U zen manastiru niko ne govori ludom. Niko ne obraća nikakvu pažnju, nikakvu posebnu pažnju. U suptilnoj ravnodušnosti, oni se staraju, to je sve. Za tri sedmice niko ne razgovara s njim, a zato što niko ne govori s njim on može razgovarati sa sobom, to je sve. On se opušta, sedi ili leži tiho dole na krevetu, i ne radi ništa – u stvari nema lečenja – a u roku od tri sedmice sasvim je u redu.
Sada su zapadni psihoanalitičari postali za to zainteresovani, jer je to nemoguće – samo prepustiti ludaka sebi. Međutim, to je budistički odnos, stanovište jogina; da ostave stvari, jer ništa ne može ostati nesređeno za dugo ako ga ostavite sebi. Ako to ne ostavite, može ostati za dugo poremećeno jer ćete ga neprekidno opet i opet remetiti.
Priroda se užasava haosa. Priroda voli red. Sva priroda je red, tako da haos može biti samo povremeno, prolazno stanje. Ako možete razumeti ovo, onda ne činite ništa s umom. Neka ovaj ludi um bude prepušten sebi. Vi jednostavno posmatrajte. Ne obraćajte nikakvu pažnju. Zapamtite: u posmatranju i obraćanju pažnje postoji razlika. Kada obraćate pažnju, vi ste previše zainteresovani. Kada jednostavno posmatrate, vi ste ravnodušni.
Buda zove ravnodušnost – apsolutnu potpunu ravnodušnost – upekkha. Samo sedenje sa strane, a reka teče pored i stvari se sređuju, prljavština se vraća natrag na dno, a suvo lišće odlazi. Odjednom, rečica je kristalno bistra.
To je ono što Patanjđali kaže:
Kada je aktivnost uma pod kontrolom, um postaje kao čist kristal…
A kada um postane kao čist kristal, tri stvari se reflektuju na njemu.
…reflektujući podjednako, bez izobličavanja, opažaoca, opažanje i opažanog.
…objekat, subjekat, i odnos između to dvoje.
Kada je um savršeno jasan, čist, on postaje uredan, nije više u pometnji, stvari su sređene, tri stvari se reflektuju na njemu. On postaje ogledalo, trodimenzionalno ogledalo.
Spoljašnji svet, svet objekata se reflektuje. Unutarnji svet, svet subjektivnosti, svest, reflektuje se. Usto i uzajamni odnos između to dvoje, percepcija… takođe bez izobličavanja.
Zbog prevelikog mešanja u umu, nastupa izobličavanje. Šta je izobličavanje? Um je jednostavan mehanizam, isto kao oči; gledate kroz oči i svet se reflektuje. Ali oči imaju samo jednu dimenziju; one mogu reflektovati samo svet, ne mogu reflektovati vas. Um je isto trodimenzionalan fenomen, vrlo dubok. On reflektuje sve, i to bez izobličavanja. Obično on izobličava. Kad god vidite stvar, ako ne razlikujete sebe od uma, stvar će biti izobličena.
Videćete nešto drugo. U tome ćete pomešati svoju percepciju, svoje ideje. Nećete gledati u to čistim viđenjem. Gledaćete s idejama, a vaša ideje će biti projektovane na to. Ako ste rođeni u afričkom plemenu, mislite da tanke usne nisu lepe; debele… U mnogim afričkim plemenima pokušavaju da načine usne debljim i debljim. Načinili su razne izume da naprave usne debljim i debljim, posebno žene, jer ideja je da su debele usne lepe. To su održali tokom čitave istorije rase. Ako je devojka rođena sa tankim usnama, oseća se inferiorno.
U Indiji vole tanke usne. Ako su one malo deblje, misli se da su ružne. Lepo i ružno su zapravo izobličenja. To su vaše ideje, a onda ih mešate u realnosti. Postojala su plemena koja uopšte nisu cenila zlato, nisu bila opsednuta zlatom. Docnije čitav svet je bio opsednut zlatom; jednostavno idejom zlato je postalo vrlo vredno.
U svetu stvari, u stvar-nosti, ništa nema veću ili manju vrednost. Vrednovanje donosi um, donosite ga vi. Ništa nije lepo, ništa nije ružno. Stvari su kakve jesu. U njihovoj takvosti one postoje. A kada ste na površini, postanete opijeni idejama i započnete kazivati: “Ovo je moja ideja o lepoti, ovo je moja ideja o istini” – onda se sve izobliči.
Kada se premestite u središte i um je ostavljen sam, a vi iz središta gledate u um, više niste identifikovani s njim. Ubrzo sve ideje iščezavaju. Um postaje kristalno čist. A u odrazu trodimenzionalnog ogledala uma, celina se reflektuje; i objekat, subjekat i percepcija; opažalac, opažanje i opažano.
Savitarka samadhi je samadhi u kome jogin još uvek ne može da razlikuje između pravog znanja; znanja zasnovanog na rečima, i znanja zasnovanog na razumevanju ili čulnom opažanju; koja sva ostaju u umu u pomešanom stanju.
Postoje dva tipa samadhija; jedan Patanjđali naziva savitarka, drugi naziva nirvikalpa, ili nirvitarka. Ovo su dva stanja. Prvo čovek postiže savitarka samadhi, a to je kada logični um još funkcioniše – samadhi zasnovan na racionalnom gledištu – razum još funkcioniše, vi vršite diskriminaciju. Ovo nije najviši samadhi, samo prvi korak. Ali je to vrlo, vrlo teško jer za to je takođe potrebno da se ide malo prema središtu.
Na primer: periferija postoji, gde ste vi upravo sada, a i centar postoji, gde sam upravo ja sada; a između to dvoje, baš u sredini je savitarka samadhi. To znači da ste se udaljili od površine, ali još niste dostigli središte. Udaljili ste se od površine, ali centar je još daleko. Upravo ste u sredini; još nešto od starog deluje, nešto novo je ušlo – na pola puta. Kakva će biti situacija sa tim stanjem svesti na polu puta?
Savitarka samadhi je samadhi u kome jogin još uvek ne može da razlikuje između pravog znanja…
On neće moći još da razlikuje šta je realno, jer realno može da se zna samo iz središta. Ne postoji drugi način da se to zna. On ne može znati šta je pravo znanje. Nešto od pravog se uliva unutra, jer se pomerio sa površine, došao je bliže do centra; još nije usredsređen, tek će doći bliže. Nešto od središta se uliva unutra – neka opažanja, neka letimična sagledavanja središta, ali stari um je još tu, nije sasvim otišao. Distanca postoji ali stari um još nastavlja da funkcioniše. Jogin je još nemoćan da pravi razliku između realnog znanja…
Osho
