Kauzalno povezujući činjenice poznate iz sada već brojnih biografija Mileve2 i posebno Alberta Ajnštajna i predstavljajući ih sveznajućim pripovedanjem u koje prodire perspektiva introspektivne glavne junakinje, Slavenka Drakulić u romanu Mileva Ajnštajn, teorija tuge (2016) fikcionalizuje pre svega tako što pažljivo bira rakurs iz kojeg će osvetliti život protagonistkinje: pređeni put Mileve Marić Ajnštajn predstavlja u nekoliko prelomnih životnih faza tokom dve decenije („U kuhinji, 1914.“, „U vlaku, 1914.“, „U bolnici, 1916–1919.“,
„Na balkonu, 1925.“ i „U sanatorijumu, 1933.“). Naslovnom sintagmom „teorija tuge“ autorka sugeriše da se život Mileve Ajnštajn može objasniti u kontekstu psiholoških teorija, odnosno uzeti kao paradigmatičan za osećanja melanholije i depresije. „Teorija tuge“ ironijski doziva teoriju relativiteta sa kojom ime Mileve Marić nije u nauci povezano, uprkos, prema Slavenki Drakulić, njenom faktičkom doprinosu. Sveznajuća naracija se, kako se dublje osvetljava Milevin život, sve više pretapa u junakinjin tok svesti, a u romanu se razrešava ključna zagonetka njenog života: kako je došlo do toga da jedna izuzetna, obrazovana, talentovana žena, koja je dobila za ondašnje vreme sasvim ekskluzivnu emotivnu i finansijsku podršku svoga oca za školovanje u Cirihu, provede čitav svoj život daleko ispod vlastitih mogućnosti.
Promišljen odabir presudnih trenutaka Milevinog života – a u svakoj od pet celina romana junakinja zbraja svoje promašaje – doprineo je situiranju njenih aktuelnih misli u širi životni kontekst. U rasponu od 1914. do 1933, uz sve okolnosti Milevinog života, koje uključuju studentski život u Cirihu i zanetost naukom i Ajnštajnom, gubitak deteta, brak, ljubavno razočarenje i razvod, odustajanje od karijere, svetski rat, gubitak kontakta sa bratom, sestrinu bolest i očevu smrt, opadanje zdravlja, strašnu usamljenost, te razboljevanje mlađeg sina kojeg je primorana da smesti u duševnu bolnicu, provlači se Milevin doživljaj sveta, koji autorka istražuje u nameri da pronađe odgovor na enigmu njenog života.
Mada je doprinos Slavenke Drakulić ideji feminizma i emancipacije žene nesumnjiv, i mada i ona sama u intervjuima skreće pažnju na to da se položaj Mileve Ajnštajn nije mnogo razlikovao od položaja drugih žena njenog vremena, u romanu je Milevina sudbina predočena kao posledica čitavog niza okolnosti, pa i skučenih životnih mogućnosti žene, ali je ipak i pre svega direktna posledica njene individualne psihologije, i upravo je stoga njegov estetski učinak veći. Iako je centralni tok Milevinih misli neodvojiv od Alberta, od razočarenja koje je iskusila u svom ljubavnom odnosu sa njim – a nekolike njegove osobine su posebno naglašene (neodgovornost, emotivna nezrelost, egoizam, povodljivost, taština, odsustvo empatije, nesigurnost) – roman Slavenke Drakulić nastoji da prodre do onih svojstava svoje junakinje koje su odgovorne za ponižavajuće životne okolnosti jedne izuzetne žene. Autorka razotkriva da je upravo ranjivi prostor Milevine unutrašnje konstelacije, u koji je uključen i njen doživljaj same sebe, onaj centralni razlog za tragiku koju živi.
Konačno, spisateljica je izabrala karakteristične periode junakinjinog života, pokazujući katalog razočarenja i tegoba sa kojima se ova nosila dvadeset godina. Jedini svetao period njenog tragičnog postojanja obuhvata ljubav sa Ajnštajnom i studentske godine (od 1987. do 1905. godine u Cirihu i Bernu), ali to u Milevi postoji još samo kao sećanje na etalon željenih i jednom dosegnutih vrednosti, dok i za nju samu ostaje do kraja nesaglediva priroda doživljenog preokreta i gubitka, jer joj se život deli „na onaj s Albertom i onaj poslije njega“ (Drakulić, 2016, str. 20). Iako roman započinje 1914. godinom i Milevinim razdvajanjem od Alberta, već te godine u njenom su životu prisutni gotovi svi aspekti lične tragedije, koji se kasnije samo produbljuju i komplikuju.
