Pitoma, živopisna, šarolika Južna mora uvedena su, kao čarobni prirodni dekor, u svetsku književnost znatno pre Džeka Londona, ali ih verovatno niko, do ovog pisca, nije prikazao u tako raskošnim, jarkim, opsenjujuće privlačnim bojama.
Bez obzira, međutim, na različitost podneblja u kojima se njihova radnja zbiva, postoji prisna veza između „Belog Očnjaka” i „Glasa divljine” s jedne, i Džerija Ostrvljanina” i „Majkla, brata Džerijevog” s druge strane. U svim ovim knjigama, naime, centralni su likovi izvanredno izvajani, gotovo kao ljudski karakteri, likovi pasa. Ali to nije samo izraz Londonove jednostavne, sentimentalne ljubavi prema psećem rodu, već njegovo dublje pronicanje u sukob između, po njemu, čistog, nevinog, prirodnog sveta, i po životnom iskustvu ovog pisca, ružne, moralno često, unakažene civilizacije modernog čoveka.
„Majkl, brat Džerijev”, možda ponajbolje od sva četiri pomenuta romana, izražava ovakva stanovišta slavnog pisca. Pitomoj, vedroj, poverljivoj prirodi Majklovoj, London oštro suprotstavlja sve rugobe sveta svog vremena, sva zla moderne civilizacije: bezobzirnost, pohlepu, nedostatak ljubavi, zatvorenost u sebe samu. Dok slika tužnu sudbinu Majklovu, čiji život u kolovratu šarolikih zbivanja zaista postaje „pseći”, London na scenu izvodi čitavu galeriju tipova, kod kojih se, samo iznimno, mogu naći tragovi osnovnih ljudskih vrlina.
SUSRET U NOĆI
Majklu nije bilo suđeno da napusti Tulagi kao lovac crnaca na brodu Eženi. Svakih pet nedelja stizao je u pristanište Tulagija parobrod Makambo na putu iz Nove Gvineje i Arhipelaga za Australiju. I kada se kapetan Kelar jedne večeri zadržao nešto duže, zaboravio je Majkla na kopnu. To sad i ne bi bilo toliko važno, jer se u ponoć kapetan Kelar vratio i popeo lično uz strmu obalu do komesarovog bungalova, dok je brodska posada uzalud pregledala okolinu i kuće sa kanuima. Majkl je, međutim, jedan sat ranije kroz prozorče na zadnjem delu broda dospeo na jednu drugu lađu, baš kada je kapetan Kelar preko mosta prelazio na suvo. Dogodilo se to zato što Majkl još nije poznavao svet i što je očekivao da će svog brata Džerija naći na palubi ovog broda, jer ga je poslednji put i video na palubi jednog broda, a delom i zato što je u međuvremenu pronašao dobrog prijatelja.
Deg Dotri bio je stjuard na Makambu, i smatralo se da bi bolje mislio i bolje radio da nije bio pa čudnom glasu. Rođen s veselim ali slabim karakterom, izišao je na glas da se poslednjih dvadeset godina ničega nije bojao. Ni svog svakodnevnog rada, ni svojih svakodnevnih šest litara piva, pa čak, kako je gordo tvrdio, ni na nemačkim ostrvima, gde svaka boca piva ima pola grama kininskog rastvora kao protivotrova za malariju. Kapetan Makamba, kao i pre njega kapetani Morezbija, Mazene, Ser Edvarda Gresa i raznih drugih, isto tako neobičnim imenima krštenih brodova kompanije Berns-Filp, imao je običaj da ga putnicima pokazuje kao neobičan i jedinstven primer u analima brodarstva. Pri takvim prilikama pogledao bi Deg Dotri krišom na most, sa koga su kapetan i njegov putnik posmatrali njega, i nastavljao mirno posao, ali su mu se grudi nadimale gordošću, jer je znao da kapetan kaže: „Vidite onog tamo, to je Deg Dotri, tenk od čoveka. Dvadeset godina je ni pijan ni trezan, a svakog dana pije šest litara piva. Nećete možda verovati kad ga vidite. Ali, ja vas uveravam da je to tačno. Ne razumem to, ali mu se divim. Radi uvek svoj posao, radi čak i za dvojicu. Meni bi, kažem vam, bilo zlo i od jedne jedine čaše piva; pokvarila bi mi apetit za ručak ili večeru. Ali, njemu to dobro čini. Pogledajte ga samo! Pogledajte ga!“
Deg Dotri, koji je znao kako ga hvali njegov kapetan, imao bi tada običaj da, ponoseći se tim svojim neobičnim talentom, još s većom energijom nastavi posao i da se počne osvrtati za sedmim litrom tog dana, kako bi dao još jedan dokaz da je njegov telesni sastav zaista čudesan. Bila je to zaista neobična vrsta slave. Ali, istovremeno, ništa neobičnija no slava nekih drugih ljudi. Deg Dotri je, u svakom slučaju, u ovoj slavi nalazio opravdanje za svoju egzistenciju.
