Dobro i zlo su relativni u istoriji. Time hoću da kažem da u pojavnom nema ni čistog zla ni čistog dobra; svako dobro krije u sebi senku zla i svako zlo nosi sobom klicu nečeg dobrog. U istoriji uopšte nema ničeg što nije udvojeno. Bilo šta da činim, to što činim sadrži u sebi i dobro i zlo.
No, istorijski razum insistira na razlikovanju dobra i zla, što je sasvim razumljivo, jer je istorija moguća samo kao iluzorna borba interesa grupa i pojedinaca. Ali istorija je jedna jedina katastrofa; pažljivijem posmatraču je potpuno jasno da se oduvek događa jedno isto: uzbudljivost i šarolikost povesti je privid nastao usled mnoštva imena, toponima i razlika u stilu deskripcije. Kada se pojedinačno apstrahuje, istorija se ukazuje kao metafizički sukob bića i nebića; ona je pre svega obmana i prerasta u dramu tek kada se obmani podlegne. Ja mogu transcendirati istoriju, ali sam istovremeno prinuđen da budem prisutan u njoj. Moj život i moj duh su jedno i večno, no sprega strasti tog života i himere tog duha ispoljene u vremenu i sukobljene sa strastima i himerama drugih tvore paklenu igru biografija, poznatiju pod imenom istorija judskog društva i kulture.
Svi događaji mog života imaju zajednički cilj: moju smrt. U tom smislu su dobro i zlo relativni, pa čak i istovetni, jer ono najlepše što mi se događa, kao i ono najgore, samo je kockica više u mozaiku biografije; biografsko „dobro” podjednako je smrtonosno koliko i biografsko „zlo”. U svojoj zaslepljenosti mi gotovo uvek poistovećujemo prijatno sa dobrim; delovati u skladu sa takvim „dobrom” znači ići linijom manjeg otpora, no to – na prvi pogled lagodno prepuštanje – postaje tragično: ono nas slabi i čini nemoćnim da se odupremo najvećem zlu – smrti. Istorija nije ništa drugo do hronologija nemoći ljudskog roda da se odupre porivu destrukcije, onom mračnom koje potiče od ništavila. Prihvatiti istoriju (i biografiju u njoj) zdravo za gotovo ravno je samoubistvu sa svim metafizičkim konsekvencama koje samoubistvo sobom povlači. Mi se možemo obmanjivati i pozivati na ovu ili onu uzvišenu ideju, ali naše delovanje je podređeno isključivo zadovoljenju naših interesa. To nije ništa loše, no pitanje je koliko sam sposoban da razlučim svoje stvarne interese, ono što je dobro za mene, od onoga što je samo prijatno ili što godi sujeti.
Prijatno – neprijatno, to je etika i estetika svinje. Pritom ne nipodaštavam svinju; ona je ravna sebi. Ali ljudsko biće sa takvom etikom i estetikom nije; stoga ništa manje nije ljudsko biće, no nije svesno toga. Sumnja u istoriju nije nihilizam, niti je skeptičnost prema biografiji skepticizam. Neka pitanja se nužno nameću: koliko mi istorija nanosi zla; koliko ja zla nanosim istoriji svojom biografijom; koliko sam žrtva biografije i koliko svojim delovanjem činim biografiju takvom kakva je-ste?
Kada se kaže da su gordost i samoljublje uzroci svakog zla, onda u tome nema nikakve metafizike. Gordost i samoljublje su najobičnija glupost, neznanje koje otvara prostor delovanju zla. Blizu je istine da do istorijskih kataklizmi ne dolazi toliko zbog opipljivih dobara, koliko zbog iracionalnih poriva i efekata. Koliko je samo nevolja nastalo (i nastaje) zbog jedne takve apstrakcije kao što je slava? Ciljevi istorije su magloviti i nikada se ne ostvaruju; san o „svetskom” carstvu se ne ispunjava, ali javu neprestano čini košmarnom. Stvari su postavljene naglavačke: istorija se uzima kao nešto normalno, istorijsko „dobro” kao dobro, istorijsko „zlo” kao zlo. Između Aleksandra Makedonskog i bilo kog drumskog razbojnika teško da ima razlike; samovolja i oholost pokreću i jednog i drugog.
Razlika u ugledu relevantna je samo za malograđane. Sjaj Aleksandrove i beda razbojnikove biografije rasplinjavaju se u smrti, ali Aleksandrova se shvata kao nešto pozitivno, pa čak i kao uzor. Uspeh u životu, ta svetinja Zapada, u svojoj biti nema nikakve veze sa životom; uspeti u životu znači mistifikovati svoju biografiju – obmanuti sebe i druge da je ona nešto izuzetno. Uspeh u životu neuspeh je individualnog života, njegovo suludo rasipanje u himerične prostore istorije. Isus na krstu obećava razbojniku Carstvo nebesko! Ima li veće osude biografije! Pred stvarnošću ne stoje ubeđenja, već dela; večnost ne haje za namere već za posledice. Ne treba zaboraviti da su fariseji, Ana i Pilat bili uspešni ljudi. I gde su sada? Moja biografija se nalazi u prošlosti, no prošlost nije nešto mrtvo, nešto izgubljeno; ona se više ne odnosi na mene – u sadašnjosti, ali je isto toliko stvarna u večnosti koliko i sadašnjost. Istina, nije sve realno ni u jednoj vremenskoj kategoriji; u vremenu/istoriji nema ničeg potpuno stvarnog. Ono pozitivno u istorijskom toku jeste razdvajanje – razlučivanje stvarnog od nestvarnog koje završava Eshatonom. Patnja sveta nije ništa drugo do bol razdvajanja, porođajne muke koje treba da rode nešto stvarnije. Ako to znam, neću nasesti zamkama koje istorija postavlja mojoj biografiji, pa ni toj da sam pišući ove redove rekao nešto mudro ili istinito. Mudrost i istina su kategorije istorije.
Kaže se da je život nestvaran, ne zato što je on iluzoran, već zato što je nepostojan i individualan.
Bezrezervno poistovetiti biografiju sa individualnošću znači biti prevaren. Ne postoji niko ko nije neuporedivo bolji od svoje biografije. Prevareni, sledeći biografiju, život traće na ono čega se najviše užasavaju – na umiranje; oni drugi, praveći distancu između sebe i istorije/biografije, koriste vreme da bi se sami rodili.
Svetislav Basara
Iz knjige “Na ivici”
