Spasiba

Ni­je­sam znao. Ka­ko bih znao to Mi­li­vo­je­vo- tu­ži­lač­ko- Škre­lji­no- in­sti­tu­ci­o­nal­no ozva­ni­če­no zna­nje? Va­še zna­nje je vaš ka­pi­tal, a mo­je zna­nje je mo­ja si­ro­ti­nja. Ka­žem vam, na ovom na­šem je­zi­ku ko­ji se zo­ve ta­ko i ta­ko, a vi ga zo­ve­te na­o­pa­ko- da ni­je­sam znao. I hva­la vam što sad znam. Znam za sva vre­me­na. I šta je iz­daj­nik. I šta je te­ro­ri­sta. I šta je dr­žav­ni ne­pri­ja­telj. I šta je ustav­no ure­đe­nje. I šta je ve­li­ko­srp­ska agre­si­ja. I šta je ru­so­fil­ska po­li­ti­ka. I da je glu­po re­ći- ve­li­ko­ru­ski, jer su oni ne­ka­ko sa­mi po se­bi ve­e­e­e­e­li­ki. I da je pri­rod­no re­ći- ve­li­ko­srp­ski, jer su oni sa­mi po se­bi ma­a­a­a­a­li, a bi­će, ka­ko vi ka­že­te, sve ma­nji i ma­nji u ma­len­sko­sti i ve­li­ko­srp­stvu svom…
Ni­je­sam znao. Ot­kud bih i znao? Sti­gle me, valj­da, va­še lu­pe­ške go­di­ne, i za­tu­pi­le me, valj­da, mo­je sta­rin­ske knji­žu­ri­ne ko­je su me na zlo na­vo­di­le. Hva­la vam što sad znam. Znam što znam. Znam za sva vre­me­na. Znam zna­nje, što bi se, po va­ški, re­klo. Znam da sam znao ne­zna­nje što bi se, po na­ški, za­klju­či­lo. Ži­vi ta­ko jad­no če­lja­den­ce, ži­vi, i tek kad do­bro od­ži­vi i mu­če­nič­ki pre­ži­vi, po­či­nje da uči pra­vu na­u­ku. Va­šu na­u­ku. U ko­joj je sve ne­ka­ko dru­ga­či­je i ne­ka­ko bo­lje. U ko­joj ne­ma: mo­je i tvo­je, ne­go sa­mo: nje­go­vo i nji­ho­vo. U ko­joj ne­ma: ne­mam i ne­ću, ne­go sa­mo: pre­vi­še imam i još vi­še ho­ću…
Ni­je­sam znao. Sli­je­pac kod oči­ju. Glu­vać kod uši­ju. Gra­đa­nin me­đu par­ti­ja­ma. Si­rak tu­žni me­đu par­tij­skim knji­ži­ca­ma. Ubo­gi ne­zna­ven­ko me­đu bo­ga­tim sve­zna­li­ca­ma. Ni­je­sam znao da sam, na pri­mjer, iz­daj­nik. Sad znam. Iz­daj­nik sam. To mi je pr­vo i naj­va­žni­je zna­nje. Pr­vo i naj­va­žni­je po­mi­re­nje. Sud­bi­na mi je, valj­da, ta­kva. Ili po, va­ški, zla kob. Kob­na sud­bi­na za ne­sa­znaj­nu iz­da­ju. Iz­dao sam, valj­da, dr­ža­vu. Tra­žio ve­ću i bo­lju, iz­gu­bio i ma­nju i go­ru. Mo­ja stvar. Mo­ja iz­da­ja. Va­ša kob. Ka­ko sam iz­da­vao, ni sam ne znam. Ali sam iz­dao. Tu po­prav­ke ne­ma. Hva­la vam što po­prav­ke ne­ma. Ko bi se i ka­ko po­pra­vljao u ovim go­di­na­ma… Da ne ka­žem- pod sta­re da­ne. Bi­lo bi to ne­u­mje­sno i ne­ka­ko ne­pri­stoj­no. Da ne ka­žem- sra­mot­no. Iz­dao, pa iz­dao. Pri­hva­tam i hva­la vam na to­me. Da je bi­lo ka­ko je tre­ba­lo, mo­žda bih opet bio iz­daj­nik. Čud­ni su va­ši za­ko­ni i va­ša pra­vi­ca…
Hva­la vam što ma­kar vi ni­je­ste iz­da­li. Što ste osta­li čvr­sti i do­sljed­ni na svom lo­pov­skom pu­tu. Hva­la vam, za­pra­vo, što ste iz­da­li sve ono što ne­ka­da i ni­je­ste bi­li, što ste iz­da­li sve osim iz­da­je. Ve­li­ki iz­daj­ni­ci ni­ka­da ni­je­su pam­će­ni po ve­e­e­e­li­kim iz­da­ja­ma, ne­go po ve­e­e­e­e­li­kim dje­li­ma. Za­pa­lo je naj­ve­će ku­ka­vi­ce da bu­du naj­ve­ći he­ro­ji, a nas naj­o­bič­ni­je obič­nja­ke da bu­de­mo ve­li­ki iz­daj­ni­ci. Hva­la vam i na toj ve­li­či­ni. Da ne bu­de naj­po­sle: đe si bio-ni­đe, šta si ra­dio-ni­šta. Ova­ko će, ma­kar na­po­sljet­ku, bi­ti: đe si bio-ni­đe, šta si ra­dio-iz­dao. Bo­lje i iz­da­ti, ne­go dan­gu­bi­ti…
