Autor: Tamara Đermanović
MARINA TARKOVSKAJA, INTERVJU
Marina Tarkovskaja, sestra Andreja Tarkovskog koji je pre tačno trideset godina – 29. decembra 1986 – preminuo u Parizu u 54. godini, ostavivši za sobom svega sedam dugometražnih filmova koji i dalje imaju moć da izazovu preobražaj kod onih koji se prvi put susreću sa njegovim stvaralaštvom, posvetila je veliki deo svog života legatu svoga brata, kao i njihovog oca, pesnika Arsenija Tarkovskog.
Marina, koju sam imala prilike da upoznam u Španiji 2002. godine, ne govori lako o svojoj porodici; bilo je potrebno više susreta da sestra ruskog režisera stekne poverenje i pozove me u svoju daču u prirodi, gde smo maja ove godine razgovarali o autobiografskim momentima u filmovima Tarkovskog, o uticaju ruske prirode na njegovo delo i o tome kako nije lako biti sestra velikog genija. Povremeno se razgovoru priključuje i Aleksandar Gordon, Marinin životni saputnik i režiser, Andrejev kolega sa studija na čuvenoj ruskoj filmskoj školi VGIK.
Prvo što Marina govori o svom bratu jeste da se on uvek razlikovao od drugih: „On je bio čovek vanrednih sposobnosti, koji je kroz jedan urođen umetnički senzibilitet, koji ja smatram njegovom glavnom osobinom, želeo da saopšti nešto drugim ljudima. Ponašao se kao prorok”, zaključujući da je on tu svoju misiju uspeo da ostvari.
Dok sedimo na verandi dače u Tarusi, koja nije njihova stara porodična kuća, iako su kao mladi boravili u prirodi nedaleko od ovog mesta, Marina razvija svoju teoriju da se režiseri dele na dve kategorije: na one koji razumeju prirodu i umeju to da prikažu u svojim filmovima, i na druge, „asfaltne i urbane”, koji nemaju nikakav osećaj za govor prirode.
„Od malena smo rasli sa osećajem da smo sastavni deo prirode. Tokom Drugog svetskog rata živeli smo u malom mestu na Volgi, Jurjovecu, a i pre toga smo provodili duge periode sa majkom na selu. Znali smo da satima stojimo na mostiću iznad reke, recimo u Podmoskovlju, gde je Andrej posle snimao „Ogledalo” i prosto posmatramo vodu kako teče, i podvodne alge kako se njišu. To obožavanje, ali i poštovanje prirode prisutno je u svim njegovim filmovima”, ushićeno kazuje. I dok dozivam scene sa podvodnim algama u „Solarisu” ili u „Stalkeru”, koje prizivaju naizgled naučno fantastičnu atmosferu, čujem neprestano odzvanjanje vode koja se u najrazličitijim vidovima – kiša, kapljanje, bućkanje – javlja kao jedan od važnih elemenata filmova Tarkovskog. „Ne mogu da zamislim nijedan svoj film u kojem nije prisutna voda”, zapisao je u „Zapečaćenom vremenu”, svojoj knjizi eseja, sam Tarkovski.
Marina sa setom, ali veoma živo govori o svojim uspomenama, i zapravo najjasnije pripoveda anegdote vezane sa zajedničko detinjstvo. „Detinjstvo je suštinski važan period u životu svakog čoveka, to je vreme kada se gradi slika sveta i odnos prema njemu. A mi smo u detinjstvu bili gladni; gladovali smo gotovo sedam godina”, prvo je iskustvo koje pominje. „Majka je odmah posle rata, kada smo živeli u Podmoskovlju, išla da prodaje cveće koje smo joj Andrej i ja pomagali da sakupi. Tako bi se na primer Andrej peo na drvo divlje trešnje u proleće i sekao procvetale grane koje je majka prikupljala u jednu veliku maramu i zatim nosila u Moskvu, gde je isto vladala beda, ali je ljudima bilo potrebno cveće, jer ono donosi radost. Ali bez obzira na glad, majka je činila sve da steknemo umetničko obrazovanje. Andrej je išao na časove pevanja, koje je napustio jer deca u selu za njim vikala ‘umetnik’, a on tada nije hteo da se razlikuje od druge dece; posle je svirao klavir kod nekih majčinih prijatelja, gde je valjalo nositi kerozin za lampu”, priča sestra slavnog reditelja. Marina uvek pominje kako je otac, pesnik Arsenij Tarkovski, napustio porodicu kada su bili veoma mali, kao i da majka nikada nije prestala da ga voli i čeka. „Kada nas je otac napustio, Andrej je imao pet godina, a ja tri; to je doba kada smo bili još uvek vezani za njega na fiziološkoj ravni; pamtili smo miris njegovog tela, miris duvana koji je pušio – kada je sve to nestalo, bilo je strašno.”
