativnijih i najuticajnijih muzičkih bendova. Bend je nastao osamdesetih godina prošlog veka za vreme školovanja članova pod nazivom On a Friday(U petak), a započeo je kao rock bend. Iako su imali višestruke različite uticaje – poput jazza i filmske muzike – u početku su postavljeni uz druge izvođače u onome što se obično naziva britpop. Nakon što su postigli skroman uspeh sa svojim grungy debitantskim albumom, Pablo Honey iz 1993., razvili su svoj zvuk i teme na svom drugom albumu, The Bends iz 1995. Ovaj je album doneo nove i bolje stvari koje dolaze, s većom upotrebom klavijatura i gotovo eteričnom atmosferom. Albumom The Bends Radiohead preuzimaju rock zvuk koji su uspostavili na Pablo Honeyu i izokreću ga koristeći semplove, opskurne tonove gitare i nekonvencionalne strukture pesama. Odvojili su se od tradicionalnog rock pisanja pesama protivno željama svoje izdavačke kuće i umesto toga razvili složenije temelje za svoju muziku, uključujući više elektroničkih eksperimentisanja. Ti su zvukovi podstakli Yorkea da napiše introspektivnije i moćnije tekstove, baveći se depresijom i pokušavajući se uhvatiti ukoštac s njihovim uspehom.
Usledio je potom njihov treći, ispostaviće se presudni album – OK Computer (1997.), koji je imao mnogo veću dubinu lirskih tema i zvuka od svih prethodnih pokušaja. Govorilo se tada o njihovoj futurističkoj pop-art ploči koja podseća pričom i atmosferom na kultne distopijske romane prve polovine dvadesetog stoleća – Vrli novi svet Aldousa Huxleyja i 1984. Georgea Orwella (mesto radnje ovih romana lišeno je organskog života, njihovim svetovima upravljaju mašine i kontrolišu ih zlonamerne vlade. Ljudi su manipulisani onim što im tehnologija govori da veruju i, kao rezultat toga, potpuno su nevidljivi za mnoge životne radosti i slobode. Nakon turneje po svetu i interakcije s drugim kulturama, bend Radiohead je verovao da je moderni svet osuđen na sličnu propast i odlučili su vlastitu zabrinutost izraziti albumom OK Computer). Bila je to priča o izolaciji, preteranom oslanjanju na moderne tehnologije i istraživanje praznine današnjeg konzumerističkog društva, atmosferski obojena apstraktnim, eksperimentalnim zvukom. Album je objavljen u vreme kada su internet i tehnologija postajali sve više integrisani u svakodnevni život, što je dovelo do osećaja nepovezanosti i odvojenosti. Stihovi i muzika Radioheada zarobili su i naglasili taj osećaj, izražavajući duboku zabrinutost zbog gubitka ljudske veze i dehumanizirajućeg učinka tehnologije. Sam naziv albuma, OK Computer, aludira na ideju da je tehnologija preuzela primat, a društvo postalo preterano zavisno o mašinama. Tehnologija i njezin uticaj na društvo teme su koje se ponavljaju kroz celi album. Stihovi Radioheada odražavaju osećaj nelagode zbog sve veće uloge tehnologije u našim životima. Oni istražuju izolirajuće učinke tehnologije, pitajući se spaja li ona ljude zaista ili ih dodatno razdvaja. Bend postavlja pitanja koja podstiču na razmišljanje o gubitku lične veze i opasnostima preteranog oslanjanja na mašine za naše emocionalne i društvene potrebe. OK Computer služi kao priča upozorenja, podstičući slušaoce da razmisle o posledicama tehnološkog napretka i njegovom učinku na društvo u celini. Album zadire u prazninu i nezadovoljstvo koje može proizaći iz društva vođenog materijalističkim težnjama. Radiohead ispituje šupljinu potrošačke kulture, propitujući ideju da gomilanje imovine može doneti istinsku sreću. Bend poziva slušaoce da razmisle o neumoljivoj potrazi za bogatstvom i društvenim očekivanjima te da razmotre alternativne načine pronalaska ispunjenja i smisla života.
Produciran od strane dugogodišnjeg saradnika Nigela Godricha, bend je u svoj zvuk ugradio nove i fascinantne elemente, poput sintisajzera, glockenspiela, mellotrona, orkestralnih aranžmana i prikupljenih uticaja avangardne, ambijentalne i elektronske muzike. OK Computer besprekorno unosi elektronske instrumente u početni Britrock zvuk benda bez da ga preplavljuje, a rezultat je svemirska zvučna kulisa. Album je snimljen u St. Catherin’s Courtu, nenastanjenoj vili u vlasništvu glumice Jane Seymour. Slično reditelju postapokaliptičnog filma, Godrich pomaže slušaocu da zamisli mračni, jalovi svet koji je osmislio bend dok je pisao album. Među najistaknutijim uticajima mogli bi se navesti nemački favoriti Krautrocka – grupa CAN, velikan jazza Miles Davis, te pionir američkog drum ’n’ bassa DJ Shadow. Ništa manje uticajni na album nisu bili ni REM, muzika Ennia Morricanea i legendarni White album The Beatlesa. Dok je muzika proizvedena za ovaj album, koju su zagovarali prodorni riffovi gitariste Johnnyja Greenwooda, bila revolucionarna, ni snaga njegovih tekstova ne može se potceniti. Napisao ih je pevač i gitarista Thom Yorke, a dosegli su nove dubine u temama kao što su društvena izolacija, kapitalizam, konzumerizam, politika i život u kasnom 20. stoleću. Stihovi Thoma Yorkea otkrivaju unutrašnjeg filozofa naučne fantastike koji razmišlja o misterijama života i razgovara sa svojom maštom. Yorkea su inspirisali pisci poput filozofa Noama Chomskog, pisca naučno-fantastičnih romana Phillipa K Dicka i satiričara Jonathana Coea. Ti su autori naterali Yorkea da razmisli o svetu oko sebe i shvati koliko je zapravo uplašen. Yorke je primetio da napredna tehnologija brzo guta ljudsku kulturu. Zapanjujući rast transporta, vlade i korporacija plašio ga je. Njegovi tekstovi teraju slušaoca da razmisli o tim neugodnim promenama i ponovno otkrije moralnost naših postupaka. Yorke želi da nam je stalo do sveta oko nas, da se ne prepuštamo ometanjima, poput mobilnih telefona, televizije i konzumerizma, te da shvatimo da svet nije uvek pravedan.
