U ovom svetu svesnosti, ništa nije tako korisno kao proslavljanje. Proslavljanje je slično zalivanju biljke. Briga je upravo suprotna od slavljenja; to je kao sečenje korenja.
Osećajte sreću! Plešite u vašem miru – ovog momenta je prisutan – to je dovoljno. Zašto tražiti više? Sutra će se brinuti o sebi. Ovog momenta je previše; zašto ne živeti to, slaviti to, deliti to, uživati to? Neka to postane pesma, ples, poezija; neka to bude kreativno. Neka vaša tišina bude kreativna; učinite nešto s njom.
Milioni stvari su moguće jer ništa nije kreativnije od tišine. Nije potrebno da postanete veliki slikar, svetski poznati, Pikaso. Nije potrebno da postanete Henri Mur; nije nužno da postanete veliki pesnik. Ove ambicije da se bude veliki su iz uma, nisu iz tišine. Na vaš vlastiti način, ma koliko beznačajan, slikajte. Na vaš vlastiti način, ma koliko neznatan, stvarajte haiku. Na vaš vlastiti način, ma koliko mali, pevajte pesmu, plešite malo, proslavljajte i naći ćete da sledeći momenat donosi više mira. Jednom kada znate da što više slavite, više vam se daje, više delite – više postajete sposobni da primate tišinu. Svakog momenta ona nastavlja da raste, postaje sve veća. Sledeći trenutak se uvek rađa iz ovog trenutka, stoga zašto brinuti o njemu? Ako je ovaj trenutak smiren, kako sledeći može biti haos? Odakle će on doći? On će biti rođen iz ovog trenutka. Ako sam srećan ovog trenutka, kako sledećeg trenutka mogu biti nesrećan?
Ako želite sledećeg trenutka da budete nesrećni, moraćete da postanete nesrećni u ovom trenutku, jer iz ove nesrećnosti, nesrećnost se rađa. Šta god želite da žanjete u sledećem trenutku, moraćete da posadite odmah sada. Jednom kada se briga dozvoli i počnete da mislite da će haos doći, to će doći; vi ste ga već privukli. Sada ćete morati to da uberete; to je već došlo. Nije potrebno da čekate sledeći trenutak; ono je već tu.
Zapamtite ovo, ovo je zaista nešto neobično: kada ste tužni nikada ne mislite da to može biti imaginarno. Nikada nisam naišao na čoveka koji je tužan, i koji mi je rekao da je to potpuno imaginarno, uobraženo. Tuga je savršeno realna. A sreća? Odmah nešto krene nepravilno i počnete misliti: “Možda je to uobraženo.” Kad god ste napeti, nikada ne mislite da je to uobraženo. Ako biste mogli misliti da su vaše napetosti i muke imaginarne, one bi iščezle. A ako mislite da je vaša tišina i sreća imaginarna, ona će iščeznuti.
Sve što se uzme kao realno, postaje realno. Sve što se uzme kao nerealno, postaje nerealno. Vi ste tvorac čitavog svog sveta oko vas; zapamtite to. Tako je retko postizanje trenutka sreće, blaženstva – ne gubite ga u mišljenju. Ali ako ne radite ništa, mogućnost za brigu je tu. Ako ne radite ništa… ako ne plešete, ako ne pevate, ako ne delite, mogućnost postoji. Ista energija koja bi bila kreativna stvoriće brigu. Počeće unutra da stvara napetosti.
Energija mora da bude kreativna. Ako je ne koristite za sreću, ista energija će biti korišćena za nesreću. A za nesreću imate tako duboko ukorenjene navike, tok energije je vrlo labav i prirodan. Za nesreću je to jedan težak zadatak. Dakle za nekoliko dana moraćete biti konstantno svesni, a kad god postoji trenutak, pustite da vas zahvati, da vas zaposedne, i uživajte u takvoj totalnosti… kako sledeći trenutak može biti drugačiji? Odakle će biti različit?
Odakle će to doći?
Vaše vreme se stvara unutar vas. Vaše vreme nije moje vreme. Postoje toliko mnogo vremena paralelno koliko ima umova. Ne postoji jedno vreme. Ako bi postojalo jedno vreme, onda bi bilo teškoće. Onda usred čitave ljudske vrste u patnji, niko ne bi postao Buda, jer mi pripadamo istom vremenu. Ne, ono nije isto. Moje vreme dolazi od mene – to je moj kriterijum. Ako je ovaj trenutak lep, sledeći trenutak će se roditi lepši – to je moje vreme. Ako je ovaj trenutak tužan za vas, onda tužniji trenutak se rađa iz vas – to je vaše vreme. Milioni linija vremena postoje paralelno. Ima samo nekoliko ljudi koji postoje bez vremena – oni koji su postigli stanje ne-uma. Oni nemaju vreme, jer ne razmišljaju o prošlosti; ona je nestala; dakle samo budale misle o tome. Kada nešto prođe, prošlo je.
Postoji budistička mantra, gate, gate paragate – swaha, koja znači: “otišao, otišao, sasvim otišao; neka ode u vatru.” Prošlost je otišla, budućnost još nije došla. Zašto brinuti o tome? Kada ona dođe, mi ćemo znati. Bićete ovde da je sretnete, stoga zašto brinuti o tome.
Što je otišlo, otišlo je, što nije došlo, još nije došlo. Samo ovaj trenutak je preostao, čist, jake energije. Živite ga. Ako je on tišina, mir; budite zahvalni. Ako je on blaženstvo, zahvalite Bogu, imajte poverenje u to. Ako možete imati poverenje on će rasti. Ako sumnjate, već ste ga otrovali.
Osho
