Rhodolia cardinalis
Bubamare su još od srednjeg vijeka posvećene Bogorodici i po njoj su dobile ime. U svakom narodu bubamari je posvećeno niz pjesmica. Uglavnom su grabljivice koje tamane lisne vaši i kao takve se smatraju saveznicima baštovana. Zabilježeno je da je jedna bubamara pojela devedeset odraslih i tri hiljade larvi štitastih vašiju za vrijeme svog larvenog razvića, a bez sumnje pojede toliki broj i za vrijeme svog života kao odrasli insekt. Mnoge vrste bubamara imaju neobičnu naviku da se u velikom broju skupljaju da zajedno prezime u nekoj suvoj, zaklonjenoj šupljini. U nekim krajevima svijeta ove grupe broje i do dvadesetak hiljada jedinki, koje se iz godine u godinu okupljaju na istom mjestu.
Šta da ti kažem, ponekad volim da se tako besmisleno vozim autobusima do poslednje stanice. Pa onda, dok staje, odjednom odlučim i bukvalno u zadnjem trenutku izlazim ostavljajući iza leđa uzvike odgurnutih ljudi. Uđem u autobus, gledam ljude, gledam kroz prozor. Stignem u predgrađe. Šetam ulicama. Djeca igraju fudbala. Lopta se dokotrlja do mojih nogu. Baci je – kaže crnokosi dječak. Šutnem je loše i dječak odmahne glavom. Otrči za njom.
Mogao sam da skupljam cvijeće ili da se bavim hiromantijom. Filatelijom. Ili čak kriptografijom. Ali ne. Kao: sad sam neki znak u horoskopu i sudbina mi je određena. I to što sam napustio sve za šta se ljudi bore kao da je vrijedno, moralo je da se desi. Bilo je predodređeno.
Kada je prva bubamara sletjela na moj dlan znao sam. Crne tačke na crvenim krilima. Kao i svi volio sam ljepotu. Kao i svi ponekad je mrzio. Ah, savršenstva naša. Paukove noge, leptirova krila. Mogućnost mijenjanja svijeta.
Bubamare su ubice – rekla je davno jedna moja poznanica iznenadivši čitavo društvo. Nemam razloga da pominjem ko je sve te večeri bio za stolom. Važno je to što sam čuo. Bubamare su proždrljive ubice.
Poslije toga sam počeo da ih lovim. Neko gleda u dlanove, neko pije votku, ja lovim bubamare. Potpuno čisto, potpuno opravdano. Ubica ubica. Kada ih uhvatim sprštim ih palcem. Samo palcem – oružje koje nikada ne griješi. Probajte da je sprštite.
Nepravda je da svi vole bubamare.
Možda sam se tim starcem i najviše družio – uglavnom, spavali smo zajedno u napuštenom vagonu kraj željezničke stanice. Kada je otkrio moju mržnju prema bubamarama rekao mi je:
- Ne valja ubijati bubamare.
-
Zašto? – pitao sam ga.
-
Bubamare donose sreću, donose pisma.
-
Prvo i prvo ne moraju pisma da budu srećna, mogu biti i pisma nesrećna, draga te ostavlja, a ti si u vojsci, umrla ti majka i tako. Drugo i drugo nemaš ti pojma.
-
Ubijaj bube i kukce, ali nemoj bubamare.
-
Zašto? – pitao sam ga.
-
Lijepe su, šarene – rekao je.
-
Možda baš zbog toga! – odgovorio sam.
I spavali smo zajedno na klupama u starom vagonu, na napuštenom kolosjeku. Niko nas nije dirao i on mi je čak bio simpatičan dok nije otkrio moju tajnu sa bubamarama. Od tada mi nije davao mira.
- Vidjeće te neko pa će te prijaviti policiji, ne smiješ to da radiš – govorio je iako danima nijesmo vidjeli niti jednu bubamaru.
-
O čemu to pričaš, budalo jedna! – ljutio sam se.
-
Znaš ti dobro o čemu, ubijaš tuda, vidio sam te, prstima ih ubijaš, a one se opuste pa ti slete na dlan, ni ne sanjaju da ćeš da ih sprštiš! To je kažnjivo, da znaš.
