Sućut i miševi

Što re­kao mo­krin­ski sve­čo­vjek i rap­sod rav­ni­ce Mi­ka An­tić: pri­vre­me­ni su iz­mi­sli­li vre­me.
Ali, opet, sve nam je pri­vre­me­no, sve osim ovih pri­vre­me­ni­ka na vječ­noj zlo­vla­sti, ko­ji su nik­šić­ki re­če­no, i od gra­da ko­ji nam se či­nio vje­čan, na­pra­vi­li pri­vre­me­ni pli­jen za sve­vre­me­ni od­strel sve­ga što je Nik­šić, mo­žda, či­ni­lo gra­dom…
Ima ova na­se­o­bi­na na ko­ju sam po bla­go­slo­vu pro­klet sve od­li­ke gra­da. Ima sta­ro ime, pra­sta­ro po­ri­je­klo, ima bog­me, za­pi­ša­ne ha­u­sto­re, uli­ce, trg, ko­nji­nu i kra­lja od ne­ka­kve le­gu­re, grad­ske kvar­to­ve i kvar­ta­še, sjet­ni park i žbu­ni­će, še­ta­li­šta, dan­gu­bi­li­šta i grad­ski kor­zo, glav­nu grad­sku uli­cu, uprav­ne i ko­mu­nal­ne or­ga­ne, va­tro­ga­sno dru­štvo na pri­mjer, ško­le i vr­ti­će, kan­ti­ce za sme­će, vjer­ske objek­te i pro­dav­ni­ce, ze­le­nu pi­ja­cu, rob­nu ku­ću i tr­žni cen­tar, ame­rič­ke krof­ni­ce i grad­sku ka­pe­lu, grad­ski ho­tel, po­koj­ne li­pe i pla­stič­ne ke­se, ka­fa­ne i šmin­ke­raj, di­sko­te­ke, i du­še­gup­ke, grad­ske lu­de, grad­sku vlast, grad­ske fa­ce ko­je su i grad­ske lu­de i grad­ska vlast, pe­ri­o­ni­ce u ko­ji­ma se, uglav­nom, pe­re grad­ski ši­šnje­raj, ima i grad­sku isto­ri­ju, is­ko­pa­ne ključ­nja­če i vi­li­ce u za­vi­čaj­nom mu­ze­ju, za­ko­če­ni grad­ski sat i za­ko­če­no vri­je­me, uli­čar­sku mi­to­lo­gi­ju i grad­ski skver, grad­ske ma­mla­ze, grad­ske se­lja­či­ne, ur­ba­no-ru­ral­ni duh ko­ji raz­je­da kao za­vi­čaj­na ki­se­li­na i ru­ral­no i ur­ba­no tki­vo ne­če­ga što je sto­pi­ra­no iz­me­đu ve­li­kog se­la i ma­log gra­da, a ni­ka­ko da se ot­ko­či, pa da ovaj grad po­sta­ne, re­ci­mo, va­roš ko­ja nas, re­ci­mo, za­tr­pa­va na­pla­vi­na­ma no­stal­gi­je i pra­ši­nom me­lan­ho­li­je. Mo­žda bi bi­lo bo­lje da je ovaj grad ma­nji, a da je sve u nje­mu ne­ka­ko za pe­dalj ma­kar-ve­će…
Ima ovaj grad i grad­ske iz­bo­re, ko­ji se ne­ka­ko dru­ga­či­je zo­vu, opet se po­mi­nju ne­ki or­ga­ni, lo­kal­ni or­ga­ni, iz­bo­re grad­ske, da­kle, za ne­ka­kvu po­zi­ci­ju da­kle, is­pod pup­ka i is­pod do­njeg di­je­la le­đa. Ima ovaj neo­do­lji­vi grad i grad­sko iz­bor­no tije­lo, tje­la­šce da ka­že­mo, ko­je bi­ra lo­kal­ne or­ga­ne, or­gan­či­će ko­ji­ma je zna­mo već gdje mje­sto, i ko­ji se bi­ra­ju ona­ko pre­ma za­slu­zi. Ima ovaj grad i glav­nog grad­skog da­su ko­ji je baš ona­ko po mje­ri ovog gra­da, ona­ko po­ta­man, kao i oni ko­ji su ga bi­ra­li. Ima ovaj grad i ne­ke svo­je mje­re ko­je ga či­ne i naj­ve­ćim i naj­ma­njim gra­dom, a sve u za­vi­sno­sti od noć­nog otro­va i ju­tar­njeg ma­mur­lu­ka…
Ovaj grad je vje­ro­vat­no ne­ka­da ne­ko i stvo­rio, i vje­ro­vat­no su ne­ka­da u nje­mu ži­vje­li ne­ki lju­di. I vje­ro­vat­no je me­đu tim ne­kim lju­di­ma bi­lo i ova­kvih i ona­kvih, i lju­đi i lju­di i ju­na­ka i ju­na­kah ko­ji su gra­di­li i raz­gra­đi­va­li. Stro­ga isto­rij­ska na­u­ka pret­po­sta­vlja da je ovaj grad ne­ka­da dav­no bio ne­ko i ne­što me­đu gra­do­vi­ma i da su gra­đa­ni ovo­ga gra­da bi­li ne­ko i ne­što me­đu gra­đa­ni­ma. Po­sto­je slav­ni da­tu­mi, re­ci­mo, u hi­sto­ri­ji ovo­ga gra­da.
