“Jednostavno, ovde ih niko nije tražio”, reče dečak.
“Gospode”, reče gospođa Sam ushićeno i izruči u travu šišarke.
Stajali su na proplanku, na samom izlazu iz Grofovske šume. Sunce je oblivalo crvenom svetlošću sasušeno lišće i borove iglice. Mirisalo je na trulo seno i na šumsku smolu.
“Ovde ih niko nije tražio”, ponovi dečak.
Ali se niko nije pomerio s mesta. Stajali su i gledali kao zapanjeni. Svuda naokolo, po ivicama proplanka, rasle su velike pečurke, odozgo sjajne i mrke kao hlebovi.
“Kada smo ovuda prošli, nije ih bilo”, reče Ana.
“Da”, reče gospođa Sam poučno, “vrganji mogu da izrastu za svega nekoliko sati. Naročito posle kiše.”
“Kad smo bili kod Carskog duba”, reče dečak, “padala je kiša”.
“Da”, reče gospođa Sam, “sevalo je sa zapada. Mora da je pljusak tuda prošao.”
“Imam utisak da je zemlja još vlažna”, reče Ana i zagreba nogom sloj trulog lišća.
Ali se još niko nije pomerio da uzbere gljive. Stajali su i posmatrali ih.
Činilo im se da gledaju kako izrastaju tu pred njihovim očima. Kao da vide kako svrdlaju odnekud iz dubine, poput neke čudne gliste, zatim kako se nadima sloj trulog lišća. Onda se ispod zemlje pomalja mrka glatka kapa, kao testo koje se rumeni i nadolazi.
Prvo su ih brali pažljivo, otkopavajući pristima sloj vlažnog lišća koji je zaklanjao koren. Zatim su odjednom, jer im se učinilo da bi mogao naići neko, počeli da ih grabe, da ih lome i trpaju u džak iz kojeg su izručili šišarke. Već su čitavu jesen krstarili šumom, skupljajući šišarke koje će ložiti zimi a jedva da su nekad našli po koju pečurku.
“Eto”, reče dečak, “gospodin Molnar ustaje u tri i ide negde daleko, mislim čak do Kesthelja. Pečurke obično rastu u dubinama šuma.”
“O ovome nemoj nikome da pričaš”, kaže Ana s prekorom u glasu. “Nemoj odmah da se izbrbljaš.”
“Tako je”, kaže gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba. Tako ćemo reći.”
“Gospodin Molnar kaže da svako ima svoje mesto gde bere vrganje”, reče dečak. “I to nikom ne kazuje”.
“Samo se bojim da ih neko ne otkrije”, kaže Ana. “Ovo je sasvim pored puta. Dovoljno je da nekome svrati krava.”
“Moraću da pitam gospođu Sabo kako se suše”, reče gospođa Sam. “Da napravim zalihu za zimu.”
“Samo se iseckaju, ovako, uzduž”, reče dečak. “Zatim se suše na belom čaršavu. Gospoda Molnar ih suši na krovu.”
“Na krovu?” kaže Ana sumnjičavo.
“Da, na krovu kokošarnika”, reče dečak. “Prvo razastre čaršav, zatim razvije po njemu iseckane pečurke. Kada zađe sunce, ona ih pokupi. To je sve.”
One najmanje nisu pobrali. Ostavili su ih da porastu.
“Dakle, nikom ni reči”, ponovi gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba, ako neko pita.”
“Što se mene tiče”, reče Ana, “ja se neću izbrbljati.”
“Nekome je dovoljno da vidi pečurke pa da odmah zna gde su ubrane”, reče dečak. “Samo ih pogleda i već sve zna.”
“On to kaže zato”, reče Ana, “što će se hvaliti pred gospodinom Molnarom i pred onim Ciganinom Viragom s kojim je počeo da se druži”.
“Ne znam samo šta će mu taj Virag”, reče gospođa Sam.
Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena.
“Dobro veče, gospođo Sam”, reče stari Horvat. “Danas smo bili vredni, a?”
“Dobro veče, gos’n Horvat”, reče gospođa Sam i premesti džak na drugo rame.
Starac zabode šiljak svog štapa u pečurku koja se dokotrljala pred njegove noge.
“Gle”, reče on, “čemu će vam ti otrovni vrganji?”
“Kako otrovni, gospodine Horvat?” upita dečak.
“Savetujem vam, gospođo Sam”, reče seljak, “da to što pre bacite. I to ne na moju njivu, nego u reku, iza sela… Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!”
Gospođa Sam spusti džak na zemlju i htede nešto da kaže. No ne reče ništa. Samo cimnu dečaka za ruku i krenuše sve troje ka reci.
Danilo Kiš