„Više od desetljeća osjeća kao da živi poput osobe koja se jednog dana saplela i pala u bunar. […] Mileva ponekad viče i doziva, no njezin glas ne dopire do drugih. Vrijeme provodi šćućurena u crnoj rupi, u strahu da može potonuti još dublje. Zatvorenica bez nade u pomilovanje. Drugi određuju uvjete i prostor u kojemu se smije kretati, dubinu njezinog zatvora, težinu kugle, čak i jačinu boli.“ (Drakulić, 2016, str. 26–27)
Iako bez psihološke dijagnoze, Mileva Ajnštajn je svesna da „s njom nešto ozbiljno nije bilo u redu“, ona zna „da pati od melankolije – ili depresije, kako je glasilo novo ime te bolesti“ (Drakulić, 2016, str. 27–28), i to zna samo ona. Njen unutrašnji svet i preživljavanja, kako svedoče Milevine biografije a roman dočarava, ostali su nepoznati Albertu Ajnštajnu, a intimnog drugog, onog kome bi neposredno otkrila vlastita preživljavanja, kraj sebe nije imala. Roman Slavenke Drakulić pokazuje da razlog junakinjinog propadanja nije pre svega u ličnosti slavnog Ajnštajna, već u samoj Milevi, u njenoj neasertivnosti i nemogućnosti da iskomunicira onaj sled raspoloženja koji joj se konstantno ponavlja – „Nemir, tuga, očaj, ravnodušnost, tupost“ (Drakulić, 2016, str. 28) – odnosno u samoj prirodi njenog psihološkog stanja. Uostalom, već odsustvo razgovora o ključnim problemima formira nezdravu atmosferu u porodici Ajnštajn.
Ako je i postojala namera da se pokaže kako izuzetna žena tone u društvu koje za nju ima samo ograničene mogućnosti – a da je tako može se naslutiti u Milevinom pismu Albertu koje je, mada označeno zvezdicom kao autentično, u stvari autorkina mistifikacija (u tom pismu ona obznanjuje svoj doprinos njegovom radu) – estetske vrednosti romana se ostvaruju baš na onom mestu gde se delo otima namerama svoga tvorca. Jer, autorka ne utvrđuje šta je Mileva Marić bila Albertu Ajnštajnu, kao voljena pa potom odbačena žena (niti kako je bila voljena, uostalom), kao ona koja je doprinela njegovom radu, ali je bila prećutana, već šta je on bio njoj, odnosno zašto je Mileva celi život ostala obeležena jednim odnosom koji je za nju nedovršiv, iako je faktički davno završen. U kontekstu njenog reagovanja na prilike, i sva junakinjina nastojanja da svoju sudbinu sagleda u kontekstu neravnopravnog položaja žene izgledaju kao psihološke odbrane od zaključaka o vlastitom odnosu sa Ajnštajnom. Ukratko, roman Slavenke Drakulić ulazi u psihologiju žene koja od početnog sloma tone sve dublje u depresiju, koja beleži samo lične gubitke, i nudi jednu perspektivu koja nužno postavlja pitanje šta su ovo dvoje ljudi bili po sebi, pre no što su ostvarili zajedništvo.
U interpretaciji Slavenke Drakulić psihološki slom Mileva doživljava 1902. godine, gubitkom vanbračno rođene ćerke Lizerl, i od tog se događaja nikada nije oporavila. U tom je iskustvu, iako je tada u ljubavnom odnosu sa Albertom, a godinu kasnije i u braku sa njim, potpuno usamljena: on ne samo da nikada nije video Lizerl nego je svu brigu o zametanju tragova da je ikada bila rođena prepustio Milevinim roditeljima. Činjenica je da Mileva već na početku romana, dok pere posuđe, prolazi kroz, za melanholiju karakteristično, iskustvo derealizacije, odnosno depersonalizacije: ona se oseća toliko nestvarnom da se zapravo drži za predmete, jer su „jedino za šta se ima uhvatiti, u ovoj berlinskoj kuhinji, kao i u onoj praškoj ili ciriškoj“ (Drakulić, 2016, str. 29). I to je pokazatelj stanja života u njoj: ona je dosledno prikazana kao bezvoljna, sumorna žena olovno teškog tela. Međutim, autorka pokazuje kako Milevina nesigurnost u sebe seže još od traume detinjeg doba, kada su joj se deca izrugivala rečju „šepavica“, te postignućem u školi i obrazovanjem kompenzuje nesigurnost u pogledu svoje ženstvenosti.