Kako je album OK Computer dosegao prvo mesto na lestvicama prodaje, prvi put za bend, nekoliko ga je muzičkih kuća hvalilo kao jedan od najboljih albuma te godine, a kasnije će ga smatrati jednim od najboljih albuma svih vremena. Pomičući muzičke granice, bend je postao poznat po svojoj inovativnoj i uticajnoj muzici. Album OK Computer biće proglašen od strane slušaoca (u okviru ankete renomiranog muzičkog časopisa Q) najboljim albumom svih vremena. Mnogi ga i danas smatraju jednim od dva presudna albuma devedesetih – uz legendarni Nirvanin Nevermind.
Treći album Radioheada promenio je ono što se očekivalo od rock albuma. Sledi evoluciju eksperimentalnih britanskih pop albuma poput The Dark Side of the Moon i Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Kad su izdali OK Computer 1997., promenili su se iz gitarskog benda koji je napisao pesmu Creep u nove Beatlese ili Pink Floyde (pažljivo poslušajte vokal i zvuk klavira u pesmi Karma Police koji neodoljivo sećaju na izvedbu Johna Lennona u pesmi Sexy Sadie Beatlesa sa njihovog kultnog White albuma). Gitarista benda Johnny Greenwood istakao je kako je tehnologija oduvek postojala. Klavir je, na primer, vrsta tehnologije slična računaru ili sintisajzeru. Greenwood je rekao da koristi sve alate za komponovanje muzike, a Radiohead je prihvatio stare i nove tehnologije kako bi komponovao album distopijskih tema o mašinama koje preuzimaju kontrolu.
Bendu Radiohead je trebalo nešto manje od četiri godine da napravi jedan od najuzbudljivijih kreativnih, umetničkih skokova unutar rock and rolla, evoluirajući od moćnog, post grunge debi albuma Pablo Honey u raznobojni, kompleksni pop art trećeg albuma OK Computer. Priča koja sledi nadrealno je, magično-sentimentalno putovanje kroz čudesne numere najboljeg albuma poslednje decenije dvadesetog veka, albuma koji je označio kraj jedne ere, jednog milenijuma i uveo rock and roll u doba novih izazova novog milenijuma…
Album otvara numera Airbag(Vazdušni jastuk). Bio je to eksperimentalni otvarač OK Computera, izgrađen oko iseckanih bubnjeva Phila Selwaya, koji se oslanja na Yorkeov neugodan odnos s automobilima. Deceniju ranije York je učestvovao u prometnoj nesreći u kojoj je nastradala njegova devojka, iako je pevačica prošla neozleđena (barem fizički). Stihovi su inspirisani člankom (An Airbag Saved My Life) u časopisu Britanskog automobilskog udruženja i temama reinkarnacije iz Tibetanske knjige mrtvih (iste one knjige koja je tri decenije ranije uticala na Johna Lennona i njegovu eksperimentalnu odu Tomorrow Never Knows, pesmu koja je obeležila kultni The Beatles album Revolver 1966.). Bio je to brz početak uzbudljivog albuma. Pesma beleži navalu adrenalina i osećaj ponovnog rođenja koji često prate iskustvo bliske smrti. Stihovi pesme Airbag okruženi su zvucima bubnja, distorzijom i ambijentalnim šumovima, otkrivajući Radioheadov eksperimentalni pristup produkciji. Ova pesma služi kao izvrstan uvod u album, dotičući se tema izolacije, tehnologije i ponovnog rođenja koje će se dalje istraživati u ostatku OK Computer. Vazdušasta, prozračna melodija na kojoj pluta Yorkeov vokal (upravo poput Lennonovog u Tomorrow Never Knows) na momente je iskidana neobičnim zvučnim intervencijama benda, nekom vrstom zloslutne atmosfere koja se kao potka provlači kroz ceo album… Sve je u stalnom, fluktuirajućem pokretu, eksperimentalnom zvuku koji rock and roll uvodi u novu eru (post grunge psychodelije).
Nakon prozračnog, prilično rastrzanog uvoda, slike alijenacije i duhovnog sloma čoveka modernog tehnološkog doba dolazi ključna numera albuma, pesma koja će poput početnog singla Creep obeležiti karijeru Radioheada i čitave jedne eksperimentalne, progresivne faze rock and rolla. Paranoid Android bio je uvod u poslednje poglavlje bazičnog rock and rolla u nekom sasvim novom, tehnološki superiornom aranžmanu, kompleksna pop art epopeja modernim svetom koji je plutao na razvalinama, ostacima nekadašnje civilizacije… Čovek je lagano nestajao pred naletima nekog novog Bića, Androida, bivšeg čoveka, mašine, automata… bez emocija, duše, okrenutog hladnom svetu prodora u interesne sfere onostranog, emotivnom biću nedokučivog…
Možeš li molim te da prestaneš sa bukom? Pokušavam da se odmorim.
Od svih glasova nerođenih pilića u mojoj glavi
Šta je to, šta je to (možda sam paranoidan, ali nisam android.)
Kada budem bio kralj ti ćeš prvi biti pritisnut uz zid
Sa tvojim mišljenjem koje uopšte nema nikakve važnosti
Šta je to, šta je to
Ambicija čini od tebe da izgledaš ružno
Dok šutiraš malu ”Gucci” svinju dok cvili
Ti se ne sećaš, ti se ne sećaš,
Zašto se ne sećaš mog imena
Odrubite mu glavu, odrubite mu glavu
Zašto se ne sećaš mog imena?– Pretpostavljam da se seća
Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni
Sa velike visine, sa velike visine, visine
Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni
Sa velike visine, sa velike visine, visine
To je to gospodine,
Vi odlazite,
Pucketanje svinjske kože,
Prašina i vrištanje
”Yuppie” umrežavanje
Panika, povraćka
Panika, povraćka
Bog voli svoju decu,
Bog voli svoju decu, da
Kultna pesma – Paranoid Android, engleskog alternativnog rock benda Radiohead(benda koji je imenovan kao deo progresivnog rock and rolla, često poređen sa legendarnim Pink Floydima), sa njihovog monumentalnog albuma OK Computer (snimljenog 1997. godine, kao produkcijski složeno delo koje se bavi temama modernog otuđenja, pod avangardnim i elektronskim uticajem eksperimenta benda sa strukturama pesama – poređen sa albumom Dark Side Of The Moon Pink Floyda i proglašen od strane eminentnog muzičkog časopisa Rolling Stone kao „zadivljujući art rock tour de force“) ima direktnu referencu na Marvina, paranoičnog Androida u naučno-fantastičnoj sagi Daglasa Adamsa Vodič kroz galaksiju za autostopere(naučnofantastično-humoristički roman koji se bavi avanturama jedinog čoveka koji je preživeo uništenje planete Zemlje). Marvin je robot koji je uvek depresivan jer beskonačne mogućnosti u njegovom umu traće na ponavljajuće, trivijalne aktivnosti. Nezaboravna je njegova rečenica: Evo me s mozgom veličine planete i traže od mene da uzmem komad papira.
