Šta ćeš ođe?

Znaš li ti uop­šte šta `oćeš ili sa­mo znaš kao i sva­ka za­dr­ta dan­gu­ba, šta ne­ćeš? Ili ti ta­kav ka­kav si-ni­ka­kav, ne znaš ni šta ne­ćeš, a ka­mo­li šta ‘oćeš?! Ili ti je, ta­kvom na­o­pa­kom, sva­ko ‘oću za­pra­vo ne­ću, a sva­ko ne­ću obr­nu­to ‘oću?! Kad bi ba­rem znao šta ti fa­li, pa da ti se da i kad bi znao če­ga ne­maš do­volj­no, pa da ti se pri­do­da. Jer ni­če­ga, iz­gle­da, ne­maš po­ta­man. Ni pa­me­ti, a ka­mo­li ono­ga što je uvi­jek bi­lo va­žni­je od pa­me­ti. Go­vo­rim o lo­vi, a ti po­mi­šljaš na lju­bav. Za­to iz­gle­da i ne znaš ho­ću-ne­ću, pa si i iz­ba­čen iz ove igre i pri­je ne­go si shva­tio pra­vi­la…
A to što ne znaš šta ‘oćeš ma­nja je bru­ka ne­go što ne znaš šta ćeš ođe, kad ova­mo svi zna­ju i šta ho­će i šta ne­će i kad im je mi­li­je nji­ho­vo jed­no ho­ću ne­go mi­li­on i jed­no ne­ću. Em ne znaš šta ‘oćeš, em ne znaš šta ćeš ova­mo, pa po­vrh to­ga ni za­što ne­ćeš to što dru­gi ho­će ni za­što ho­ćeš to što ni­ko dru­gi, ma­kar ođe, a ođe je naj­va­žni­je mje­sto, ma­kar za na­šu ljud­sku vr­stu- ne­će. I sad vi­di ka­kav si to ti za­pra­vo čo­vjek, ako si uop­šte i ne­ki čo­jek, da opro­stiš na slo­bo­di kao naj­ro­đe­ni­ji…
Ako ti je do, na pri­mjer, uza­lud­nog sr­bo­va­nja ili na­o­pa­kog tram­po­va­nja idi ta­mo đe se sr­bu­je i đe se tram­pu­je jer si na po­gre­šnom mje­stu u po­gre­šno vri­je­me i sa po­gre­šnim lju­đi­ma ko­ji bi te pro­da­li za okra­jak sla­sti, pa ka­ko ne bi za ma­li­čak vla­sti. Ako se uop­šte ne­ko i dru­ži s to­bom jer od ta­kvih je, a me­ne je za­pa­lo da ti ka­žem, sva­ko di­gao ru­ke, osim ono­ga ko te ni­je do­volj­no upo­znao ili ko te hva­li da te ne bi ža­lio. Za­to, ako si mo­žda sa ne­kim, taj sa ko­jim si ti ni­je sa to­bom ne­go je sam sa so­bom ili sa ne­kim ko­ga je za­mje­nio sa to­bom. Kad shva­ti sa kim je, po­sta­će ti biv­ši drug pri­je ne­go se po dru­gi put vi­di­te…
Eto vi­diš da ne znaš ni šta ćeš ni kud ćeš, a že­liš da znaš ku­da ide ovaj svi­jet i ka­kve su na­mje­re, na pri­mjer Va­šing­to­na, Mo­skve i Ber­li­na. Baš će ti to bi­ti od po­mo­ći kao što je i do­sad bi­lo. I baš ćeš ti, ta­kav ka­kav si, a već ti je re­če­no, pro­zre­ti nji­ho­ve na­mje­re i sa­zna­ti nji­ho­ve pla­no­ve. Ka­ko li ćeš sa­mo, da mi je zna­ti, zna­ti šta je na­mje­rio onaj ko­ji ni sam ne zna ni šta će, ni ka­ko će, ni sa kim će, ni kad će. On ne zna, a ti znaš šta on zna. To je, i ni­šta dru­go, tvoj pro­mu­ćur­ni ana­li­tič­ki duh ko­ji je pro­ho­dan i bi­star ko­li­ko i sva­ki za­mr­še­na i za­mu­će­na mu­ka bez kra­ja i kon­ca…