Zato je svu svoju energiju i svu svoju dušu ulagao u to da sačuva glas „čoveka od šest litara“. U slobodnom vremenu pravio je češljeve od kornjačine kore i ukrase za kosu, da ostvari vanredan prihod, a nije propuštao ni neku sitnicu, kao, na primer, da ukrade kakvog psa. Neko je morao da plaća njegovih šest litara, koji, kada se pomnože sa trideset, čine lepu sumicu svakog meseca; a pošto je taj neko bio sam Deg Dotri, smatrao je potrebnim da kroz prozorče na zadnjem delu broda prokrijumčari Majkla na Makambo.
Na obali Tulagija, noću, dok je još razmišljao šta se dogodilo s čamcem, Majkl je sreo omalenog, debelog, sedog brodskog stjuarda. Prijateljstvo izmeću njih dvojice bilo je za tili čas sklopljeno, jer se Majkl od živahnog šteneta razvio u živahnog psa. Ne mogući ni izdaleka da se meri sa Džerijem, on je bio ljubazan, dobar pas, i to uprkos činjenici da je poznavao vrlo malo belih ljudi. Prvi su bili g. Hagin, Derbi i Bob u Meringu; zatim kapetan Kelar i krmar kapetana Kelara na Eženiji, i najzad Harli Kenan i oficiri na Arijelu. Nalazio je da se svi oni bez izuzetka razlikuju, i to vidno razlikuju, od mnogih crnih ljudi koje je on, zahvaljujući svome vaspitanju, prezirao, smatrajući da je njihov gospodar.
Ni Deg Dotri nije bio izuzetak kada ga je pozdravio prvi put uzvikom: „Ej ti, pašče beloga čoveka, šta radiš ovde u crnačkoj zemlji?“ Majkl ga je otpozdravio stidljivo, s naučenom dostojanstvenom uzdržljivošću, ali su žustri vrhovi njegovih ušiju i prijateljstvo koje je sijalo u njegovim očima govorili drukčije. Ništa od svega toga nije Deg Dotri propustio da vidi — umeo je da oceni psa ka prvi pogled — i dugo je posmatrao Majkla pri svetlosti fenjera s kojima su crnci stajali na pristaništu za čamce. Dve stvari primetio je stjuard odmah na Majklu: bio je to dobroćudan pas s ljubaznim izgledom i bio je to skupocen pas. Čim je Dotri to otkrio, brzo se osvrnuo na sve strane. Niko ga nije gledao. U tom trenutku bili su samo crnci u blizini, a njihove oči bejahu upravljene na vodu, odakle je iz tame dolazio šum vesala i davao im na znanje da treba da se spreme da dočekaju idući čamac s tovarom. Nešto malo dalje nadesno, kod drugog jednog fenjera, video je komesarovog punomoćnika i superkarga sa Makamba kako žustro diskutuju o nekoj pogrešci u tovarnom listu. Stjuard je još jednom brzo pogledao Majkla i rešio se. Kao slučajno, krenuo je i šetao obalom sve dok nije izišao iz kruga svetlosti fenjera.
Nekoliko stotina metara dalje, seo je u pesak i čekao.
— Vredi najmanje dvadeset funti, mrmljao je on za sebe. Ako mi ne daju deset funti i još mi ne kažu hvala, onda sam ja beba koja ne ume da razlikuje čak ni terijera od hrta. Deset funti, izvesno, u svakoj krčmi u sidnejskom pristaništu!