U vezi sa svim pomenutim činjenicama muzika Radioheada označena je kao blues kraja milenijuma. Album OK Computer i pesma Paranoid Android predstavljali su eksperimentalno muzičko ostvarenje koje se bavi distopijskim svetom prepunim ispraznosti konzumerizma, ljudskog otuđenja i emocionalne izolovanosti pojedinca izgubljenog u ludilu kapitalističkog moralnog i duhovnog sunovrata. Nekonvencionalna struktura najduže pesme (6:23) na albumu OK Computer – Paranoid Android, bila je stilski inspirisana muzikom legendarnog alternativnog benda The Pixies, a potom i dvema kultnim rock pesmama – Bohemian Rhapsody grupe Queen i Happiness Is A Warm Gun benda The Beatles. Što se samog albuma OK Computer u celosti tiče, nastao je pod uticajem (kao čudesni, nadrealni spoj) avangardnog jazz fussion albuma Milesa Davisa – Bitches Brew iz 1970. i političkih tekstova čuvenog, kritički intoniranog filozofa i lingviste Noama Chomskog.
Naziv albuma benda Radiohead, OK Computer, takođe dolazi od rečenice koju je izgovorio još jedan lik u sagi Vodič kroz galaksiju za autostopere: kapetan Zaphod Beeblebrox, koji viče: OK računaru, sada želim potpunu ručnu kontrolu, dok se spušta u svoj brod.
Thom Yorke (glavni tekstopisac, pevač, gitarista i kreativac benda) odabira najinteligentniji, depresivni lik u povesti književnosti i vidi sebe u njemu: mladog dečaka velike osetljivosti i složenih emocija, kojeg guši otuđujući svet oko njega. Ta je otuđenost izvor mnogih njegovih ponašanja, poput tuširanja sa šeširom i stavljanja šampona u oči kako bi isprao suze, dok zamišlja drugi svet. Pokušava odleteti od stvarnosti: to je njegov način da se bori protiv sveta i pobegne od ponora, gde ljudi prljaju svoje duše i prodaju svoja tela. Jedino mesto za beg od surove i neinspirativne stvarnosti je unutar njegove mašte. Stihovi, When I am King, you will be first against the wall savršeno ilustruju protagonistu koji počinje maštati o osveti u snolikoj stvarnosti – jedinom mestu gde može ispoljiti moć.
Ambicija čini od tebe da izgledaš ružno, dok šutiraš malu Gucci svinju dok cvili: njegova je osuda materijalističkog načina života koji vas tera da tražite uspeh i novac po svaku cenu. Optužba je to upućena onima koji se ponašaju brutalno, gube sve aspekte ljudskosti i empatije jer su previše fokusirani na uzaludnosti brutalnog, nasilnog, hladnog materijalističkog sveta kapitalizma koji se rastače u vlastitoj bezidejnosti i bezdušnosti ogoljenog konzumerizma. S jedne strane, vidimo naivnog, jednostavnog (egziperijevskog) dečaka zajedno sa svojim prijateljem. S druge strane, pokvaren i sitan svet, pun ljudi koji ne mare ni za koga, utonulih u samoljublje, sebičnost, pohlepu, licemerje i cinizam. U svom imaginarnom svetu, protagonista stvara drugačiju, sretniju stvarnost, kako bi kompenzovao stvarni život koji je postao nepodnošljiv. Zatim mu stalno beži. Zato zamišlja anđela koji ga helikopterom dolazi spasiti i s njim igra stoni tenis. Dok mladić nalazi mir i spas u fantaziji, škrti, pokvareni političar uništava se vlastitim rukama. Ipak će pronaći nekoga ko će mu dati drugu priliku.
Bog voli svoju decu,
Bog voli svoju decu, da
ON će mu dopustiti da se ponovno rodi, nakon što okaje svoje grehe. To je takođe predstavljeno pročišćavajućom kišom (beskrajno tužnom melodijskom linijom, setnim sazvučjima tonova i molećivim, poniznim, pokajničkim glasom koji se svojim unutrašnjim svetlom i pogledom kroz kišne kapi okreće i obraća samom Stvoritelju), koja silazi s neba da opere njegove grehe – pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni (gotovo istom onom blagorodnom, pročišćavajućom kišom koja sapira grehe čovečanstva na kraju epskog filma Andrei Rublev Andreja Tarkovskog). Na kraju, reči panika i povraćanje služe kao upozorenje, podsećajući nas na negativne učinke korporativne pohlepe i neobuzdanog konzumerizma.
Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni
Sa velike visine, sa velike visine, visine
Pljušti, pljušti, hajde neka pljušti po meni
Sa velike visine, sa velike visine, visine
Muzički govoreći, pesma Paranoid Android ima dosta nota. Produkcija Nigela Godricha sadrži grubu distorziju i nasumične zvukove kako bi se pojačala nihilistička uznemirenost ugrađena u pesmu. Udaraljke na početku pesme nastale su cabasom, instrumentom afričkog porekla, sličnom maracasu. Harmonije unutar pesme su prelepe, setne, sablasne, zavodljive, nadrealne, hipnotičke… Temelj ove pesme je akustična gitara Thoma Yorkea, koja možda ne igra veliku ulogu izvan prve deonice (pesma je inače podeljena u četiri dela), ali može se reći da svi ostali članovi biraju delove glavne deonice akustične gitare kako bi formirali vlastite deonice. A ako je akustična gitara temelj pesme, onda je vokal Thoma Yorkea glavna zvezda, light motiv koji naglašava dramatiku i čudesne metamorfoze unutar melodije povezuje u celinu i vodi je uzburkanim vodama ka vrhuncima u nekoliko navrata. Tanak, ali prodoran, Yorkeov čisti tenor briljira u stvaranju ovog hladnog, jezivog zvuka, savršeno usklađenog s neobičnošću i disonancijom ugrađenom u pesmu. Glas koji u središnjem delu ove kompleksne kompozicije uplovljava u smirujuću litaniju ljudske duše koja pokajnički ište ponovno rođenje, očišćenje kišom bezgrešnosti i večnosti neopisivo je dirljiv, nezemaljski, hipnotičan, bolno emotivan, sugestivan, katarzično uznemirujući… čudesno smešten između polova Večnosti i Nepostojanja… kao neka vrsta katarze, liturgijske besede sa Svevišnjim i vlastitom suštinom (u potrazi za konačnim smirenjem).