Pa kad ne znaš, a slo­ži­li smo se da ne znaš, šta ra­de Va­šing­ton, Mo­skva i Ber­lin, ka­ko ćeš on­da zna­ti, a slo­ži­li smo se da ne­ćeš zna­ti, šta su na­u­mi­li, na pri­mjer, Be­o­grad ili, da re­če­mo, Pod­go­ri­ca… Mi­sliš li da znaš šta ra­di Be­o­grad, jer ti je kao bli­zu, a do­bro znaš da ođe tre­nut­no, a to tre­nut­no će bi­ti vječ­no, od Be­o­gra­da ne­ma da­lje­ga i za­bo­ra­vlje­ni­je­ga gra­da. I ka­ko ti, ako si uop­šte ođe i ako si uop­šte u pa­met, a znaš i sam da ni­je­si, mo­žeš da znaš šta će Be­o­grad uči­ni­ti, kad ni Be­o­grad ne zna, a ni­ka­da ni­je znao šta će i ka­ko će…I šta te je uosta­lom bri­ga za Be­o­grad, kao da mi ne­ma­mo do­sta na­ših ve­ćih i ljep­šig gra­do­va i ja­zbi­na. Be­o­grad je, za­pam­ti, iako ne­maš či­me, ne­što od če­ga tre­ba da okre­neš gla­vu, iako ne­maš šta ni okre­nu­ti, ako si već ođe me­đu svo­ji­ma…
I za­što se za­lu­du na­pi­nješ, kad ne­maš šta na­pe­ti, da do­seg­neš taj­ne na­še taj­no­vi­te Pod­go­ri­ce. Pod­go­ri­ca ti je sad, utu­vi ni­u­šta i jed­nom za svag­da, i Va­šing­ton i Ber­lin i Bri­sel i Za­greb i Ti­ra­na i Rim i Mars i Ju­pi­ter, sa­mo ni­je Be­o­grad. Pro­šlo je to kad je Be­o­grad bio ne­ko i ne­što i do­šlo je to kad je Pod­go­ri­ca sve i svja iako se u njoj ne od­lu­ču­je go­to­vo ni­šta sem ne­što oko ne­kih krup­nih stva­ri o ko­ji­ma ti ni­ti šta znaš, ni­ti ćeš šta sa­zna­ti. Ka­kve bi nam bi­le dr­žav­ne taj­ne, ako bi­smo ih dje­li­li sa to­bom i sa va­ma ko­ji ni­ka­da i ni­šta ni­je­ste zna­li da dje­li­te, ne­go ste na­vi­jek ve­li­ko­srp­ski oti­ma­li, a ni­ka­da ni­šta ni­je­ste ote­li…Ta­ko ste, na kon­cu i za­slu­ži­li, jer sve, ka­ko bi naš, a ne vaš na­rod, re­kao is­ki­ja na nos, a po­go­to­vo tvo­ja i va­ša ne­ma­šti­na. Ni­je­smo se, znao bi i ti da si ma­kar ika­da išta dje­li­mič­no znao, bo­ri­li za ovo da bi ga va­ma pre­da­li, ne­go smo ga valj­da od vas uze­li da ga sa­mo sa va­ma ne dje­li­mo, a sa dru­gi­ma ka­ko nam dru­gi i ka­žu…
I sto­ga ti je pa­met­ni­je, ma­da si ne­zva­nič­no i u tre­nu­ci­ma do­ko­li­ce pri­znao, da ti je pa­met sla­bi­ja stra­na, da ću­tiš kad već ne znaš i da ne znaš ono što mi do­bro zna­mo. Tu si đe si, a ako ti se ne svi­đa ovo na­še, idi ta­mo đe ti je bo­lje. Ma­da si i sam ne­đe ne­zva­nič­no i u tre­nu­ci­ma do­ko­li­ce iz­ja­vio, da je ta­mo đe je bo­lje go­re ne­go ova­mo đe ni­šta ne va­lja. Pa ka­ko on­da vo­liš ovo što ni­šta ne va­lja, a če­zneš za onim što je još go­re? To sa­mo mo­žeš ti i tvo­je ple­me i tvoj bes­kraj­ni pla­vi krug i tvo­ja u nje­mu zve­zda…
I da ti pra­vo ka­žem, iako si sa­svim za­slu­žio da te pri­ja­telj­ski mr­zim, mi bi­smo ti ne­ka­ko i po­mo­gli, naš si iako ni­je­si, sa­mo kad bi nam re­kao ka­ko. Bo­ji­mo se, ma­da nam zort ni­ka­da ni­je bio svoj­stven, da bi na­šu po­moć svo­jom na­o­pa­kom pa­me­ću pre­tvo­rio u sve­op­štu šte­tu. Jer, ti si, a na­še je da ti ka­že­mo, je­dan od onih ko­ji­ma po­mo­ći ne­ma. Ba­rem na na­šoj kli­ni­ci i kod na­ših lje­ka­ra…
I za­to mi ni­je ja­sno šta ćeš ođe iako mi je po­ne­kad žao što ni­je­si odav­de…

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Stav&clanak=573540&datum=2016-11-17&naslov=%A9ta+%E6e%B9+o%F0e%3F&kliknut=1479400183000&fasb=22