Mora, pomislio bi čovek, da negde postoji jedna soba, sasvim prazna, koja zaboravila je sve što se ikad u njoj dogodilo, kao upravo rođena, lišena svakog ljudskog sadržaja, lepog ili ružnog, zadržavajući samo svoju vlastitu, sobinu sudbinu, svoj unapred osiguran pouzdani vek trajanja, svoja godišnja doba, svoja naizmenična svetla i tame – e, u tu sobu, taj čovek mogao bi odvući teret sopstva, da ga, lišen svega ostalog, pažljivo rasporedi po uglovima, ostavljajući onaj prostor na sredini i dalje čistim i praznim, još uvek nadajući se da će se baš tu, bilo kad, odigrati njegov predstojeći život.
Bora Ćosić
