Ranko i Sunce žarko

Ko će nas spa­si­ti, dra­gi ze­mlja­če. Ko će, ako ne­će Ran­ko. Ran­ko ili Sun­ce žar­ko.
Po­lu­u­sa­mlje­ni ja­hač okre­nuo ću­rak na­o­pa­ko, a sve po na­lo­gu svjet­skih su­per­si­la i od­lu­čio da se pru­ći ko­li­ko je dug, a valj­da i ši­rok , i da pad­ne slav­no u ne­slav­noj bi­ci. Do­šlo je, Bog te po­lju­bio, vri­je­me ko­nač­nog ob­ra­ču­na, do­šla je po­to­nja ura po­li­tič­kog ze­mljo­tre­sja, do­šao je du­go­o­če­ki­va­ni po­li­tič­ki Ar­ma­ge­don, Apo­ka­lip­sa, su­ro­va i stra­šna Isti­na, ko­nač­nost Ot­kro­ve­nja.
Ti­tan­čić Ran­ko, za­ra­tio pro­tiv Ti­ta­na u ti­tan­skoj dr­ža­vi, pred oči­ma svih ti­tan­či­ća.
Spa­sa nam, na­rav­no ne­ma, ali pro­pa­sti, na­rav­no, ne­će­mo. Ko­jem će se pri­klo­ni­ti car­stvu ju­nač­ni ti­tan­či­ći? Ze­malj­sko je za ma­le­na car­stvo, a ne­be­sko uvi­jek i do­vi­je­ka… Ili bi­ja­še obr­nu­to, ko će ga zna­ti.
Ep­ska vre­me­na ko­nač­no na­stu­pi­še u ze­mlji­ci lju­đi i ju­na­ka. Mar­ko Kra­lje­vić i Mu­sa Ke­se­dži­ja ose­dla­še do­ra od meg­da­na. Pu­če ko­lan sve­če­voj ko­bi­li­ci. Ka­ko li će i ko li će do­bi­ti una­pri­jed iz­gu­blje­nu bit­ku. I ko če­ka u hla­do­vi­ni sve pi­ju­ći ruj­no vi­no, a sve za­rad svo­je ke­si­ce i ka­si­ce. Ko će, da­kle, bi­ti do­bit­ni­ci, a ko gu­bit­ni­ci u stra­šnom ob­ra­ču­nu u ko­jem ne­ma po­bjed­ni­ka, a ni po­ra­že­nih ne­ma…
Ran­ko i Sun­ce (ti) žar­ko na­či­sto po­mo­ri­še i po­mu­ti­še ze­mlju svu­ko­li­ku od Plje­va­lja do mo­ra si­nje­ga. Osje­ća se u va­zdu­hu ne­što vre­li­je od ljet­nje ja­re i sil­ni­je od mo­ra si­nje­ga. A ja što ću, ali sa ki­me ću?!
Ve­li­ke bit­ke, do­bro znaš ze­mlja­če, ima­ju po­če­tak, ali ne­ma­ju kra­ja. Još tra­je Boj na Ko­so­vu, još se ču­je zvek, le­lek i tu­tanj, još gro­zo­mor­no od­je­ku­je ala­ka­nje i hri­sti­jan­sko ko­je­vi­te­za­nje. Još tra­ju i Gra­ho­vac i Ska­dar i Moj­ko­vac. Pa ka­ko ne­će vječ­no po­tra­ja­ti ono što je od ju­če po­če­lo? Ti­tan i Ti­tan­čić ne­će tek ta­ko vra­ti­ti sa­blje u ka­ni­je, po­tra­ja­će ova nad­bit­ka mno­go du­že ne­go što ne­ki mi­sle ili mo­žda mno­go kra­će ne­go što se ne­ki na­da­ju. Bit­ka nad bit­ka­ma za vre­me­na nad vre­me­ni­ma, za lju­de nad lju­di­ma, za pje­smu nad pje­sma­ma. Sva­ka ve­li­či­na do­bi­la je na ve­li­či­ni u na­šoj naj­no­vi­joj isto­ri­ji.
Ja sam haj­duk što go­ni haj­du­ke, re­če Ti­tan. Gla­sni­ja je mo­ja haj­du­či­ja, uz­vra­ti Ti­tan­čić, pa se kao što obi­čaj­no pra­vo na­la­že i ep­ski za­mah pot­po­ma­že, uhva­ti­še za gro­ca bi­je­la. Ili pre­pla­nu­la, u sla­vu me­di­te­ran­ske baj­ke i brd­sko­pla­nin­sko­ka­tun­ske mi­to­lo­gi­je.