Stoga je ljubav Alberta Ajnštajna za nju značila potvrdu lične vrednosti u mnogo većoj meri od one koja se uobičajeno dobija u ljubavi. Mileva osvetljava vlastito osećanje inferiornosti zbog telesne mane s kojom je rođena i od kojeg je pobegla u nauku, a otac ju je poslao na studije u Cirih „daleko od sredine u kojoj su takve žene manje vrijedne“ (Drakulić, 2016, str. 81). I otac i majka su je doživljavali kao defektnu devojku koja će teško naći muža; nemoguće je bilo ne introjektovati roditeljski vrednosni sud. Narativ koji je za sebe izgradila – da žene više nisu samo ukras – snažno je bio podržan Albertovim zaljubljivanjem u nju: „Odrasla je s uvjerenjem da joj nije najvažniji izgled, nego ono što nosi unutra, ljubav za muziku, matematiku i neizmjernu znatiželju. Veza s Albertom joj to samo potvrđuje“ (Drakulić, 2016, str. 77). U svojoj nesigurnosti, Mileva je težila simbiotskom odnosu i, pošto je iskusila ekskluzivno zajedništvo, nije u stanju da krene dalje u času kada je ono završeno: „Albert je bio moj čarobni štit od svijeta. U tom sam trenutku povjerovala da smo nerazdvojni, da smo jedno drugom dovoljni i da će tako ostati zauvijek“ (Drakulić, 2016, str. 74). Ukratko, Mileva u odnosu sa Albertom zadobija željeni self, sa njim je iskusila prekid usamljenosti, te „celovitost svog tela i sebe“ (Drakulić, 2016, str. 93) i stoga ljubavni gubitak za nju ima smisao neminovnog ličnog osiromašivanja. To znači da je uzrok njenog sloma pre svega u niskom samovrednovanju – ona nije u stanju da voli i podrži sebe onda kada izgubi Albertovu ljubav i podršku – koje se u depresivnom stanju još produbljuje, te podstiče i životnu fiksaciju na prvu i jedinu ljubav.
Roman tako predstavlja Milevin pogled na vlastiti život koji u njenim biografijama nedostaje – uprkos prepisci3 koju je negovala celi život – usled velike zatvorenosti ali i nepotpunosti dokumenata. Dva puta Mileva nije uspela da položi usme- ni deo diplomskog ispita, a nakon drugog poraza tone u sumorno raspoloženje.
„Zar Albert još uvijek ne shvaća da postaje domaćica, žena bez zvanja. Ništa od samostalnosti. Još manje od bavljenja znanošću. […] Ali Albert je bio neuobičajeno veseo i optimističan, smiješio mu se posao u Uredu za patente i jedino ga je to zanimalo.“ (Drakulić, 2016, str. 89)
Mada o sebi misli kao o ženi kojoj pola ispita stoji „između njezine stvarnosti i mogućnosti sasvim drugačijeg života“ (Drakulić, 2016, str. 33), i nepoloženi ispit je tek posledica, svedočanstvo njene slomljenosti i odustajanja. Između njenih mogućnosti i stvarnosti stoji depresija, koja se sama sobom hrani i produbljuje toliko da u toku dve decenije ne pokazuje nikakve promene, niti junakinja ostvaruje psihološki razvoj, što jasno govori o njenom ozbiljnom, patološkom obliku. Mileva, shodno simbiotskom odnosu kome teži i iskustvu gubitka granica selfa u ljubavnom odnosu sa Albertom – ona nije više „bila u stanju razlučiti svoje ideje, misli i planove od njegovih“ (Drakulić, 2016, str. 39) – očekuje da je Albert razume bez ijedne njene reči i učini isto što je učinila i sama, te tako odgovori na njenu ideju ljubavi: da njene potrebe i stanja pretpostavi svojima, što se ne događa ni u vreme kada su njihovi odnosi idilični, niti ikada kasnije. Nedostatak „spontane samouverenosti“ umanjuje njenu „sposobnost da istakne svoje zahteve“, te neurotično očekuje „da drugi vodi brigu“ o njenim željama (Hornaj, 1991, str. 191). Upravo se tu ukazuju važne razlike njihovih ličnosti, ne samo temperamentalne koje su očigledne već i u domenu njihovog osećanja života, očekivanja i nastojanja, te odnosa prema samom sebi. S druge strane, ako je Albert prećutkivao Lizerlino postojanje – čime je svakako poništavao Milevinu emotivnu realnost, te je ona sve više osećala da je Lizerl poput duha – zašto je isto to činila i Mileva? Zašto bi se njegovo ćutanje iz ličnih interesa smatralo gorim od njenog ćutanja, koje je takođe sprovođeno iz ličnih interesa: Mileva se prilagođava kako bi očuvala odnos, iako mužu zamera, a njena patnja, očigledna i Albertu mučna, služi i kao prekor, u funkciji je pasivne agresije: „Patnjom neurotičar može pretvoriti sebe u živi prekor“ (Hornaj, 1991, str. 191).
