Tragedija je život u krupnom planu. Komedija je život u totalu
Čaplin
Srećko zna mnogo stvari i to i nije baš neka sreća. Posebno danas i posebno ovdje. Ali, on je srećan zbog tog znanja iako ga ono ne čini srećnim. Teško je shvatljivo, ali je baš tako. Poznajem čovjeka.
Znam da je Srećko trenutno nezaposlen i da taj trenutak predugo traje. Znam da je i trenutno nesrećno zaljubljen i da će to potrajati vječno. I to ga čini srećnim. Pričao mi čovjek.
Srećko živi u garsonjerici počivših roditelja koji su stradali nesrećnim slučajem. Garsonjerica miriše na lavandu i bosiljak i roditeljske duše. I to Srećka čini srećnim. Znam to lično.
Srećko istinski voli svoju nesrećnu državu, ali još jednu nesrećnu državu voli odistinski i to ga čini srećnim. Mada mu mnogi zamjeraju i siktavo mu prigovaraju: Ko si ti, nesrećni Srećko, da imaš dvije države, a mi, ovakvi div-junaci, imamo samo jednu?! Srećko se mnogo ne obazire na bijesne ljude, on često voli da samuje i da osluškuje šapat trave, šušanj lišća, zov nebesa… I to dobro znam.
Srećko voli da putuje nesrećnim putevima i to ga čini srećnim. Nikada ne putuje daleko, sjeverno – do Palića, južno – do Sutomora i to je to. Srećko uživa dok ga izmiva jezerska melanholija i tugovanka ravnice. Uživa i dok ga zapljuskuju osunčani talasi sirotinjskog mora. Njega čak i nesrećne jesenske kiše koje klobučaju iz neba i iz zemlje nekako čine srećnim. Potpuno sam siguran u to.
Srećko je završio nekakve nesrećne visoke škole i to ga čini srećnim. On i dalje čvrsto vjeruje da je znanje istinska sreća, a da je imanje prašina na vjetru i to ga usrećuje. Drugi, naravno, ne misle tako, ali moj prijatelj Srećko ne mari za to. I ja mu se zbog toga nekako divim.
Srećko je po nesreći veoma rano shvatio mnoge stvari, ali to ne kvari njegovu nekvarljivu sreću. Shvatio je još u pubertetu da političari lažu i kradu i da svi lažu, a da bi većina krala kad bi bila u prilici. To saznanje ga čini posebno srećnim.
Srećko je jednostavno srećan dok šeta nogu pred nogu zaobilazeći barice ustajale vode, pretrpane kontejnere i gladne mačke, prepune pijane kafane i poglede pune posprdne zavisti. Ništa, odlično znam, ne može pokvariti njegovu sreću.
Srećko nema sreće ni u ribolovu ni u igrama na sreću, ali ga sve to čini još više srećnim. On bi, jednostavno, bio nesrećan ako ne bi vječno iščekivao sreću. Pričao mi čovjek.
Srećko ne voli barjake mržnje pod kojim se kupi svakovrsna ološ, izbjegava razjarene partijske bul-terijere i raznorazne nepristojne ponude koje ne mogu pokvariti njegovu sreću.
Srećko uredno plaća račune i rate za kredit i to ga uveseljava i usrećuje iako počesto nema za hljeb i mlijeko.
Srećko mnogo bolje nego mnogi zna da je sreća iluzija, ali ta iluzija zadaja ga nektarom čiste sreće, zaslađuje mu svaki dan i bistri mu svaki pogled.
Srećko pije sa čistih izvora-istočnica, poznaje mnoge tajne pravih mudraca i često mi ponavlja: Dobri prijatelji, dobre knjige i čista savjest: to je idealan život. Mark Tven ga, posebno, usrećuje, a i ona misao istočnjačkog mudraca: Svijet možemo upoznati i da ne otvorimo vrata, smisao neba možemo dokučiti i da ne pogledamo kroz prozor…
Srećko još nije upoznao pravog srećkovića iako je upoznao mnoštvo ljudi. On ne voli gomile kao većina nesrećnika jer zna da je u gomilama toplo, ali i da suviše smrdi, prišapnuo mu Krleža.
I tako moj prijatelj Srećko živuje svoje dane, sve rjeđe sa ljudima, sve češće sa travom i pticama. Sve manje u društvu, sve više sam.
Ima rođake u Svilajncu. Ponekad otputuje do njih. To ga čini srećnim. Ima svoj šumarak negdje u okolini Rožaja i šumarak ga usrećuje. I dovoljan mu je naprstak vina i zrno ljudskosti da bi bio srećan.
Znam da Srećko samuje i da ponekad zaplače.
Valjda od sreće.