Gitarske solo deonice Johnnyja Greenwooda deluju veoma sirovo i nepredvidivo (posebno impresivno u furioznom, prenaglašenom središnjem i razarajućem završnom solo delu sviranom unapred-unazad, krešendu braindamage ludila modernog bezbožnog sveta, delu kojem prethodi jezivo emotivni, tugaljivi, molitveni deo Yorkeovog vokala koji priziva kišu pročišćenja ljudskog), dok bubnjevi uglavnom drže backbeat na okupu i ne privlače pažnju na sebe, tako da je uz akustičnu gitaru bas možda najkritičniji deo. Prva i druga deonica pesme uveliko se oslanjaju na pogonski bas dok bubnjevi ostaju retki, a Colin Greenwood se ističe podržavajući akustičnu gitaru, ali tu i tamo ubacujući devijacije. Kada ispadne u trećem delu, nedostatak njegove prisutnosti oseća se kao zjapeća rupa ove kompleksne numere, stvarajući dramatičan kontrast između glasnoće prethodnih i sledećih delova.
Stihovi i gitarski riffovi u Paranoid Androidu rade pojedinačno i međusobno se nadopunjuju kako bi stvorili jedinstveno i nesvakidašnje iskustvo za slušaoca. Flanger efekt na gitari daje pesmi psihodeličan i fluidan zvuk, dodajući zanimljiv sloj muzici. Jako distorzirana gitara stvara dramatičan i dojmljiv pomak u zvuku pesme. Nagle, gotovo šizofrene, barrettovske promene u tonu i stilu sviranja savršeno odražavaju ono što se događa s vokalom i tekstom, podsećajući na Toma Morella iz Rage Against the Machine ili Jimija Hendrixa. Poput apokaliptične numere A Day In The Life Beatlesa pesma Paranoid Android u nekoliko navrata doseže zvučni klimaks, iznova se uzdižući (uz nagle promene tempa) poput muzičkog feniksa iz vlastitog pepela. Nalik nadrealnoj, kjubrikovskoj Odiseji, dramaturški obojenoj avangardnom lighetijevskom notom čudesnog oratorijuma kraja milenijuma, Paranoidni Android izrasta iz nulte tačke početnog smirenja, kao nadolazeći cunami se širi psihodeličnim, uzburkanim prostranstvom sopstvene vaseljene, levitira na graničnim područjima samosvesti nepostojanja i čulnog preopterećenja, završavajući u singularitetu kvantnog, pulsirajućeg haosa koji je zapravo neka vrsta povratka na sam početak puta u nepoznato, nesaznatljivo. Zvučna slika modernog, haotičnog, nihilističnog sveta šizofreno raspolućenog između ekstremnih krajnosti rađa se i nestaje pred slušaocem u nešto više od šest minuta konrolisanog haosa…
Unutar ove kompleksne kompozicije (sinteze nekoliko nezavisnih pesama koje su bile idejni zametak nastanku nove pesme) postoji stalna prisutnost nedijatonskih akorda i neobičnih progresija, što dokazuje da su pesme Radioheada sve samo ne harmonijski očite. Struktura pesme je neverovatno složena. Čak i slušajući samo tekstove na albumu OK Computer, shvatate istraživanje zvuka i naporan rad potreban da se komponuje nešto tako artikulisano i detaljno (OK Computer je u celosti vanvremeno remek delo, album koji nadilazi svaku vrstu klasične deskripcije, ograničenja i prolaznosti).
Colin Greenwood(basista Radioheada) je jednom prilikom rekao: Na Paranoid Androidu, ono što nas je zanimalo bila je ideja spoja DJ Shadowa s The Beatlesima. Thom Yorke(pevač i gitarista Radioheada) je istovetno potvrdio da je originalna ideja došla od Beatlesa.
U početku su bile tri pesme, ali crpeći inspiraciju iz Happiness Is A Warm Gun Beatlesa, sve smo ih spojili.
Sa nešto više od šest minuta trajanja, pesma Paranoid Android nije gigantska prema standardima progresivnog rocka, ali definitivno prolazi kroz produženo putovanje u poređenju s ostatkom Radioheadovog kataloga iz tog doba. Ono što pridonosi utisku rasprostranjenosti je činjenica da je pesma podeljena u četiri različita dela, od kojih se čini da neki sadrže vlastite obrasce stihova i refrena.
Paranoja koju sam tada osećao bila je mnogo više povezana s načinom na koji su se ljudi odnosili jedni prema drugima. Ali koristio sam terminologiju tehnologije da to izrazim. Sve što sam pisao zapravo je bio način pokušaja ponovnog povezivanja s drugim ljudskim bićima s kojima ste uvek u prolazu. To je ono o čemu sam morao pisati jer se to događalo, što je samo po sebi ulivalo neku vrstu usamljenosti i nepovezanosti.
Stihovi pesme Paranoid Android mogu se podeliti u tri različita dela (pesma inače crpi inspiraciju iz stvarnog događaja, jedne čudesne, haotične noći u jednom od barova Los Angelesa koja je veoma dojmila Thoma Yorkea i njegov bunt prema čarima savremenog kapitalističkog društva i njegovih nazovi vrednosti), od kojih svaki ima svoje raspoloženje i značenje (dramaturški naglašeno naglim muzičkim prelazima iz svetlosti u tamu, rastakanjem i ponovnim sintetisanjem složene melodijske strukture). Stihovi prikazuju osećaj frustracije i iscrpljenosti, s Thomom Yorkeom koji moli za mir i tišinu usred kakofonije nerođenih pilećih glasova u svojoj glavi. Refren, koji sadrži rečenicu koja se ponavlja možda sam paranoičan, ali nisam android, odražava Yorkeovu borbu s vlastitim mentalnim stanjem. Priznaje mogućnost paranoje, ali naglašava svoju ljudskost, podsećajući slušaoce da on nije samo mašina bez emocija. Baveći se temom ludila, nasilja i političkog protivljenja kapitalizmu, Yorke kritikuje ambicioznost i ismeva one koji daju prednost golom materijalizmu nad duhom. Uvodeći metaforičku kišu (kao simbol ljudskog ovozemaljskog pročišćenja na putevima iskušenja ili pak simbol apokaliptičnog, katarzičnog novog potopa sveta), on naglašava haotičnu prirodu sveta. Pozivajući na Yuppie umrežavanje Yorke sugeriše kritiku plitkih međuljudskih odnosa i pohlepe koji prevladavaju u modernom svetu…
Paranoid Android ostaje jedna od najslavnijih i najomiljenijih pesama Radioheada. Paranoid Android podseća nas na važnost ljudske individualnosti, istinske povezanosti ljudi i samootkrivanja čoveka usred haotičnog i često dezorijentirajućeg sveta u kojem živimo. Izaziva nas da preispitamo sisteme i strukture koje nas pokušavaju definisati i podstiče nas da krojimo vlastiti put, prihvatajući naše ranjivosti i pronalaženje utehe u potrazi za smislom i autentičnošću. Dok uranjamo u zvučnu tapiseriju Paranoidnog Androida, nalazimo se upleteni u mrežu emocija i ideja koje odražavaju naše vlastite borbe i želje. Kroz ovo evokativno muzičko putovanje Radiohead nas poziva da istražimo dubine vlastite svesti i nadiđemo granice koje nameće savremeno kapitalističko (robovlasničko) društvo.
