Heraklit, Hrist i zen čine da završni korak izgleda blizak; a Patanjđali čini da čak i prvi korak izgleda gotovo nemoguć. To izgleda kao da smo mi zapadnjaci teško počeli da shvatamo važnost i količinu rada koji treba da se obavi.
To zavisi od vas, ako želite da obavite posao, vi ga možete obaviti. Ako želite ostvarenje bez obavljanja rada, to je takođe moguće. To je takođe moguće! To zavisi od vašeg izbora! Ako želite naporno da radite, ja ću vam dati težak posao. Mogu kreirati čak i više koraka. Patanjđali može biti učinjen čak i dužim, proširenim. Mogu postaviti cilj još daljim, mogu vam dati nemoguće stvari da radite. To je vaš izbor. Ili ako želite zaista to da ostvarite, onda se to može uraditi upravo ovog trenutka. To zavisi od vas.
Patanjđali je način posmatranja, Heraklit je takođe način posmatranja.
Jednom se to dogodilo. Prolazio sam ulicom i video malog dečaka kako jede vrlo veliku lubenicu. Lubenica je bila prevelika za njega, pa sam primetio da mu je teško da je pojede. Stoga sam ga pitao, rekao sam mu: “Izgleda prevelika, zar ne?” Dečak me je pogledao i rekao: “Ne! Nije dovoljna za mene.”
On je takođe u pravu. Sve se može gledati sa dva stanovišta. Bog je blizu i daleko. Sada je na vama da odlučite odakle želite da skočite – iz blizine ili iz daleka. Ako želite da skočite iz daleka, onda dolaze sve tehnike, jer će vas one dovesti dovoljno daleko odakle ćete moći da skočite. To je upravo kao da stojite na ovoj obali okeana; okean je ovde i tamo, i sa druge obale takođe – koja je potpuno nevidljiva, vrlo, vrlo udaljena. Možete načiniti skok sa ove obale jer je to isti okean, ali ako odlučite da skočite s druge obale, Patanjđali vam daje čamac.
Čitava joga je čamac za prelaz do druge obale, da bi se načinio skok. To zavisi od vas.
Možete uživati u putovanju; ničega nema pogrešnog u tome. Ja ne kažem da je to pogrešno.
To je do vas. Možete uzeti čamac i otići do druge obale, i skočiti odatle. Ali tu je isti okean.
Zašto to ne učiniti s ove strane? Skok će biti isti, okean će biti isti, i vi ćete biti isti. Kakva se razlika pravi ako se ode na drugu obalu? I tamo, na drugoj obali, mogu biti ljudi koji pokušavaju da dođu ovamo. Tamo takođe ima Patanjđalija; oni su tamo napravili čamce. Oni dolaze ovamo iz daleka da bi načinili skok.
To se dogodilo: jedan čovek je pokušavao da pređe put. Bilo je to u vreme najvećeg saobraćaja, pa je teško bilo preći put; tako mnogo kola jure velikom brzinom, a on je bio vrlo slab čovek. Pokušao je mnogo puta, a onda se vraćao natrag. Onda je video Mula Nasrudina na drugoj strani – starog poznanika. Povikao je: “Nasrudine, kao ste prešli put?” Nasrudin je odgovorio: “Nikada nisam prelazio. Ja sam rođen na ovoj strani.”
Ima ljudi koji uvek misle o udaljenoj obali. Udaljeno uvek izgleda lepo, udaljeno ima svoj vlastiti magnetizam, jer je pokriveno izmaglicom. Međutim, okean je isti. To zavisi od vašeg izbora. Nije ništa pogrešno otići do tog okeana, ali otići radi pravih razloga. Možda jednostavno izbegavate skok na ovoj obali. Onda čak i ako vas čamac odveze do druge obale, onog momenta kada dospete do druge obale počećete da mislite o ovoj obali, jer će onda ona biti udaljena tačka. I mnogo puta, u mnogo života, vi ste uradili ovo. Promenili ste obalu, ali niste načinili skok.
Video sam prelaženje okeana s ove strane na onu, i sa one strane na ovu. Zato što je to problem: ta obala je udaljena jer ste vi ovde; kada budete tamo, ova obala će biti udaljena. A vi ste u takvom spavanju da uvek iznova potpuno zaboravljate da ste takođe bili i na toj obali.