Lizerl, odnosno Ljubica, kako su je nazvali Marićevi, Milevino i Albertovo vanbračno dete, u interpretaciji Slavenke Drakulić (budući da je sudbina tog deteta ostala nepoznata), dato je na usvajanje i umrlo od šarlaha sa nepune dve godine, što je Milevu trajno ispunilo osećanjem krivice. Ipak, u svom unutrašnjem presabiranju ona zna da ju nije ostavila „zbog Alberta“, već zbog sebe same, da je odnos sa Albertom njena preka unutrašnja potreba: „On mi je ulijevao sigurnost. Zbog njega sam se osjećala stvarnom. Jedino sam s njim mogla biti žena“ (Drakulić, 2016, str. 90). Prekomerna zavisnost od Albertove ljubavi i podrške (iskazana priznanjem Heleni da ga voli „tako zastrašujuće“) – a to pokazuje autorka u svom romanu – implicira junakinjinu nesigurnost i osećanje inferiornosti.
U svom reminiscentnom, samosažaljivom toku misli – a reč je o tzv. depresivnim ruminacijama koje se opsesivno vraćaju istim motivima – mešaju se prebacivanja Albertu (ona zbraja sva njegova ogrešenja, u koja spada i to što je pred prijateljima optužuje da glumi bolest, dok ona leži u bolnici, ali i njegovo okrutno i iracionalno dijagnosticiranje bližnjih) i samoprebacivanja, koja postaju sve snažnija i sveobuhvatnija: nije ispunila obećanje dato Lizerl da će se po nju vratiti, pretpostavila je Alberta detetu, otežala je sinovim situaciju sa ocem zbog svoje povređene taštine… Ako konstatuje da je on postajao sve sličniji ljudima koje nije podnosio, čitalac ubrzo dobija i informaciju da je ona, žena koja bi trebalo da najbolje razume šta znači život sa fizičkom manom, bila veliki protivnik sinovljeve ženidbe patuljastom Fridom. Kada u svojoj posvećenosti deci prepozna samo vlastitu sebičnost kojom ih je držala uz sebe, čitalac dobija jasan znak da „mera samoprezira i njena stvarna opravdanost […] ne odgovaraju jedna drugoj“ (Frojd, 1985, str. 123). Stoga je i Milevin tok misli svedočanstvo samog „rada melanholije“ – i utoliko sasvim nepouzdan – dominantno sumorno raspoloženje izopačuje realnost kojom se junakinja opsesivno bavi i to je ono što romanu daje jedan ton. Mileva se suočava sa najdubljim istinama o sebi, ali od njih u isti mah i uzmiče. Tako, uprkos očiglednoj posvećenosti sinovima, ona sama invalidira sliku o sebi kao heroini majčinstva svesna da je Albert taj koji je za nju imao najveću vrednost.
Citatnim prizivanjem čuvenog Frojdovog teksta „Tugovanje i melanholija“, koji Mileva čita i koji joj pomaže u samorazumevanju, Slavenka Drakulić signalizira ključni razlog junakinjinog neuspeha: to je od drugih neprepoznata i nelečena depresija, koja se manifestovala i u psihosomatskim tegobama sa srcem i paralizom.
„Tugovanje je […] normalan proces iz kojeg se osoba vraća u stvarnost, dok je melankolija upravo odvraćanje od stvarnosti. I još gore – okrivljavanje sebe, zbog čega se osoba osjeća još manje vrijednom.“ (Drakulić, 2016, str. 125)4
Vinovnik Milevine tragedije upravo je patološki oblik žaljenja (najpre zbog Lizerl, a potom zbog rastanka sa Albertom), koje kod nje ne prolazi nakon određenog vremena. „Duševno se melanholija odlikuje duboko bolnim neraspoloženjem, prekidom zanimanja za spoljašni svet, gubitkom sposobnosti za ljubav, sputanošću svakog delanja i opadanjem samopoštovanja.“ (Frojd, 1985, str. 121)