Paranoidni Android dirljiva je pesma koja podstiče na razmišljanje i duboko prodire u složenost ljudskog postojanja i izazove s kojima se suočavamo u modernom svetu. Uprkos dvosmislenom i zagonetnom tekstu, pesma predstavlja širok raspon tema koje sažimaju osećaje odvojenosti, razočaranja i uznemirujuće prirode našeg društva. Bilo je to čudesno, grozničavo nadrealno zvučno putovanje Thoma Yorkea i Radioheada, mentalno i emocionalno putovanje modernog čoveka unutar kojeg odjekuju egzistencijalni problemi savremene civilizacije. Njena inovativna mešavina stilova i duboko introspektivan, ironično intoniran tekst, odjekuju među slušaocima skoro tri decenije. Teška tema pesme, isporučena s dozom ironije i višestrukom mogućnošću interpretacije, pridonela je njezinoj trajnoj privlačnosti.
Please could you stop the noise I’m trying to get some rest?
From all the unborn chicken voices in my head
What’s that, what’s that (i might be a paranoid, but not an android.)
When I am king you will be first against the wall
With your opinion which is of no consequence at all
What’s that, what’s that
Ambition makes you look pretty ugly
Kicking squealing gucci little piggy
You don’t remember, you don’t remember,
why don’t you remember my name
Off with his head man, off with his head man
Why don’t you remember my name?– I guess he does
Rain down, rain down, come on rain down on me
From a great height, from a great height, height
Rain down, rain down, come on rain down on me
From a great height, from a great height, height
That’s it sir,
you’re leaving,
the crackle of pig skin,
the dust and the screaming
The yuppies networking
the panic, the vomit,
the panic, the vomit
God loves his children,
God loves his children, yeah
Subterranean Homesick Alien (Podzemni vanzemaljac koji čezne za domom) svemirska je, treća pesma albuma OK Computer. Radiohead je ovom pesmom pokušao oponašati električne tipke i tople teksture legendarnog jazz-fusion klasika Milesa Davisa Bitches Brew iz 1970. godine. Numera je snena, plutajuća (kao i osnova celog, eksperimentalnog albuma, nadrealne storije koja snagu crpi iz smelih, pionirskih dela šezdesetih kada se težilo progresivnijem zvuku, otvaranju novih mogućnosti interpretacije umetničkih vizija autora). Tom Yorke se oslanjao na esej stare škole o tome kako biti vanzemaljac s druge planete. Sletio si i stojiš nasred Oxforda. Šta vidiš? Ako si ti vanzemaljac, kako vidiš ljude?, rekao je York za časopis Launch 1999. On polazi od postavke čoveka kojem je dosadio život na Zemlji…
Vanzemaljci lebde…
…Kasno naveče dok vozim
Ukrcaj me na njihov prekrasan brod
Pokaži mi svet kakav bih volio videti
Rekao bih svim svojim prijateljima
Ali nikad mi ne bi verovali
Mislili bi da sam ga konačno potpuno izgubio
Pokazao bih im zvezde
I smisao života
Zatvorili bi me
Ali ja bih bio u redu
U redu
Samo sam napet
Nastavljamo potom putovanje čudesnim svetom Radiohead Računara pesmom Exit music, for film (Izlazna muzika, za film), jednom od najkinematografskijih numera unutar raznolikog rock sveta. Numera je zapravo i rađena za film, Baz Luhrmannovu adaptaciju klasika Williama Shakespearea – Romeo i Julija. Bila je to još jedna moćna vizija Radiohead lidera Toma Yorkea, koji je odgledao prethodnu adaptaciju istoimenog dela dok je odrastao. Video sam verziju (Franca Zeffirellija iz 1968.) kad sam imao 13 godina i isplakao sam se jer nisam mogao shvatiti zašto jutro nakon što su vodili ljubav nisu jednostavno pobegli, prisećao se York. Pesma je napisana za dvoje ljudi koji trebaju pobeći pre nego počnu sve loše stvari. Lična pesma. Akustična gitara, seta u vokalu, romantična atmosfera divan su ugođaj ove lirski nadahnute numere, interpretacije jedne od najvećih tragedija u istoriji pisane reči – ovaj put ozvučene na post modernistički način. Vokal Thoma Yorkea, propraćen instrumentalnim aranžmanom, stvara atmosferu duboke emocije i introspekcije. Exit Music (For a Film) istražuje teme pobune, ljubavi i uzaludnosti borbe protiv društvenih ograničenja, ostavljajući slušaoce s dugotrajnim osećajem melanholije. Sjajan pop momenat OK Computer albuma, lepršav u svom sentimentalnom zanosu, melanholiji koja boji duh nadahnuća i uzdiže ga u središnjem delu ka nebeskim sferama nezemaljske tuge. Na kraju svega ostaje samo molećiv vokal, razlomljen bolom… Pesma Let Down (Izneveriti) unosi mnogo lepršaviju melodiju i vedrije pop tonove (kao neka vrsta emotivnog sidra albuma), razvija se u klasičnom maniru suptilno složenim pevanjem koje prelazi krešendom u zid falseta. Bend progovara o emocionalnoj odvojenosti, jednom od najpraznijih ljudskih osećanja. Gitarista Johnny Greenwood stvar je video na sledeći način: Nalazite se u prostoru, skupljate sve te utiske, ali sve izgleda tako prazno. Nemate više kontrolu nad zemljom. Osećate se jako emocionalno udaljeni od svih ljudi koji oko vas hodaju. Let Down je duboko introspektivna i melanholična pesma koja promišlja o razočarenjima i frustracijama života. Stihovi prenose osećaj razočaranja svetom i žudnju za nečim smislenijim. Pesma istražuje teme konformizma i pritiska da se uklopi u društvene norme, naglašavajući izolaciju i emocionalnu odvojenost. Let Down služi kao podsetnik da odbacimo očekivanja koja su nam nametnuta i da tražimo ispunjenje i autentičnost pod vlastitim uslovima.