Vremenom kada stignete do druge obale, zaboravljate obalu koju ste ostavili za sobom.
Vremenom dok stignete, zaborav prevlada.
Gledate u udaljeno, i opet neko kaže: “Evo čamca gospodine, možete preći na drugu obalu, i možete skočiti odatle jer Bog je vrlo, vrlo daleko.” I vi opet počinjete da se pripremate da napustite ovu obalu. Patanjđali vam daje čamac da odete na drugu obalu, ali kada stignete do nje, zen će vam uvek dati skok. Završni skok je iz zena. U međuvremenu možete uraditi mnoge stvari; u njima nije poenta. Kad god da načinite skok to će biti iznenadan skok. On ne može biti postepen!
Sva “postupnost” je odlazak s ove obale na onu. Inače u tome nema ničega pogrešnog. Ako uživate da putujete, to je lepo, jer Bog je ovde, on je u sredini, on je na drugoj obali takođe. Nije ni potrebno da idete na drugu obalu. Možete skočiti takođe u sredini, upravo iz čamca. Onda čamac postaje obala. Odakle skačete to je obala. Svakog trenutka vi možete načiniti skok; onda to postaje obala. Ako ne skočite, onda to više nije obala. To sve zavisi od vas, zapamtite to dobro.
Zato ja govorim o svim kontradiktornim gledištima, tako da možete razumeti sa svih strana, i možete videti realnost sa svih strana, pa onda možete odlučiti. Ako odlučite malo da čekate, lepo. Ako odlučite da krenete baš sada, lepo. Za mene, sve je lepo i sjajno, i ja nemam izbor. Jednostavno sam dao vama sve izbore. Ako kažete: “Želeo bih malo da čekam,” ja kažem: “Dobro! Blagosiljam vas. Čekajte malo.” Ako kažete: “Spreman sam i želim da skočim”, ja kažem: “Skoči, s mojim blagoslovom.”
Za mene ne postoji izbor – ni Heraklit, niti Patanjđali. Ja jednostavno otvaram sva vrata za vas s nadom da ćete ući kroz neka vrata. Ali zapamtite trikove uma. Kada govorim o Heraklitu, vi mislite to je previše nejasno, previše misteriozno, previše jednostavno. Kada govorim o Patanjđaliju, mislite to je previše teško, gotovo nemoguće. Ja otvaram vrata, a vi interpretirate nešto, ocenjujete i zaustavljate se. Vrata vam nisu otvorena da ocenjujete. Vrata su vam otvorena da uđete.
Drugo pitanje:
Govorili ste o kretanju od vere do poverenja. Kako možemo koristiti um koji osciluje od sumnje do uverenja da odemo izvan ova dva pola?
Sumnja i uverenje nisu različiti – dva su aspekta istog novčića. Ovo prvo treba razumeti, jer ljudi misle kada su uvereni da su otišli izvan sumnje. Uverenje je isto kao i sumnja, jer oboje se tiču uma. Vaš um raspravlja, obrazlaže, kaže ‘ne’, ne nalazi dokaz da kaže ‘da’; vi sumnjate. Onda vaš um nalazi argumente da kaže ‘da’, dokaze da kaže ‘da’, vi verujete.
Ali u oba slučaja verujete u razum; u oba slučaja verujete u argumente.
Razlika je samo na površini, duboko dole vi verujete u rasuđivanje, poverenje se odbacuje od strane rasuđivanja.
To je ludost! To je iracionalno! To je apsurd!
A ja kažem poverenje nije vera; poverenje je lični susret. Vera se opet daje i pozajmljuje. To je uslovljavanje. Vera je uslovljavanje od strane roditelja, kulture; društvo vam je daje. Vi ne brinete o tome; ne činite to ličnim interesom, vlastitim zanimanjem. To je data stvar, a ono što je dato i nije bilo lični rast, samo je fasada, lažno lice, nedeljno lice.
Šest dana ste drugačiji; a kada ulazite u crkvu stavljate masku. Pogledajte kako se ljudi ponašaju u crkvi; tako krotko, tako čovečno – isti ljudi! Čak i ubica dolazi u crkvu i moli se, vidite njegovo lice – izgleda tako lepo i nevino, a taj čovek je ubica. U crkvi morate koristiti odgovarajuće lice, i vi znate kako da ga koristite. To je bilo uslovljavanje. Od samog detinjstva to vam je dato.
Osho