Opisujući „rad melahnolije“, Frojd ukazuje na proces koji se dešava sa pojedincem kada se nađe pred zahtevom da se čitav libido povuče iz svojih veza sa izgubljenim objektom: za razliku od žalosti, u kojoj „provera stvarnosti“ odnosi prevagu, u melanholiji dolazi do „okretanja od stvarnosti i čvršćeg zadržavanja objekta putem halucinantnih psihotičnih želja […]“ (Frojd, 1985, str. 121–122). Ipak, ključna razlika između žaljenja i melanholije jeste u odnosu prema samome sebi:
„Melanholik nam pokazuje […] jedno izuzetno opadanje sopstvenog samoosećanja, vanredno osiromašenje ega. U slučaju žalosti, siromašan i prazan je postao svet; u slučaju melanholije, takvo je samo ja.“ (Frojd, 1985, str. 122–123)
Osiromašenje ega i jeste ono što doživljava Mileva, živeći sa svoja dva sina, daleko od Alberta, ali nemoćna da razobliči fantazam o njihovoj čvrstoj povezanosti. Mada prepoznaje da je psihološki slom nastupio gubitkom Lizerl, iz Milevinog promišljanja proizilazi da je pretrpela gubitak koji se tiče njenoga ja (v. Frojd, 1985, str. 124). Nema nikoga ko tako loše misli o njoj, kao ona sama: kada joj Albert uputi uvredu („Ako je netko nula, nema mu pomoći“ – Drakulić, 2016, str. 158), u odgovor na njenu pretnju da će pisanjem memoara obelodaniti svoju ulogu u njegovim radovima, ona je ta koja u značenje njegovih reči nema nimalo sumnje: „Napisao je to samo da me uvrijedi. Ali ja znam da je to istina, premda je bolest ta koja me postupno pretvorila u ruševinu“ (Drakulić, 2016, str. 158). Povodom melanholičarevih samooptuživanja Frojd tvrdi:
„Prekori upućeni sebi prepoznaju kao prekori objektu ljubavi koji su se od tog objekta odvojili i okreću se prema vlastitom ja. […] Njihove žalopojke su tužbe u smislu optužbi; […] daleko su od toga da prema onima koji ih okružuju pokažu poniznost i pokornost koje bi jedino dolikovale tako nedostojnim osobama; naprotiv, uvek su u najvećem stepenu učiteljski raspoloženi, kao da su povređeni i da im se desila neka velika nepravda“ (Frojd, 1985, str. 124).
U melanholiji, kako dalje objašnjava Frojd, libido se, nakon gubitka, povlači u ja, u unutrašnju preokupaciju sobom, ekstremnu formu samocentriranosti, gde se uspostavlja „identifikacija ega s napuštenim objektom. […] S te strane se objektni gubitak preobrazio u gubitak ega, a konflikt između ega i voljene osobe u raskol između kritike ega i ega preinačenog identifikacijom“ (Frojd, 1985, str. 125–126). Identifikacija je ovde, u stvari, „asimilacija drugog na osnovu srodnosti koje su smeštene u nesvesnom“ (Makginli, 2010, str. 109), što znači da junakinja ostaje sa „destruktivnim unutrašnjim objektom“ (Flin & Skostad, 2010, str. 99) i stoga u njenom ponašanju ima tako mnogo mazohizma. Ukratko, kada je reč o dubokoj melanholiji, Frojd tvrdi (a o tome svedoči i pomenuti junakinjin gubitak granica i simbiotski odnos) da je reč o izboru objekta „na narcističkoj osnovi“, odnosno da bar deo dispozicije za melanholično oboljenje „leži u predominaciji narcističkog tipa objektnog izbora“ (Frojd, 1985, str. 126). U samom depresivnom procesu izmenjen je i ego, te Mileva postaje obuzeta, zaglavljena, opsednuta svojom ljubavnom pričom. Tada odnos prema objektu odlikuje snažna ambivalencija, o čemu junakinja i te kako ostavlja trag, promišljajući svoju raspetost između ljubavi i mržnje, prezira i odanosti. Tragovi njene ambivalencije biće prisutni i u tvrdnjama koje iznosi: tako kaže da je Albert dobar otac i da se trudio da provodi vreme s decom, a nešto kasnije da u Berlinu uopšte nije bio sa decom. Ona je svesna da ju je Albert „prepustio samu sebi“ (Drakulić, 2016, str. 28) u najtežim časovima, ali čak i kada to imenuje, ona uzmiče u samoprekorevanje.