Tema odsustva, čekanja – rastanka i očekivanja ponovnog susreta, kao i ponovnog rastanka – lajtmotiv je ne samo u autobiografskom „Ogledalu”, već i u drugim filmovima Tarkovskog. Marina dodaje, vidno uzbuđena, da je njen brat na neki način ponovio očevu sudbinu, napustivši svoju prvu ženu, glumicu Irmu Rauš i njihovog malog sina Arsenija.
Marina ističe da je bila stalni svedok Andrejeve filmske karijere, kao i njegovog ličnog života, sve dok nije otišao u Italiju 1982. godine radi snimanja „Nostalgije”. Nakon uspeha tog filma, on je izjavio da se neće vraćati u Sovjetski Savez. Sa izvesnom dozom tuge, Marina pripoveda da je Andrej od radosnog i živahnog deteta izrastao u isto tako nasmejanog mladića, ali da su ga kasnije teške životne okolnosti, kao i breme slave „koja se odjednom sručila na njega”, promenile.
Aleksandar Gordon, koji tokom celog razgovora pomno sluša svoju suprugu radi čijeg je brata i sam na neki način zapustio svoju sopstvenu karijeru, preuzevši ulogu „muža sestre Andreja Tarkovskog”, dodaje da je duhovni razvoj ruskog režisera išao od ateizma, vidnog u njegovom prvencu „Ivanovo detinjstvo”, preko odanosti ruskom pravoslavlju, kojim odiše „Andrej Rubljov”, do teozofskih ispitivanja koja se naslućuju pre svega u poslednjem filmu „Žrtvovanje”. Marina ne može da ne poveže izvesni pesimistički odnos prema svetu koji je prisutan u poslednjim filmovima njenog brata sa karakterom koji je njegova poslednja žena Larisa, posedovala. „Ona mu je stalno nabijala na glavu da je veliki genije i da se čuva drugih, da pazi da recimo ne priča naglas o svojim projektima da mu neko od kolega ne bi ukrao te ideje. Mislim da mu je to veoma smetalo, ali nije hteo da se suprotstavlja. Uprkos svom ogromnom talentu i stvaralačkoj zrelosti, moj brat je do kraja života bio veoma naivan. Slepo je verovao ljudima i u sve što mu kažu. A kada je ostao na Zapadu, postao je još ozbiljniji, i još neraspoloženiji”, priča Marina.
Naposletku, kada je pitam kakav odnos ima prema filmovima Andreja Tarkovskog, Marina kaže da nema odgovor na to pitanje. Ipak nastavlja počinjući sa tužnom anegdotom nakon premijere „Ogledala”, filma koji opisuje život njihove porodice. „Sećam se Andreja kako stoji ispred sale, a ljudi iz sveta filma prolaze pored njega praveći se da ga ne primećuju, jer im se film nije dopao, niti su ga razumeli. Kada sam mu ja prišla, on se prosto sručio i rasplakao, a ja sam ćutala, što mi je sada žao, jer iako me je film oduševio, nisam umela ništa da mu kažem. U našoj je porodici uopšte to bio veliki problem, nismo umeli da komuniciramo.”
Što se ostalih filmova tiče, Marina smatra da su prva ostvarenja više prožeta realnošću, poput „Ivanovog detinjstva” i „Rubljova”, dok se sa „Stalkerom”, „Solarisom”, „Nostalgijom” sve više uzdiže na metafizičku ravan, i „dalje od ovozemaljskog sveta”. Sestra Andreja Tarkovskog završava intervju pripovedajući dramatične prilike u kojima je u Parizu decembra 1986. gledala poslednji njegov film „Žrtvovanje”, nakon sahrane svoga brata. „Film me je duboko potresao i zadivio, iako sam ga gledala na dva meni nerazumljiva jezika: na švedskom, sa francuskim titlovima. Ali sam tako još bolje sagledala njegovu nesvakidašnju vizuelnu snagu. Moram da kažem da ovaj film nije bio zamišljen kao njegovo poslednje ostvarenje. Ali su životne okolnosti i sudbina učinile da ’Žrtvovanje’ zaokruži ciklus života Andreja Tarkovskog.”
Čim vidim da se pominje sestra nekog velikog umetnika, odmah se setim Ničeove sestre, koja je posle Ničeove smrti intervenisala u njegovim rukopisima. Neka sestre ostave braću na miru.