-
A kada ti ubiješ stenicu to nije kažnjivo, ubio si pčelu prekjuče.
-
Pčela me je ujela, vidi ovdje! Ujela, boljelo me je! Tebi bubamare ništa ne rade.
-
Možda su mi donijeli nesrećno pismo.
-
Ne laži, samo nešto lažeš – mrmljao je preturajući po kesama koje je dovukao sa smetlišta. Prokletnik. Trebao sam odmah da ga zadavim u snu.
-
Ne ubijaj ih, lijepe su – mrmljao je u snu.
-
Baš zato, baš zato – šaputao sam.
Vozovi su prolazili. Isprva su me budili, poslije nijesam mogao da zaspim prije ponoćnog piska.
A nekada je bilo drugačije. Nekada, kada bi mi bubamara sletjela na ruku, ili na sto, i ja sam bio srećan. Govorio – let, let, bubamaro, donesi mi pismo. I misli upućivao ka nekoj ženi. A sve se promijenilo kada sam rekao:
- Ne mogu to uraditi. Taj čovjek mi je pomogao kada mi je bilo najteže.
-
Taj čovjek je naš protivnik i ti dobro znaš to. Kao što dobro znaš kakva je ništarija. Ništa nećeš pogriješiti ili slagati ako kažeš to. A najviše efekta će imati kada se ti pojaviš na televiziji.
-
Da, reći će ljudi – kada ovaj, kome je toliko pomogao, a svi znaju šta i kako i kakva je bolest bila u pitanju, kada ovaj o njemu tako govori, onda to mora da je istina. Je li tako? Znam šta hoćete.
-
Država je u opasnosti.
-
Ne mogu. Jednostavno, ne mogu.
-
Previše se zajebavaš. Nije ovo šala, znaš…Ali, dobro, ostaviću ti do jutra da razmisliš. Zvaću te ujutru. Volio bih da odgovor bude pozitivan. Inače bi mogli pomisliti da si promijenio stranu.
-
Znaš dobro da to nije istina.
-
Znam ja, ali drugi ne znaju. Nemoj se igrati sa životom.
Ko me sve te noći nije zvao. Prijatelji, rođaci, bivše djevojke. U jednom trenutku, te noći, pomislio sam, da su svi oni poludjeli. Jer, izgledalo je nemoguće da je toliko važan taj televizijski nastup. Strpljivo sam slušao. Zatim isključio telefon. Znao sam da će moj život od sledećeg jutra krenuti drugim tokom.
A ovaj stari mi je bio isprva simpatičan. Sada bih ga najradije ubio. Jednom su me tražili novinari, neko im je rekao gdje živim. Nijesam bio u vagonu, ali je zato sjutra osvanuo tekst pun besmislica, u novini koja po svemu sudeći ne provjerava izvore informacija, jer ne bi pustili starog da blebeće o svemu i svačemu. Tada još uvijek nije znao za bubamare. Ali, sada kada zna, ko zna šta bi mogao reći. Eto. A i da ga ubijem, niko ne bi znao. Sjećam se tada naslova.
Bivši funkcioner na sporednom kolosijeku.
Smislio sam način kako da se oslobodim starog. Nesreće na pruzi se događaju svakodnevno. I to se posebno dešava nepažljivim, starim pijancima. Pozvaću ga i reći da sam našao gnijezdo bubamara. Neću ih više ubijati, reći ću mu, sada ćemo ih skupljati, zajedno, i prodavati djeci, odraslima – svi bi voljeli da imaju bubamaru, zar ne, bubamare donose sreću, i kada bude prišao, stvarno ću ostaviti po šiblju pokraj pruge, po šinama i pragovima, desetine bubamara, neka gmižu, neka lete, neka ih on vidi, a tako ću dobro sve da isplaniram – kada se bude sagnuo da dohvati neku od njih, baš tada će se na vidiku pojaviti lokomotiva, a onda ću podići nogu, kao da hoću da zalupim vrata i gurnuću ga tako jako da će poletjeti na šine, i njegov krik će se stopiti sa urlikom voza.
Iz knjige priča Heroji