Romansijerka eksplicitno ne otkriva poreklo Milevinog melanholičnog udesa, ali se u proširivanju slike o junakinji, izvan njenog nepouzdanog toka misli, nalazi funkcija sveznajuće naracije. Stoga se u romanesknoj slici Slavenke Drakulić može naslutiti zašto je baš neizlečiva bezvoljnost (a ne neki drugi oblik ponašanja) Milevin psihološki odgovor na prilike, a veliku ulogu ima i njeno snažno osećanje krivice zbog gubitka deteta. Svoju sudbinu (za koju su odgovorna i njena uverenja: na primer da sve mora da stiče na teži način, da za sve mora da bude kažnjena) Mileva doživljava kao kaznu „za napušteno dete za koje niko od prijatelja nije znao da postoji“ (Drakulić, 2016, str. 17), no ne treba zaboraviti ni samokažnjavajući aspekt Milevinog ponašanja i izbora koje pravi – tu funkciju ima i stalno oživljavanje Lizerl u sećanju. Prvo iskustvo depresije i tada somatizovano (ona samo oseća da ima olovno teško telo) desilo se nakon porođaja i povratka u Cirih, mada se u času kada nailazi na protivljenje Albertovih roditelja već suočava sa svojom potištenošću, nesanicom, dekoncentrisanošću. U svim tim iskustvima ona je usamljena, ali je nemogućnost da se odvoji od
Alberta dovodi u bezizlaznu situaciju. Sugerišući čitaocu zašto je baš depresija (od svih drugih psiholoških mogućnosti) odgovor Mileve Marić Ajnštajn na prilike, roman prerasta publicističke okvire, u koje ovo delo smeštaju kratke rečenice, na sreću sasvim nedosledno sprovedene: na samom početku, one svojom isključivo informativnom vrednošću nalikuju didaskalijama i izgledaju kao najlakši a ne najpromišljeniji izbor. Znaci autorske žurbe prisutni su i na drugim mestima (da li je Mileva ultimativno pismo u Berlinu dobila uveče kako stoji na sedmoj ili ujutru, kako stoji na strani 117? Nejasna je i estetska funkcija dva puta ponovljenog iskaza (da je Ajnštajn živeo kao apatrid još od svoje 16. godine), najpre iz perspektive sveznajućeg autora (2016, str. 60), a potom iz ugla junakinje (2016, str. 92).
U interpretaciji Slavenke Drakulić Mileva je žena čija je duševna snaga trošena nemilice (u zagrebačkoj muškoj gimnaziji trebalo joj je snage da se uopšte pojavi na času), a usled velike zatvorenosti, ali i poricanja realnosti, ona somatizuje osećanja (srčani udar, a potom i paraliza koja nema organske uzroke, razlozi su njenih dugotrajnih boravaka u bolnici). Mileva odbija da prihvati činjenice i zauzme odnos prema njima, iako je „pažljiva promatračica“ (Drakulić, 2016, str. 61) svoga muža, a izolovan način života pogoduje sve lošijem odnosu prema stvarnosti. Nakon što je u Berlinu dobila muževljeve uslove, ona razmišlja kako se za tri meseca u tom gradu nije ni raspakovala sasvim, jer je imala „loš predosećaj“, da bi u vozu na povratku u Cirih konstatovala da nije trebalo da bude iznenađena razvojem događaja. Kada uzmemo u obzir sve što je do tog časa znala o svom mužu – još pre dolaska u Berlin preselio se u drugu sobu; jedva razgovaraju i on za nju ne mari; dve godine se dopisuje sa Elzom, a kada je ova došla da ih poseti u stanu u Berlinu, uverila se u to da je zaljubljen u nju; još u Pragu joj je postalo jasno da počinju živeti različite živote, a već je imala saznanje o tome kako se poneo prema svojoj prvoj verenici Mari Vinteler – očigledno je da nema nikakvog prostora za predosećanja, da su činjenice dovoljno rečite, a Mileva ipak dolazi u Berlin u nadi da će se zbližiti sa mužem. „’Melaholični bolesnik ne da se poučiti činjenicama’“ (Binsvanger,1985, str. 137). Pred svim znacima nelojalnosti ona uzmiče u opravdavanja Alberta i nadu: iako se do tada već osvedočila u njegova neverstva, Mileva je želela da veruje „da između nje i Alberta postoji čvrsta veza“ (Drakulić, 2016, str. 35). Ona veruje uprkos činjenicama, uprkos svakoj nadi, onako kako je o tome pisao čuveni melanholik Kjerkegor: onaj ko voli želi da ne bude u pravu, „jer je želja da se ne bude u pravu izraz beskrajnog odnosa“ (1990, str. 755). Mileva svoje bezuslovno poverenje, ljubav i nadu (i to je uzrok njene tragedije) smešta u drugo ljudsko biće: za nju je Albert dobio značenje Apsoluta. No, i kada veruje i nada se, ona to čini na melanholičan način, sluteći svoj poraz i dok se kreće ka ostvarenju cilja i tako ga pripremajući. Melanholik se „prema gubitku ne odnosi kao prema nečem predstojećem, nego kao prema nečem što se već desilo“ (Binsvanger,1985, str. 137). Mileva ne prilagođava svoju sliku o Albertu ni faktima sa kojima se suočava od časa kada ostaje prvi put trudna (Albert je samu pušta na put, da se porodi u kući svojih roditelja i ne dolazi da je vidi potom, ni nju ni dete). Tada ga je pravdala pred ocem, ne samo zato što se u tom času njeni i Albertovi planovi poklapaju (i ona misli da je najvažnije da Albert nađe posao kako bi se mogli venčati i dovesti Lizerl u Švajcarsku) već i kao „još mladog čoveka“, kao čoveka na kojeg se ne smeju primeniti uobičajene kategorije vrednovanja. Kada se suoči sa Albertovim prećutkivanjem Lizerl i idejom o usvajanju deteta, ona se nalazi pred alternativom da revidira svoj odnos prema Albertu i svoje mišljenje o njemu ili da utone u depresiju. I Mileva tone, što znači da je za nju depresija rešenje u uslovima koji zahtevaju da se suoči sa kvalitetom svoga braka u kome nema reciprociteta, niti empatije, te da povodom toga nešto preduzme. Njen brak sa Albertom nije izdržao njene lične teškoće: dok je ona njemu bila potrebna, veza je bila idilična. zbog čega i raskid sa njim predstavlja identitetsko pitanje.