Eto, ze­mlja­če dra­gi, i to do­če­ka­smo. Za­ra­ti­še Ran­ko i Sun­ce ( ti) žar­ko! Vi­dje­će se, kao i do­sad što se vi­dje­lo, tko je vje­ra, tko li je ne­vje­ra. Još bo­lje će se vi­dje­ti tko je vje­ra, tko li je nad­vje­ra. Kao i do­sad što se vi­dje­lo. Ni­šta se od to­li­kih vi­di­ka vi­dje­ti ne­će. Je li Ran­ko od­već za­ka­snio ili će nam po­tam­ni­ti Sun­ce? Ča­ša vi­na ište ča­šu vo­de, špri­ce­ri se po­naj­lak­še pi­ju.
Ta­ko, ze­mlja­če dra­gi, umje­sto da se lju­lju­ška­mo na mon­te­ne­gro ta­la­si­ći­ma i da uži­va­mo u bo­gom­da­to­sti­ma, mi se ki­da­mo u još jed­noj sla­vo­stra­šnoj bit­ki. Opet se, avaj, ši­lje ko­plja, umje­sto da se ši­re sun­co­bra­ni. Ta­ko nam je ka­ko nam je, jer je, kao što mu­dri­ji re­ko­še, pre­vi­še isto­ri­je str­pa­no na pre­ma­lo mje­sta. Sve je ov­dje zgru­ša­no i zbi­je­no, jer je mno­go kr­sta­ša , a ma­lo vje­re.
Po­ka­za­će se, ko­nač­no, kao i što se do­sad po­ka­zi­va­lo, ja­mač­no, ko je vuk a ko je li­si­ca, ko je vu­jo a ko je vu­ji­ca, ko je cvr­čak, a ko li je mrav. Je­di­no nam ta spo­zna­ja fa­li u na­šim raz­ba­ta­lje­nim da­ni­ma jer odav­no zna­mo ko je al­fa, ko li je ome­ga, ko je ne­bo, ko li Sun­ce ( ti) žar­ko…
Pre­ga­o­cu Bog da­je ma­ho­ve, zna­ju to vr­lo do­bro i Ti­tan i Ti­tan­čić, i Ran­ko i Sun­ce (ti) žar­ko. A zna­ju li, o za­bo­ga, da Bog s tim ne­ma ni­ka­kve ve­ze, iako se ovih da­na od gnje­va žar­ko­ga sun­ca i ze­mlji­ca maj­ka jo­gu­ni i tre­se. Ne­ka se na ovo­me za­dr­ži, pa je opet, do­bro, moj ze­mlja­če. Uvi­jek mo­že go­re, ka­zu­je nam sta­ra mu­drost i mi je kao i sva­ka si­ro­ti­nja ra­ja, iz da­na u dan po­tvr­đu­je­mo sop­stve­nim ži­vo­tom i pri­klju­če­ni­ji­ma.
Elem, bit­ka iz­me­đu Ti­ta­na i Ti­tan­či­ća po­tra­ja­će ma­kar ovog lje­ta. Sun­ce žar­ko će pr­ži­ti kao i do­sad sve pod so­bom, a Ran­ko će, kao i do­sad smu­di­ti sve oko se­be. Svjet­ske su­per­si­le su od­lu­či­le da pre­da­ju di­zgi­ne u ru­ke jed­nom od po­me­nu­tih su­per­he­ro­ja. Ko li će to bi­ti, i ho­će li baš ta­ko bi­ti, pi­taj ne­ko­ga za­po­sle­ni­ka u ne­koj am­ba­sa­di. Ili če­kaj da se vra­te sa lje­to­va­nja i kao i do­sad kra­di bo­gu da­ne, o ju­nač­ko ple­me, po­stoj­bi­no lju­đi i ju­na­ka…I ni­kad ne pi­taj am­ba­sa­do­re lič­no jer ek­se­len­ci­je ima­ju pa­met­ni­ja po­sla na ne­kim kr­va­vi­jim i eg­zo­tič­ni­jim de­sti­na­ci­ja­ma. Ovo je, ako se ra­zu­mi­je­mo, ni­vo me­tle ili por­tir­ni­ce. Bo­lji i vi­ši odo­še bo­lji­je­ma i vi­ši­je­ma…
Mla­ta­raj­mo ru­ka­ma, bra­ćo uto­plje­ni­ci, pri­zi­vaj­mo ne­be­sa i za­dr­ži­mo dah. Jer to što vam do­ba­cu­ju sa pa­lu­be ni­je po­jas za spa­sa­va­nje. Vi­še li­či na bu­bulj. U gla­vu.