Potom sledi još jedan vrhunac albuma, nezaboravna, lepršava, snena, setna, uznemirujuća Karma Police (Karma policija), beatlesovski radiohead ugođaj… Karma Police bila je jedna od najjednostavnijih pesama na albumu OK Computer (objavljena kao drugi singl sa albuma, jedna od najmelodičnijih numera obojena zvukom klavira i glasom Thoma Yorkea), proizašla iz šale unutar benda, kako je to objasnio gitarista Johnny Greenwood:
Karma Police bila je fraza benda neko vreme na turneji – kad god se neko ponašao na posebno usran način, rekli bismo: Policija karme uhvatiće ga pre ili kasnije. Ali ne radi se o osveti, samo o tome da budete zadovoljni svojim ponašanjem.
Kao i kod mnogih pesama Radioheada, Karma Police ostavlja prostora za tumačenje kada je u pitanju njezino ukupno značenje. Veoma emotivno ponavljanje stihova For a minute there, I lost yourself sugeriše trenutke sumnje u sebe, zbunjenosti ili čovekovog gubitka smera. Prikazuje ranjivo stanje, stanje u kojem se pripovedač oseća odvojeno od sebe ili svoje okoline. Izraz policija karme može se posmatrati kao metafora za posledice nečijih postupaka koji ih sustižu. Podrazumeva osećaj odgovornosti i podseća nas da naši postupci imaju posledice, bile one pozitivne ili negativne. Stihovi Radioheada često sadrže introspektivne i egzistencijalne teme, a Karma Police nije ništa drugačija. Ponavljani stihovi i iskrivljeni vokali stvaraju osećaj nelagode, naglašavajući nelagodu i sumnju u sebe koju oseća pripovedač. Neodoljiva melodija i sirovi vokal Thoma Yorkea izazivaju osećaj melanholije i neizvesnosti. U trenucima lične introspekcije ili kada se suočite s izazovnim situacijama, ova pesma deluje kao utešni pratilac. Podseća nas da je u redu povremeno se osećati izgubljeno ili odvojeno i da samorefleksijom i prihvatanjem možemo pronaći put natrag.
Karma police, arrest this man
He talks in maths
He buzzes like a fridge
He’s like a detuned radio
Karma police, arrest this girl
Her Hitler hairdo is
Making me feel ill
And we have crashed her party
This is what you get
This is what you get
This is what you get when you mess with us
Karma police
I’ve given all I can
It’s not enough
I’ve given all I can
But we’re still on the payroll
This is what you get
This is what you get
This is what you get when you mess with us
And for a minute there, I lost myself, I lost myself
Phew, for a minute there, I lost myself, I lost myself
For for a minute there, I lost myself, I lost myself
Phew, for a minute there, I lost myself, I lost myself
Kultna pesma Radioheada Karma Police jeziva je melodija koja istražuje dubine ljudske psihe i istražuje teme pravde, kontrole i posledica naših postupaka. Svojim zagonetnim tekstovima i očaravajućom muzikom (atmosferski neodoljivo sećajući na već pomenute Beatlese) dotiče se različitih pojmova koje često zanemarujemo u svakodnevnom životu. Na dubljem nivou, Karma Police istražuje ranjivost naše ljudske prirode. Podseća nas da iako pokušavamo kontrolisati svoje živote i svet oko sebe, još uvek smo osetljivi na vlastite mane i posledice svojih postupaka. Podstiče nas da budemo svesni uticaja koji imamo na druge i podstiče nas da preuzmemo odgovornost za svoja dela. Karma Police je mnogo više od puke pesme – to je duboko istraživanje ljudskog stanja. Sa svojim stihovima koji podstiču na razmišljanje, podstiče na razmišljanje o temama pravde, kontrole, ličnog identiteta i iskušenja. Remek-delo Radioheada služi kao snažan podsetnik da uvek razmotrimo posledice svojih postupaka i da težimo svetu u kojem vladaju sklad i empatija.
Karma potiče iz hinduizma i budizma, baveći se etičkim posledicama koje određuju prirodu budućeg postojanja osobe. Ne razlikuje se od hrišćanske pretnje paklom za grešnike. Karma i pakao su nadprirodne posledice ljudskih zlih postupaka. Rešenje Karme donosi mir u svet koji je često nepravedan. Ljudi traže red, a većini je uznemirujuće i nezamislivo misliti da svemir ne mari za pravdu. Decenijama su političari i borci za građanska prava ponavljali poznati citat dr. Martina Luthera Kinga Jr. o luku moralnog svemira koji se savija prema pravdi. Međutim, većina vođa koji posuđuju citat podsećaju javnost da je potrebno delovati jer se luk neće saviti sam od sebe, opovrgavajući koncept karme, a istovremeno zadržavajući svoj sentiment netaknutim.
U filozofskoj dimenziji Radioheada, policija se bavi posledicama karmičkog mehanizma. Karma (sudbinska) policija. Žanješ šta si posejao. Verovatno ono što zaslužuješ. Verovatno je sve to već napisano, odavno pre nas zapisano… tamo negde, na nebesima… Ili možda nije… Karma policija počinje stihovima: Karma policija, uhitite ovog čovjeka / On govori matematiku, zuji kao frižider. Ovi zagonetni stihovi vas odmah privlače, izazivajući osećaj misterije i intrige. Kroz celu pesmu, glavni vokal Thom Yorke svojim jezivim govorom i turobnim tonom stvara atmosferu očaja i nelagode. Jedna interpretacija stihova sugeriše da je Karma Police kritika onih koji zloupotrebljavaju svoju moć, posebno na položajima vlasti. Ponavljani refren: Ovo ćete dobiti kad se petljate s nama, čini se da naglašava posledice takvih postupaka. Kao da Radiohead poziva karmu, ili prirodni poredak stvari, da uskoči i ispravi nepravde koje su počinili oni koji su nadležni.