Slavenka Drakulić nam u drami Mileve Ajnštajn slika i njenu psihološku nemogućnost da pristane da živi na, za to vreme uobičajen način: kao domaćica i guvernanta muža koji je, zauzvrat, izdržava. Iako prikazana kao emancipovana mlada žena, ona koje se prezrivo odnosila prema nošenju steznika i stavu da je žena muškarcu samo ukras i muza, Mileva Ajnštajn na koncu ostvaruje mnogo bedniji život od izdržavanih domaćica. Ono što Slavenka ne eksplicira (niti sama Mileva), ali se može domisliti na osnovu empatijskog proosećanja položaja romaneskne junakinje, to je drama jedne stvaralačke ličnosti udavljene u banalnosti svakodnevice. Nije Mileva tek preopterećena banalnošću, već je to jedini, isključivi sadržaj njenog života. Ono što je bilo nužno da se desi nakon gubitka Lizerl i njenog psihičkog sloma – a nije se desilo – za jednu stvaralačku ličnost, to je prevladavanje bola posredstvom duhovnog ili intelektualnog zanosa. A ko ju je bolje mogao uvesti u taj prostor od supruga genija? Genije fizike i imaginativnog mišljenja bio je u isti mah čovek površnih osećanja i konzumentskog odnosa prema ženi. I mada Milevi više nije bilo stalo do karijere, i posvetila se deci „na nezdrav, očajnički način, kao da su pojas za spasavanje“ (Drakulić, 2016, str. 23), potencijalna prekretnica za izlaz iz depresije stvaralačke ličnosti jeste intelektualni angažman, a baš u tom času se Mileva i Albert razdvajaju.
Ko je bila Mileva Marić pre no što je upoznala Ajnštajna?
Mada se seća svoje sigurnosti u sebe i iznalazi primere iz mladosti kada se uspešno izborila za priznavanje vlastite vrednosti, indikativno je da jedan od tih primera svedoči o potiskivanju emocija (nakon traume koju je doživela od vršnjaka, ona se vraća u školu glumeći da je nisu povredili), a druga dva o kompenzaciji svoje slabosti učenjem i obrazovanjem (kada nije mogla da pleše na plesnim večerima, ona svira klavir; u zagrebačkoj muškoj gimnaziji ona satisfakciju za konstantno ignorisanje koje je doživljavala zadobija najboljim ocenama) – Mileva se ni u svom odraslom životu nije promenila, samo je dobro učvrstila svoj stil života. Zbog odnosa društva prema ženi Mileva je navikla da se trudi mnogo više od svojih muških kolega, navikla je da bude nevidljiva i ignorisana: to na neki način objašnjava i zašto joj treba mnogo eklatantnih primera u odnosu sa Ajnštajnom da bi uistinu prepoznala svoju nevidljivost i nepriznatost. Njeno sećanje na vlastitu sigurnost u sebe pre nam pokazuje kakva je ta sigurnost bila, jer nije izdržala test realnosti. Uostalom, „u predistoriji melanholika, kako to svaki psihijatar zna, nalazimo mnogo češće vesele (’sintone’, ’sangvinične’, ’optimističke’) konstitucije ili temperamente nego one koji teško prihvataju život“ (Binsvanger, 1985, str. 136).
Usamljenost i izolacija, na šta je navikla kao žena na muškom terenu, ali i kao devojčica i devojka sa telesnom manom, kasnije postaje još izrazitija, jer se svojom zatvorenošću udaljila od prijateljica, a utehu nije potražila ni kod roditelja, preopterećenih teškoćama sa duševno obolelom Zorkom i nestalim Milošem. Depresijom je stalno pojačavano njeno povlačenje, jer je to stanje duha u kome „čovek više nije kadar da dela u smeru sveta“ (Lepeniz, 1985, str. 148).
Kapacitet da se toleriše separacija i zavisnost, kao i upravljanje razlikama bez upadanja u narcistička poistovećivanja dva su centralna zadatka adolescencije (v. Vodel, 2010, str. 68). To su zadaci koje u tumačenju Slavenke Drakulić Mileva Ajnštajn nije savladala i to je najdublji utisak o uzrocima njene tragične sudbine. Slavenka Drakulić je dala preciznu sliku depresije jedne žene prepunjene unutrašnjim konfliktima.