A deset funti, kada se pretvore u boce piva, izazivale su u njegovoj glavi divnu svetlu viziju koja je skoro ličila na čitavu jednu pivaru. Grebanje nogu u pesku, a odmah zatim i tiho duvanje, trgoše ga iz tih sanjarija. Pas ga je odmah zavoleo i krenuo za njim. Deg Dotri je imao naročito ponašanje, što je Majkl uskoro saznao — kada ovaj čovek ispruži ruku, pa ga dohvati upola oko njuške, a upola za onu rupu u vratu ispod uha. U tom stisku nije bilo ni pretnje, ni neodlučnosti, ni straha. Stisak je bio srdačan, pun poverenja, pa je to ulilo poverenje i samom Majklu. Stisak je bio snažan, ali dobronameran; čvrst, ali bez pretnje; milostiv, ali bez laskanja. Za Majkla je bila najprirodnija stvar na svetu da ga potpuno stran čovek dohvati i prodrma na ovaj poverljiv način, dok je žovijalan glas mrmljao:
— Tako, tako, psetance moje. Hodi sa mnom. Vredećeš ti jednom, može biti, onoliko zlata koliko si teško!
Majkl još nikada nije sreo čoveka koji bi mu se odmah toliko svideo. Deg Dotri je umeo, svakako sasvim instinktivno, da postupa sa psima. Po prirodi nije bio surov. Nikada nije preterivao ni u surovosti ni u nežnosti. Nije se mnogo trudio da zadobije Majklovu blagonaklonost; samo malo, ali ne suviše očigledno. Tek što je Majklu, kao uvod, prodrmao njušku, već ga je pustio i kao da je sasvim zaboravio na njega. Dao se sav na posao da upali lulu, upotrebivši na to više šibica, zato što ih je vetar stalno gasio. Dok su mu neke šibice dogorevale do prstiju, a on se pravio kao da svojski vuče na lulu, njegove oštre male plave oči ispod četkastih sedih obrva napregnuto su posmatrale Majkla. A Majkl, načuljenih ušiju i oštrih očiju gledao je ovog stranca koji, kako mu se činilo, nikad nije bio za njega stranac.
Majkl se oseti čisto razočaranim što taj ljubazni dvonožni bog ne obraća više pažnje na nj. Stade ga zato pozivati da se bliže upoznaju, time što iznenada poče dizati svoje ispružene šape sa tla i udarati njima, dok mu se zadnji deo tela vio u luku, te su mu grudi skoro dodirivale pesak. I dok je njegov patrljak repa u znak prijateljskog raspoloženja vredno mahao, lajao je oštro i izazivački. Ali čovek kao da nije pokazivao nikakvo interesovanje i u mraku koji je zavladao posle treće šibice nastavio je da sanjivo puši lulu.
Nikada se neko nije smišljenije i sa plitkijim namerama udvarao nekome, no što je to činio prema Majklu ovaj stari stjuard od šest litara. Majkl kao da je razumeo da ga ovaj čovek, koji se ne interesuje za njega, odbija time, pa je počeo nemirno da se pokreće i već se spremao da ode, kada ču jedno oštro:
— Hodi, hodi sa mnom!
Deg Dotri poče da trijumfuje u sebi kada mu Majkl priđe i stade dugo, revnosno njušiti nogavicu. Iskoristio je tu priliku da ga bolje pregleda i dok je palio lulu, odmeravao je pogledom sjajnu građu ovog psa.
— Kakav pas, kakva rasa! reče glasno, sa zadovoljstvom. Znaš li ti, pašče moje, da bi ti na svakoj psećoj izložbi dobio nagradu? Jedina greška koju imaš, to ti je ono povijeno uho, ali ja ću možda i sam umeti da ga ispravim. Veterinar, u svakom slučaju, može to da uradi.
Nemarno je rukom dodirnuo Majklovo uho, a zatim počeo vrhovima prstiju, koji kao da su bili oduhovljeni saučešćem, pipati mesto gde je uho prelazilo u zategnutu kožu na lobanji. I to se Majklu svidelo. Još nikad nije ruka nekog čoveka bila tako blizu njegovom uhu, a da mu pri tom ne pričini bol. Ti su prsti izazivali tako veliko telesno uživanje, da je izvijao celo telo u znak zahvalnosti. Idući pokret bilo je dugo snažno vučenje uha naviše. Uho je lagano, sve do vrha, klizilo kroz prste, dok se fino golicanje osećalo u samom korenu. Tako je stari stjuard milovao čas jedno, čas drugo uho i stalno mrmljao reči koje Majkl, istina, nije razumeo, ali za koje je znao da su njemu upravljene.
