Šta ti fali

Imaš no­ge, ze­mlja­če, i trup i ra­me­na, a bog­me i gla­vu na ra­me­ni­ma. Gla­vu si po­ne­kad gu­bio, ra­ni­je si je če­šće okre­tao, sa­da se sa­mo­stal­no okre­će oko svo­je ose sa­mo u sno­vi­ma, ali, hva­la Bo­gu, tvo­ja je i tu je, gdje joj po­ne­kad i ni­je mje­sto… i šta ti fa­li…
Imaš i še­ši­rić na gla­vi, bi­je­li sa pla­vom pan­tlji­kom, po­ne­kad ga oka­čiš o kva­ku, gra­nu ili obla­čić, ali, hva­la Bo­gu, tvoj je, iako bi ga, opet po­ne­kad, ra­do na­ta­ka­rio na gla­vu ne­kom bez­ve­znja­ko­vi­ću ko­ji ti ide u su­sret, pa da i on vi­di ka­kve su mu­ke sa še­ši­rom, ali…šta ti fa­li…
Imaš svoj stan­čić, za­mlja­če, ko­ji ni­je baš tvoj, ali, hva­la Bo­gu, kao da je­ste, i u nje­mu ne­kih stvar­či­ca si­ja­set: kva­drat­nih, koc­ka­stih, valj­ka­stih i tro­u­gla­stih, ko­je su ti pri­ra­sle za sr­ce, bez ko­jih bi mo­gao, ali ti po­ne­kad ne­što i zna­če… i šta ti fa­li…
Imaš u svom stan­či­ću, ko­ji i ni­je baš tvoj, ali kao da je­ste, i svoj kre­ve­tić na ko­jem če­sto sa­njaš ne­ki dru­gi kre­ve­tić, ne­ki dru­gi stan­čić, ne­ku dru­gu dr­ža­vi­cu i ne­ki dru­gi svi­jet… i šta ti fa­li…
Imaš, re­koh li ti, i sno­ve, ko­ji i je­su i ni­je­su tvo­ji, bez ko­jih bi mo­gao, ali sa nji­ma je ne­ka­ko te­že i ne­ka­ko ljep­še, a bez te­ži­ne i lje­po­te, kao da ni­šta ne­maš…i šta ti fa­li…
Imaš i kom­ši­je, ze­mlja­če, kao sva­ko kr­šte­no i ne­kr­šte­no če­lja­de, ko­ji ti če­sto na­zi­va­ju do­bro ju­tro, do­bar dan, do­bro ve­če, ko­ji ti hi­ta­ju u su­sret ona­ko bo­dlji­ka­vi i nam­ćo­ra­sti ili la­žno sr­dač­ni, ka­ko to i ina­če bi­va sa kom­ši­ja­ma ko­ji i ni­je­su to­li­ko va­žni, i ko­ji ni­ka­da i ni­je­su baš tvo­ji, ali imaš ih, ni­je da ih ne­maš i šta ti fa­li…
Imaš i svo­ju uli­cu, ko­ja vi­še i ni­je tvo­ja, ali kao da je­ste, uli­či­com ho­daš, u ho­do­dar­ju po­ne­kad uži­vaš, plo­viš nje­nim tro­to­a­ri­ma, ma­ne­vri­šeš iz­me­đu nje­nih kon­tej­ne­ra ko­ji smr­duc­ka­ju na mar­gi­ni­ci ži­vo­ta ko­ji pro­la­zi kao što je i red i obi­čaj. Imaš, da­kle, i adre­su…i šta ti fa­li…
Imaš i glav­nu uli­cu u svom gra­du ko­ji vi­še i ne­maš, a ta glav­na uli­ca u naj­ro­đe­ni­jem gra­du ko­ji vi­še i ni­je tvoj, ni­je ni­ka­da ni bi­la tvo­ja. Glav­na uli­ca, ta­ko re­zo­nu­ješ, ni­je za spo­red­ne lju­de kao što smo mi, već za op­šte­po­zna­te uli­ča­re, za he­ro­je uli­ce, ko­je ta­ko­đe imaš, ali ko­ji ni­ka­da ni­je­su bi­li tvo­ji he­ro­ji, osim po­ne­kad, ka­da si vo­lio ne­što he­roj­sko u he­ro­ji­ma uli­ce ko­jih vi­še i ne­ma… i šta ti fa­li…