Njena Mileva Ajnštajn nema nikakvu sumnju u vlastiti doprinos Ajnštajnovom radu i o tome eksplicitno govori u svom pismu, tvrdeći da je njihov zajednički uspeh postao samo njegov. Da li je zbog toga roman Slavenke Drakulić postao „postistinski“, izrazite feminističke tendencije (Kalčić, 2018), ako je ono što je najuverljivije u njemu vezano za psihološki slom, junakinjin odgovor na prilike koji je analogan zrelosti jedne ličnosti. Uostalom, Frojd je govorio da je način na koji osoba postupa s gubitkom mera razvoja ličnosti: stanja ega, stepena zrelosti i integracije ego funkcija (Makginli, 2010, str. 105). Ipak, poslednja njena reč u romanu upućena je Albertu („Alberte, tako sam sama“ – Drakulić, 2016, str. 205), na način na koji se obraćamo razumevajućem bližnjem sa kojim smo još uvek čvrsto povezani.
Mogla je Mileva kroz Alberta da premeri svoju vrednost: ako je on njihov uspeh proglasio samo svojim, onda je to i jasan znak koliko ona vredi kao oslonac, partner i podrška. Mileva Marić Ajnštajn je propustila da sebi bude ono što je bila Albertu Ajnštajnu. Njena želja za uspehom paralelna je sa strahom od uspeha i melanholičnim osećanjem gubitništva koji gubitku prethodi i nadahnjuje ga, a u totalnosti tuge ima makar male utehe: „Mala je uteha biti poražen kao svi; a veća u stavu pogođenoga koji može zamišljati da je izabrani patnik. To je najsnažnija legitimnost koja se može steći“ (Lepeniz, 1985, str. 162).
Naslovom svoga romana Slavenka Drakulić kao da aludira na takvu vrstu legitimnosti.
Jasmina Ahmetagić
2 Iscrpna biografija iz pera Radmile Milentijević Mileva Marić Ajnštajn: život sa Albertom Ajnštajnom ili pak manje iscrpna i manje naučno utemeljena, ali prva koja je i kod nas i u svetu postavila pitanje uloge Mileve Marić u radovima slavnog Ajnštajna, U senci Alberta Ajnštajna Desanke Đurić-Trbuhović.
3 Prepisku sa Helenom Savić, u kojoj su mnoge stranice uništene, objavio je Helenin unuk Milan Popović Jedno prijateljstvo. Pisma Mileve i Alberta Ajnštajna Heleni Savić. Milevina prepiska sa Ajnštajnom je samo delimično sačuvana. Dragi moji kumovi je knjiga u kojoj su skupljena Milevina pisma kumovima Sidoniji i Đoki Gajinu.
4 Konačno, simbolična je i sama činjenica o kojoj razmišlja junakinja: dok ona sebe razumeva preko Frojdovog teksta, a psihoanalizom je očaran i mlađi sin, Tete, Ajnštajn je veliki protivnik i Frojda i psihoanalize.
IZVOR
Drakulić, S. (2016). Mileva Einstein, teorija tuge. Zagreb: Fraktura.
LITERATURA
Binsvanger, L. (1985). Melanholična zabluda. Delo, 31 (8–9), 135–139.
Vodel, M. (2010). Narcissism – an adolescent disorder? In: E. McGinley, A.
Varchevker (Eds.), Enduring Loss: Mourning, Depression, and Narcissism through the Life Cycle (63–82). London: Karnac.
Kalčić, M. (2018, 11. februar). Postistinski roman: Slavenka Drakulić. Stav: časopis za kritiku. Preuzeto sa: https://www.stav.com.hr/tekuca-kritika/ postistinski-roman/
Kjerkegor, S. (1990). Ili-ili. Sarajevo: Svjetlost – „Veselin Masleša“.
Lepeniz, V. (1985). Melanholija i traganje za legitimnošću. Delo, 31 (8–9), 148–162.
Makginli, E. (2010). Mourning or melancholia: What’s love got to do with it? In: E. McGinley, A. Varchevker (Eds.), Enduring Loss: Mourning, Depression, and Narcissism through the Life Cycle (105–122). London: Karnac.
Flin, D. & Skostad, H. (2010). Facing towards or turning away form destructive narcissim. In: E. McGinley, A. Varchevker (Eds.), Enduring Loss: Mourning, Depression, and Narcissism through the Life Cycle (83–102). London: Karnac.
Frojd, S. (1985). Žaljenje i melanholija. Delo, 31 (8–9), 120–134.
Hornaj, K. (1991). Neurotična ličnost našeg doba. Beograd: V. Milić.