— Glava je u redu, dobra je, kako samo može biti, reče Deg Dotri, pošto je najpre pomilovao prstima, a onda upalio šibicu. Nema zbora, dobra je i snažna čeljust, a obrazi nisu ni debeli ni mršavi. Gurnuo je svoje prste Majklu u njušku i našao da su zubi jaki i pravilni, pa je onda odmerio širinu ramena i dubinu grudi. Podigao je potom jednu šapu. Na svetlosti nove šibice pregledao je sve četiri šape.
— Crne, sve crne, i svaki nokat crn, promrmlja Dotri. I tako lepe šape, kakve samo može pas da ima, pravi prsti, onoliko samo savijeni koliko treba, a mali, ali ne suviše mali. Kladio bih se da su tvoji roditelji doneli kući već mnogo nagrada.
Pri ovom pažljivom pregledu, međutim, poče se Majkl uznemiravati. Ali, odjednom, prestade Dotri da ispituje oblik i građu butova i nogu; umesto toga dohvati svojim veštim prstima Majklov rep, opipa mišiće na korenu repa, pritisnu kičmu koja se tu završava i izvi je snažno ali prijateljski. Majkl, oduševljen, gurao je čas jednu, a čas drugu stranu sapi prema prstima koji ga miluju. S raširenim rukama, upola uz bedra, a upola ispod trbuha, podiže ga Dotri iznenada sa zemlje. Ali pre no što je pas imao vremena da se uplaši, već je stajao na nogama.
— Dvadeset i šest ili dvadeset i sedam; već si težak preko dvadeset i pet funti, u to bih se kladio u sve na svetu, a kad stigneš do svoje pune težine, imaćeš trideset, govorio mu je Deg Dotri. Ali, šta to mari! Mnogi stručnjaci pridaju naročitu važnost težini od trideset funti. A bude li potrebno, uvek ćeš trčanjem moći da skineš koji gram. Ti si prvoklasan pas, i baš onakav kakav treba da budeš. Građa i težina odgovaraju jedno drugom, a noge su ti besprekorne. Ne, poštovani gospodine psu, tvoja je težina dobra, a uho ti može doterati prvi dobar pseći lekar koga nađem. Kladim se da u ovom svetom trenutku ima na stotine ljudi u Sidneju koji bi dvadeset funti u gotovom položili na sto samo da te mogu nazvatisvojim psom.
Ali se Dotri, da Majkl ne bi uobrazio da mu je suviše stalo do njega, iznenada zavali, upali opet svoju lulu i kao da zaboravi da je pas tu. Umesto sam da prosjači za prijateljstvo, odlučio je da natera Majkla na to. A Majkl je to i činio. Gurao je sapima Dotrijevo koleno, trljao glavu o Dotrijevu ruku; bila je to kao neka vrsta molbe da nastavi s onom prijatnom masažom uha i gimnastikom repa. Umesto toga, dohvati ga Dotri za njušku i dok mu je govorio, gurao mu je polako glavu čas napred, čas natrag.
— Čiji si ti? Možda neke protuve, ali to je nemogućno. Možda te je kogod ukrao, ali to bi bio greh i sramota! Kad bih samo mogao da ga uhvatim, dobro bih ga istukao. Veruj mi. Treba samo da mi ga pokažeš, pa ćeš videti šta bih mu uradio! Pratićeš me sada, i mislim da neću morati da te za to dugo molim.
Deg Dotri ustade i odšeta ravnodušno niz obalu. Majkl pogleda za njim, ali ne pođe. Pošao bi vrlo rado, ali nije bio pozvan. Najzad, Dotri tiho, nežno coknu usnama. Taj je zvuk bio tako prigušen, da ga gotovo ni on sam nije mogao čuti. Ali, pošto je pokrenuo usne, nadao se da se nešto čulo. Nijedan čovek ne bi mogao to da čuje, ali je čuo Majkl, te krenu da u velikim, oduševljenim skokovima stigne ovog neobičnog čoveka.
Džek London