Svi su, ne­kim ču­dom, ve­za­ni za ne­ka­kve ra­to­ve i ne­ka oslo­bo­đe­nja ko­ja, opet ne­kim ču­dom, ni­je­su do­ni­je­la slo­bo­du. Od ko­ga li se oslo­ba­đao ovaj grad, ona­ko za­i­stin­ski, sem od onih ko­ji su ga stvo­ri­li i od onih ko­ji su mu da­ro­va­li tra­ja­nje? Šta li je grad­sko u ovo­me gra­du, ako ni­je ono što je ozu­lum­ća­re­no i ako ni­je­su oni ko­ji ­su pod stra­žom ja­ni­čar­skom od­ve­de­ni van nje­go­vih zi­di­na…
Grad se, ot­ka­ko su pro­va­lje­ne grad­ske ka­pi­je, oslo­bo­dio sve­ga sem rop­stva. Grad su po­ha­ra­li ne­gra­đa­ni u ime lju­ba­vi pre­ma sop­stve­nom gra­du.No­vi grad­ski dil­be­ri ko­ji su u me­đu­vre­me­nu osta­ra­li pod­mla­di­li su sta­ri grad kao što su pod­mla­di­li i se­be. Unu­tra- ja­dac, ni spo­lja-gla­dac. Ope­ra­ci­ja na otvo­re­nom sr­cu ne­ka­da sr­ča­nog NK gra­da je uspje­la. Na sre­ću onih ko­ji su smrt gra­da pro­gla­si­li za uspje­šnu in­ter­ven­ci­ju i na ne­sre­ću ne­kih ko­ji opa­ku­ju grad ko­ji još uvi­jek ži­vi u za­klju­ča­nim spo­me­na­ri­ma i ot­klju­ča­nim tu­ga­ma…
Lif­ting dps- pla­sti­ča­ra za­te­gao je li­ce osta­re­lom tu­žnom gra­du. Ubo­gi ras­ku­će­ni sta­rac vi­še li­či na sve dru­go ne­go na se­be. Uze­li su mu sve što je mo­žda imao i da­li mu sve što ni­ka­da ne­će bi­ti nje­go­vo. Po­dla­ci su gra­du da­ro­va­li ras­kro­vlje­ni krov na­pla­ću­ju­ći svo­ju lu­pe­šti­nu ras­ko­pa­nim te­me­lji­ma. Ta­ko je, ot­pri­li­ke, sur­va­va­nje jed­nog gra­da pro­gla­še­no za nje­gov rast. One ko­ji su ho­da­li vra­ti­li su u du­bak, a oni­ma ko­ji su im se oti­ma­li pre­bi­li su no­ge i iš­če­ki­ća­li pa­met. Oni ko­ji su ba­u­lja­li pro­ho­da­li su no­vim ko­ra­ci­ma, no­vim pu­te­vi­ma ko­ji po­či­nju sti­dom, a za­vr­ša­va­ju se sra­mo­tom. Ta­ko je, ot­pri­li­ke, ovaj, ot­pri­li­ke, grad, do­ži­vio sop­stve­ni pre­po­rod od ko­jeg će se te­ško opo­ra­vi­ti…
A on­da su, se­lja­či­ne, or­ga­ni­zo­va­le još jed­ne grad­ske iz­bo­re. Kao da i ona­ko i ova­ko sve ni­je za­vr­še­no i iza­bra­no ka­da je ovaj grad u pi­ta­nju. Dav­no je ovaj grad iza­brao sop­stve­ni ne­sta­nak i odav­no su oni ko­ji su bi­ra­ni is­pu­ni­li svo­je obe­ća­nje. Odav­no je ovaj grad za­tvo­rio oči i uši i otvo­rio mje­njač­ni­ce i pa­za­ri­šta. I odav­no već mar­va ni­je gdje je ne­koć bi­la. I odav­no su već mar­ve­na ja­sla za­mje­nje­na ćo­ra­vim gla­sač­kim ku­ti­ja­ma. Miš je odav­no u mi­šo­lov­ci. Mi­še­vi u mi­šo­lov­ka­ma valj­da sla­ve iz­bor­nu po­bje­du u ovoj grad­skoj ba­sni iz ko­je su odav­no otje­ra­ni svi ko­ji su pre­ra­sli u mi­šo­lov­ku…
Ima ovaj grad svo­je ime. Imam i ja adre­su u ovo­me slav­nom Nik­šić gra­du. Ne no­sim je u dže­pu.
Ima li ovaj grad gra­đa­ne? Ima li Nik­šić Nik­ši­ća­ne? Umje­sto če­stit­ke iz­bor­noj po­bje­di bez pra­va iz­bo­ra, vo­lje­nom gra­du ša­ljem su­ćut br­zo­ja­vom sa pra­vom na­da­nja…