Imaš i svo­ju ka­fa­ni­cu, ko­je oda­vo ne­ma, za­pra­vo ta­mo je, gdje je i bi­la, ali vi­še ni­je tvo­ja, a pi­ta­nje je da li je ika­da to i bi­la ili si to tek ona­ko uobra­ža­vao kao sva­ki uobra­žen­ko­vić ko­ji uobra­ža­va da je ne­ko i ne­što, iako do­bro zna da od to­ga i ne­ma ne­ke vaj­de…i šta ti fa­li…
Imaš i svo­je spo­red­ne dru­go­ve ko­ji bi te pro­da­li za ma­le pa­re, ako bi bi­lo ko bi­lo ka­kve pa­re po­nu­dio za te­be, a kao da ih ne­maš iako su lič­no tvo­ji kao sva­ka sra­mo­ti­ca i sva­ka var­ka, uosta­lom…i šta ti fa­li…
Imaš i ne­ke va­žne raz­go­vo­re i va­žne ri­je­či sa ne­kim ko­ba­ja­gi va­žnim lju­di­ma ko­ji ni­ka­da i ni­je­su bi­li tvo­ji, ali su dio tvog lič­nog pr­tlja­ga… imaš i nji­ho­ve ve­le­um­ne ri­je­či ko­je ni­ka­da ni­je­si ni imao, i ko­je te za­si­pa­ju kao us­ko­vi­tla­na pra­ši­na, spa­ru­ška­no cvi­je­će, opa­lo li­šće ili vre­le ča­u­ri­ce u za­vi­sno­sti od na­dah­nu­ća ko­je ta­ko­đe imaš, ali ti ni­ka­da ni­je bi­lo svoj­stve­no…i šta ti fa­li…
Imaš, re­koh li ti, i svo­ju dr­ža­vu, a kao da je ne­maš, kao da ni­ka­da ni­je ni bi­la tvo­ja, imaš i lju­bav pre­ma toj dr­ža­vi­ci ko­ju ne­maš ( ako je to lju­bav!), imaš za­sta­vu, ako je to za­sta­va, imaš grb, ako je to ne­ko ima­nje, imaš him­nu, ko­ju ni­ka­da ni­je­si ni imao, od ko­je se pa­da umje­sto da se usta­je, imaš sum­nji­vog pre­mi­je­ra ko­ji ni­je tvoj i zlo­tvor­ne mi­ni­stre, a ne daj Bo­že da ih imaš, i još mno­go to­ga imaš…i šta ti fa­li…
Imaš, imaš, imaš…i ze­mlji­cu ko­jom mar­ši­raš i ne­bo ko­jim ko­ra­čaš i po­ne­ku pti­cu ko­ju uhva­tiš u le­tu i po­ne­ku pje­smi­cu iz kro­šnje ko­ju imaš, a ne­maš, i svi­ca ko­jeg odav­no ne­ma iako je noć­ca sve du­ža, a ni­ka­da ni­je bi­la tvo­ja, a kao da je­ste…i šta ti fa­li…
Imaš i je­zik ko­ji se raz­ve­že i on­da ni­je tvoj i pa­met ko­ja se pre­si­pa i po­sta­je tu­đa i sr­ce ko­je po­lu­di kao da ni­je iz tvo­jih gru­di…imaš i na­da­nja i vje­ro­va­nja, a i sam znaš da to i ni­je ne­što što je tvo­je…i šta ti fa­li…
Imaš, ze­mlja­če, da pre­ži­viš, a šta bi, ku­kav­če, da ne­maš sve to što imaš, ka­ko bi tek on­da bi­lo muč­no i uja­đe­no, i šta bi ti tek on­da fa­li­lo, a ova­ko: šta ti fa­li…