Karma policija
Uhitite ovog čovjeka
On govori matematiku
Zuji kao frižider
On je kao deštimirani radio
Za Thoma Yorkea ovo je pitanje, ova situacija od koje ne možemo pobeći, nekako zabavna. Nešto što može uravnotežiti stvari i, na neki način, boriti se protiv moći. Uzrokujete li štetu? Vratiće vam se. Ova vrsta egzistencijalizma nije novost u karijeri Radioheada (setite se samo lažnih plastičnih stabala ). To je pomalo poput Orwellove psihopolitike iz 1984 .: ako imaš loše misli, uhapsiću te; ako imaš lošu karmu, uhapsiću te. Radiohead kroz celu pesmu koristi živopisne slike kako bi preneo svoju poruku. Stih: Na minutu tamo, izgubio sam se, sugeriše borbu za održavanje osećaja identiteta i integriteta pred nepravednim svetom (ili pak sudbinom?). Govori o osećaju bespomoćnosti i razočaranja koji mnogi od nas doživljavaju kad se suoče s korupcijom i nejednakošću.
Beži li čovek od vlastite sudbine?
Karma policija
Dao sam sve što sam mogao
Nije dovoljno
Dao sam sve što sam mogao
Ali još uvijek smo na platnom spisku
Beži li od automobila koji će ga pratiti svuda kroz život, već zacrtanom stazom? Pobeđuje li čovek vlastitu sudbinu? Možemo li zaista bilo šta sam odlučiti ili je auto (sudbine) već znao za curenje ulja i mogućnost da se osveta dogodi?
Karma Police je pesma koja nadilazi puku zabavu, jedan od dvanaest bisera vanvremenog albuma OK Computer, ploče koja je obeležila devedesete godine prošlog veka… i istoriju rock and rolla uopšte (promenivši zauvek tok moderne muzike, pre svega Britpop scene). Njeni duboki stihovi i proganjajuće melodije izazivaju širok raspon emocija i nadahnjuju slušaoce da preispitaju vlastita uverenja i vrednosti. Služi kao snažan podsetnik da pravda i odgovornost nisu puke želje, već ključni elementi pravednog i harmoničnog društva. Podsetnik da sudbina koja se nadvija nad čovekom od njegovog postanja do simboličkog kraja ipak nije baš tako svemoćna. To je pesma koja podstiče čoveka na razmišljanje i nabijena je jakim, lennonovskim emocijama. Služi kao podsetnik da čak i u trenucima sumnje u sebe, izgubljenosti i zbunjenosti možemo pronaći utehu u činu samorefleksije i odgovornosti. Karma Police nesumnjivo je zadivljujuće muzičko delo koje poziva na introspekciju i samoistraživanje.
Policijo karme, uhitite ovog čovjeka
On govori u brojevima
On bruji poput hladnjaka
On je kao raštimani radio
Policijo karme, uhitite ovu djevojku
Njena hitlerovska frizura
Čini me pakostnim
A mi smo upali na njezin tulum
To vam se dogodi kad se petljate s nama
Policijo karme, dao sam sve od sebe
To nije dovoljno
Dao sam sve od sebe
Ali mi smo i dalje na tvom platnom spisku
To vam se dogodi kad se petljate s nama
Na trenutak ondje, ja sam se izgubio
Pih, na trenutak ondje, ja sam se izgubio
Fitter Happier (Bolji sretniji) nezemaljski je, psihodelični ambijentalni interludijum (međuigra, međučin), sydbarrettovski zvučni zapis unutar kojeg mehanički glas (slično apsurdnoj stravi nihilizma i osame Beckettovih teatarskih komada) pretvara jezive retke u govor (glas ugrađen u Macintosh računar), deliće iščupane iz knjiga za samopomoć. Bio je to avangardni zvučni (glasovni) zapis na granici ludila Revolution 9 Beatlesa i Astronomy Domine Pink Floyda, zvučna slika nadolazeće apokalipse, sveta androida, budućnosti koja radikalnim tehnološkim inovacijama ubrzano kuca na vrata naše ne baš vedre sudbine… distopijski dodir ljudske otuđenosti u svetu mašina, računara, veštačke inteligencije… Pesma je nastala u teškom razdoblju života Toma Yorkea: Imao sam spisateljsku blokadu tri meseca. U tom sam razdoblju mogao samo stavljati popise reči. Trebalo mi je dugo da shvatim da je jedini način na koji sam mogao prevesti svoje misli u pesme bio pomoću ovih popisa. Fitter Happier uspostavio je novi način prikazivanja emocija koristeći tehnologiju dok Thom Yorke prenosi najmračniju stvar koju je ikada napisao u svoj Macintosh računar kako bi je pročitao u zapisu u računarskom govoru. Ovaj digitalni jezik podupire predivna, emocionalna klavirska linija i podstiče ideju da možda neki oblici tehnologije mogu biti ljudski.
Electioneering (Predizborna kampanja) bio je odmak od sveukupne atmosfere albuma (i muzički i tekstualno), mnogo direktniji, režeći rock and roll. Politički obojena pesma bila je prema rečima Toma Yorkea inspirisana gledanjem previše političkih tema koje su okupirale TV programe. Climbing up the Walls (Penjanje uz zidove) obojena je tamom i disonancom kako bi pojačala atmosferu uklete kuće o kojoj govori. Climbing up the Walls zadire u dubine paranoje i problema s mentalnim zdravljem. Pesma istražuje izolaciju i strah koji mogu pratiti mentalne bolesti, oslanjajući se na iskustvo glavnog pevača Thoma Yorkea koji je radio u mentalnoj ustanovi. Stihovi oslikavaju živopisnu sliku psihičkih muka, naglašavajući važnost razumevanja i podrške onima koji se bore s izazovima mentalnog zdravlja. Climbing up the Walls služi kao nezaboravan podsetnik na ljudsku sposobnost tame i potrebu za saosećanjem i empatijom. Bio sam uzbuđen zbog mogućnosti da izvodim gudačke deonice koje nisu zvučale kao Eleanor Rigby Beatlesa, objašnjavao je kasnije Greenwood. Još jedan od setnih, tamom obojenih momenata albuma, distorzirane zvučne kulise koja ne nudi mogućnosti prodora svetlosti unutar modernog sveta otuđenja, emocionalnog deficita ljudske topline.
