Piše: Jovica Aćin
- Sve bliže elementarnom nestajanju
Franc Kafka, 27. maja 1914, između ostalog zapisuje u svesku (u zagradama): „Smatram da su slova K ružna, gotovo su mi odvratna, pa ipak ih ispisujem; mora biti da su veoma karakteristična za mene.“
Kad dovoljno dugo i usredsređeno posmatramo slova iz Kafkinog rukopisa, počinjemo da naslućujemo što je kod njega zajedničko pisanju i crtanju. U obojem postoji izvesno ulančavanje za koje bismo mogli reći da je unutrašnje, jer nije očigledno. Nalikuje onome kao kad opažamo neko kretanje u mraku. To su problesci usred zgušnjavanja i razređivanja. Ulančavaju se elementi nekog crteža za koji samo pretpostavljamo da postoji, kao što se ulančavaju i slova, nadovezujući se jedna na druga. S trajanjem tog ulančavanja naša pretpostavka biva sve jača i naposletku vidimo iskrsavanje crteža. Vidimo, u stvari, da je poreklo linije, da, u tačkama koje naša imaginacija povezuje. Sećate se kako je Kafka opisivao izgradnju Kineskog zida? Zid je podizan u fragmentima: deo ovde, a onda desetinama ili stotinama kilometara, daleko, na drugom mestu, deo tamo. Takav zid može da bude dovršen, i to pre nego što je istinski dovršen, samo u našoj mašti. Oni koji su zidali nisu ni videli u svemu tome neki opšti plan. I Kafka crta, a da mi nismo sigurni da on pred sobom vidi neki opšti plan. Iako je koncentrisan i ne dopušta da ga ništa ne skrene s puta, on okleva, krivuda, traži. Iz linije u liniju, iz slova u slovo, njemu je samo jedan jedini element u rukama, poput niti kojom se služi da uđe i iziđe iz lavirinta. Tako je pretežno i u njegovim romanima. I u Nestaloj osobi i u Procesu, recimo, postoji glavni junak i njega pratimo iz poglavlja u poglavlje, a ostali likovi koje junak sreće stalno se smenjuju, pojavljuju se u jednom poglavlju, a u sledećim ih više nema (u najboljem slučaju, pomaljaju se samo u junakovom pamćenju). Ako se poslužimo jednim od Kafkinih noćnih zapisa, onda bismo mogli reći da se ulančavanje odigrava ne na počecima i krajevima linija nego na njihovim središnjim tačkama. To je ulančavanje žbunja koji se upliću jedno u drugo, ali im i korenje i vrhovi sve vreme ostaju odvojeni.
Možda, kad odvratimo pogled od tog diskontinuiranog ulančavanja, još presudniji dodir između pisanja i crtanja dešava se kao rastakanje pojave. Slovo kao slovo i kao crtež zapravo je anamorfoza u kojoj nešto čega nema vidimo kao prisutno. Iz dana u dan kod Kafke se slova menjaju. Otklon između dve pojave istog slova može biti i neznatan, ali on je tu, neosporno prisutan. Razlike u izgledu istog slova vidljivije su, naravno, u dužim vremenskim periodima. Kako je K izgledalo 1918, a kako izgleda 1923. Razlike se javljaju i zbog promene mesta. Kafkin rukopis nije isti kad piše u Pragu, u letovalištu na Baltiku i u Berlinu. To je poznato i slučaju rukopisa mnogih drugih. Primećujem te promene u pisanju i kod sebe. Ali, kad ja ispisujem neko slovo, nehotice ponavljam, s više ili manje uspeha, njegov izgled kakav je to slovo imalo kad sam ga ispisao prethodnog puta. Ne bih mogao da dokažem onako kako bi to učinio iskusni grafolog u svojim analizama, ali na osnovu studiranja faksimila tekstova pomišljam da se kod Kafke stvar odvija drukčije. On ne ponavlja; on priziva. Kao da je slovo postojalo, pa nestalo, a Kafka ga sad diže iz nestajanja. Slovo svaki put, kad ga on ispisuje, mora da iskrsne iz ničega. Potom, pošto se pojavilo, opet će nestati. Ne ponavlja se slovo nego njegovo nestajanje, sve dublje, nepovratnije. To mi liči na nestajanje Karla Rosmana, mladog i optimističnog junaka, koga je Kafka besumnje voleo, u njegovoj Nestaloj osobi, gde je Amerika bila prostranstvo kao stvoreno da ljudi u njemu zauvek nestanu. U pisanju, kao i u crtanju, Kafka nije težio da učini da se nešto pojavi. On se, naprotiv, neprekidno povinovao nekom svom tegobnom zakonu koji mu je nalagao da se stalno trudi samo oko nestajanja. Lakše je učiniti da se nešto pojavi. Ali, učiniti da ono što se pojavilo zatim nestane u sopstvenoj pojavi, bilo je već nedostižno. Za mnoge nedostižno, ne i za Kafku. Pisao je, kao što je i crtao, jer je izlaz tražio u elementarnom nestajanju.
- Kafkino hodanje
Dok čitam Pjetra Čitatija, njegovu biografiju pisca iz Praga, gotovo da vidim… gotovo da šetam s Kafkom.
Kad bi veče odmaklo, Kafka se vraćao kući lakim korakom nalik ptičjem. Hodao je brzo, blago poguren, malo nagnute glave, krivudajući kao da se probija kroz nalete vetra i prelazeći čas na jednu čas na drugu stranu ulice. Na grudima je ukrstio ruke i tako ukrštene položio bi ih na ramena. A njegov dug korak, čemu je doprinosila i tamnoputost njegovog lica, često je ljude zbunjivao i verovali su da vide nekog polu-Indijanca. Hodao je onako kako Indijanci idu kroz preriju. Tako je on prolazio, u dubini doći, zanesen u svoje misli, ispred palata, crkava, spomenika i sinagoga, skrećući u živopisne i senovite srtrane aleja koje presecaju Prag. To je bio njegov način da se nosi sa životom i pribire snagu za nesreću sutrašnjeg dana.
Dok je hodao, niste mogli da kažete da mu je tle neka osnova niti da mu pripišete ma kakvu ukorenjenost. Kao da mu nijedno tle nije bilo namenjeno da predahne. Kao da nigde nije bilo parcele, ma koliko sićušne, kakvom drugi raspolažu i mogu da kroče na nju i na njoj budu sahranjeni. Ništa od takvog mesta za njega. Nije mogao da kaže za sebe da ima zavičaja, pa ni porodice, u izvesnom smislu čak ni srca niti osećanja. Kad je nešto mislio, ideje mu nisu nadolazile iz nekog korena, jer te ideje su bile bez korena; poticale su negde sa sredine, sa središnje tačke, s pola puta između korena i vrha. „Pokušajte onda da se držite za njih! To je pokušavati da se uhvatite za vlat trave koja počinje da raste tek iz svoje srednje tačke.“ Tako je njegovo hodanje takoreći bilo odblesak njegovog pisanja koje se razrastalo od sredine, ne iz korena, ne s vrha. Njegova šetnja po krovu jednaka je šetnji po uličnom pločniku samo zato što se, u izvesnom smislu, stalno odvijala između krova i tla, s tim da u tom međuprostoru nikakve kuće nema.
Jovica Aćin
Izvornik: Književnik X (33-34) 2013.