Hva­la vam i za ovaj te­ro­ri­zam. Ni­je­sam ni znao da je ovo to, ni­ti sam ni sa­njao da sam to ja. Te­ro­ri­sta. Ka­ko to gor­do zvu­či. Hva­la vam i na toj gor­do­sti. I na toj đa­vo­ljoj po­ča­sti. Ni­je ma­la stvar bi­ti te­ro­ri­sta. Pam­ti se to dok pam­će­nja ima. Je­sam li vi­kao: Mi­lo lo­po­ve? Je­sam. Je­sam li to me­đu oku­plje­nim te­ro­ri­sti­ma hor­ski po­na­vljao? Je­sam. Je­sam li to za sve ove go­di­ne me­đu oku­plje­nim te­ro­ri­sti­ma vi­še pu­ta na op­šte­te­ro­ri­stič­kim sku­po­vi­ma hor­ski po­na­vljao? Je­sam. Je­sam li kao sva­ki kr­vo­loč­ni te­ro­ri­sta pso­vao lo­pov­sku vlast? Je­sam. Je­sam li kao sva­ki te­ro­ri­sta i stra­ni pla­će­nik pri­je i po­sli­je sku­po­va pi­juc­kao ru­sku vot­ku? Mi­slim da je­sam. Ne pre­vi­še i ne zbog to­ga što je ne­što po­seb­no ru­ska, ali je­sam. I po­ne­kad pi­vo. Je­len. Srp­sko. Ili vi­še ni­je srp­sko. Ali je­sam. Kao sva­ki te­ro­ri­stič­ki vot­ko­pi­jač i srp­ska pro­tu­va pi­vo­pi­ja. Ro­ga­ta. Te­ro­ri­stič­ka. Ve­li­ko­srp­ska. Ru­so­fil­ska. Ba­gra. Je­sam…
Hva­la vam i za ono: dr­žav­ni ne­pri­ja­telj. Je­sam li od ma­lih no­gu ru­šio ne­ka­kve dr­ža­ve? Mo­žda i je­sam. Ako je to ru­še­nje. I ako su dr­ža­ve to­li­ko sta­kle­ne da ih mo­ja sna­ga ta­ko la­sno mo­že ru­ši­ti. Je­sam li u bli­žoj pro­šlo­sti oba­lji­vao naj­bli­žu, to jest, svo­ju, od­no­sno Mi­lo­vu dr­ža­vu? Je­sam. Mi­lo­vu je­sam. I sad vi­dim ka­ko sam je oba­lio. Svo­ju ni­je­sam. Ni­je­sam to­li­ko lud da oba­lju­jem svo­ju ku­ći­cu. Mi­lo­vu je­sam. Svo­ju ni­je­sam. Je­sam li znao da sam dr­žav­ni ne­pri­ja­telj? Ni­je­sam. Je­sam li znao da sam Mi­la­ši­nov ne­pri­ja­telj? Je­sam. Je­sam li znao da je Mi­la­ši­nov ne­pri­ja­telj dr­žav­ni ne­pri­ja­telj? Ni­je­sam. Znam li sa­da da je Mi­la­ši­nov ne­pri­ja­telj, za­pra­vo, dr­žav­ni ne­pri­ja­telj? Znam. Je­sam li dr­žav­ni ne­pri­ja­telj? Je­sam. Na­rav­no da je­sam. Hva­la vam što je­sam…
Da­kle, pri­hva­tam kri­vi­cu. Vi­še pu­ta sam ra­dio na pod­ri­va­nju ustav­nog ure­đe­nja te i te, ina­če ustav­no pot­pu­no ne­u­re­đe­ne ze­mlje i pro­tiv nje­ne ne­be­zbjed­ne bez­bjed­no­sti. Mno­go pu­ta sam ja­sno i gla­sno lo­po­vi­ma po­ru­či­vao da su lo­po­vi, la­žo­vi­ma da su la­žo­vi, ban­di­ti­ma da su ban­da. Ni­ka­da ni­je­sam bio ni re­dov­ni ni do­pi­sni ni po­ča­sni član bi­lo ko­je i bi­lo ka­kve po­li­tič­ke i dru­ge or­ga­ni­za­ci­je. Kad po­ra­stem, vo­lio bih da po­sta­nem re­dov­ni član Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti (u ko­joj sam, igrom slu­ča­ja ko­me­di­jan­ta, vi­še pu­ta, kao i sva­ki ve­li­ko­sr­bin, dr­žav­ni ne­pri­ja­telj i te­ro­ri­sta bo­ra­vio) i do­pi­sni član Ru­ske aka­de­mi­je (u ko­joj igrom slu­ča­ja ko­me­di­jan­ta ni­ka­da ni­je­sam bo­ra­vio iako sam ru­ski pla­će­nik, dr­žav­ni ne­pri­ja­telj, iz­daj­nik i te­ro­ri­sta ). Pret­po­sta­vljam da su to pu­ste že­lje, kao što su sve te­ro­ri­stič­ke že­lje-pu­ste že­lje…
Hva­la vam, vo­lje­ni dr­žav­ni or­ga­ni i or­ga­ni­ce, što će mno­gi mo­ji dru­go­vi te­ro­ri­sti i dru­ga­ri­ce te­ro­ri­sti­ce br­zih da­na za­vr­ši­ti u Spu­žu i što će se lu­do ra­do­va­ti jer će u iz­be­zu­mlje­no­sti svo­joj mi­sli­ti da su sti­gli u Mo­skvu ili, ma­kar, Be­o­grad. Hva­la vam i ako ih ja ta­mo do­če­kam. Va­žno je da ni­je­sam sa va­ma. I hva­la vam što se na srp­skom –hva­la- ka­že –spa­si­ba…