Nakon tuge i tame prethodnih numera, napokon se pomalja lepršavost melodije No Surprises (Bez iznenađenja). No Surprises predstavlja snažan kontrast prethodnim pesmama, usvajajući umirujući i spokojniji ton. Pesma promišlja monotoniju i razočaranje svakodnevice, izražavajući želju za mirnom i kontrolisanom smrću. Stihovi odaju osećaj rezignacije i prihvaćanja, jer pripovedač žudi za begom od pritisaka i očekivanja modernog društva. Uprkos naizgled mirnoj spoljašnjosti, Bez iznenađenja služi kao dirljivo razmišljanje o posledicama konformizma i potrage za istinskim ispunjenjem. Ipak, narkotična smirenost ove hipnotičke numere koja nas uvodi u finale albuma svojom lepršavom međuigrom sete i čudesne radosti, ne može a da ne deluje pomalo jezivo usred paranoje OK Computera, svemirske kapsule benda koji je teškim bojama naslikao današnji svet. Svetlucavi glockenspiel (muzički instrument iz sveta udaraljki, zvani orkestarska zvona ili pak zvona za sviranje melodije) setom boji magičnu melodiju, dok gitara Eda O’Briena zvuči poput duge vokalnih harmonija, zvonko, treperavo, sneno, dirljivo… Trebalo je biti poput dečije pesme, rekao je kasnije O’Brien. Čudno, to je bila prva pesma koju smo napravili za album. Pomalo je poput What A Wonderful World Louieja Armstronga. Nije baš dala ton albumu, zar ne?
Lucky (Sretan) datira iz vremena albuma The Bends (1995.), vremena kada je Brian Eno, čuveni avangardni autor angažovao Radiohead za dobrotvorni album War Child The Help Album. Snimili su tada novu pesmu koju su potom iskoristili za OK Computer. Lucky istražuje teme nade, optimizma i izazove osećaja autsajdera. Stihovi pesme odražavaju trenutke dobre sreće i otpornosti u suočavanju s poteškoćama. Vodeći vokal Thom Yorke naglašava potrebu za pronalaženjem osećaja pripadnosti i prihvaćanja u svetu koji se često čini izolovanim. Lucky služi kao podsetnik da se čak i suočeni s nevoljama mogu dogoditi trenuci istinske povezanosti i ličnog rasta. Bila je to pretposlednja pesma, obojena besnim gitarama i intrigantnim tekstom o preživelima u avionskoj nesreći. Sumorna atmosfera zatvara pun krug albuma.
Na samom kraju monumentalnog OK Computera nalazi se lelujavi The Tourist (Turista), lenjava zvučna slika koja je svojim sporim tempom postavljena kao kontrast onome o čemu govori – slici užurbanih američkih turista u pohodu na večni Pariz, slici ludila gde se u par minuta mora videti sve što je važno u Parizu! The Tourist deluje kao osveženje za kraj albuma, nudeći pozitivniju i reflektivniju perspektivu. Pesma podstiče slušaoce da uspore, cene sadašnji trenutak i pronađu radost u jednostavnim zadovoljstvima. Služi kao podsetnik da se oduprete iskušenju da žurite kroz život i umesto toga uživate u svakom iskustvu. The Tourist sažima sveobuhvatnu poruku OK Computera, pozivajući pojedince da prihvate pažljiviji i uravnoteženiji pristup životu.
Na kraju epopeje, u stilu Pink Floyd soundtracka – More ili pak Obscured By Clouds napuštamo priču zvanu OK Computer, napuštamo kosmičku letelicu Radioheada kojom smo iznutra obišli moderni, apsurdni svet neutemeljenih vrednosti, distopijski svet prepun ispraznosti konzumerizma, ljudskog otuđenja i emocionalne izolovanosti pojedinca izgubljenog u ludilu kapitalističkog moralnog i duhovnog sunovrata.
OK Computer Radioheada stoji kao transformativno remek-delo koje je nedvosmisleno preoblikovalo muzički krajolik. U želji da se odmaknu od formule koja im je donela priznanje, Radiohead su krenuli na kreativno putovanje podstaknuto kolektivnim umorom od prošlosti. Na čelu ovog transformativnog procesa bila je bitka Thoma Yorkea s depresijom, lična borba koja je duboko uticala na tematske i emocionalne podtonove albuma. OK Computer nije bila samo zbirka pesama, već veoma naporno, katarzično putovanje benda Radiohead. Rođen iz nezadovoljstva modernim svetom, ličnih borbi i neumoljive težnje za inovacijama, album nadilazi svoje vreme, postavljajući nove standarde za muzički izraz i izazivajući konvencije. Njegova trajna kulturološka relevantnost, obeležena dalekovidnim komentarima o tehnologiji i ljudskom iskustvu, učvršćuje njegov status bezvremenskog dela koje odjekuje u digitalnom dobu. Osim oblikovanja zvučnog identiteta Radioheada, OK Computer služi kao katalizator muzičke evolucije, motivišući bendove da istražuju nove zvučne teritorije i oslobode se ustaljenih normi. On ostaje kao trajni testament sposobnosti Radioheada da predvidi društvene promene i pomakne granice muzičkih inovacija, čineći ga sastavnim delom savremenog umetničkog razgovora. Hrabra fuzija rocka, elektronskih i eksperimentalnih elemenata na albumu nadahnula je generaciju muzičara da se oslobode ustaljenih normi, ohrabrujući ih da istražuju neistražena zvučna područja. Ovaj temeljni album ne samo da označava prelomni trenutak u analima muzičke povesti, već predstavlja i ključnu tačku obeleženu dubokom promenom u zvuku, stihovima i produkcijskim tehnikama.
Album OK Computer ostaje kao temeljna vrednost jednog vremena (pozivajući nas da preispitamo status quo, prihvatimo ličnu individualnost i potražimo dublji osećaj povezanosti i svrhe u svetu koji se često čini apsurdnim i nesigurnim), monolit na kraju epohe, milenijuma, kraja jednog i maglovitog početka nekog drugog u tradiciji slabo utemeljenog sveta diskutabilnih vrednosti… Ostaje album koji zatvara magični krug priče o ljudskoj usamljenosti i otuđenosti, paranoji modernog društva izgubljenih pojedinaca koji tumaraju u sopstvenoj tami čekajući metaforičku kišu da spere sav greh nagomilan dražima civilizacije, priče koju je pre ravno tri decenije pokrenuo ništa manje simbolički album legendarnih Beatlesa – Sergeant Pepper’s Lonely Hearts Club Band.
by Dragan Uzelac, maj 2024.
