Pitanje četvrto:
Kada čovek može odseći želje bez njihovog potiskivanja?
Želje su snovi; one nisu realnost. Vi ih ne možete ispuniti, ne možete ih potisnuti, jer da bi se ispunila neka stvar ona mora biti realna; da bi se potisnula određena stvar takođe treba da bude realna. Realne potrebe mogu biti ispunjene i mogu biti potisnute. Želje niti mogu biti ispunjene niti mogu biti potisnute. Pokušajte da razumete ovo, jer je ovo vrlo složeno.
Želja je san. Ako razumete ovo, on iščezava. Nije potrebno potiskivati to. Zašto bi bilo nužno potiskivati želju? Vi želite da postanete vrlo poznati: to je san, želja, jer telo ne mari da bude čuveno. Zapravo, telo veoma pati kada postanete slavni. Onda nema mira. Onda ste neprekidno uznemiravani od drugih, jer ste tako slavni.
Volter je negde zapisao: “Kada nisam bio čuven, imao sam običaj da se molim Bogu svake večeri da me učini poznatim: ’Učini me slavnim. Ja sam niko, stoga učini mi da budem neko.’ A onda kada sam postao slavan, počeo sam da molim: ’Dovoljno je, dovoljno; učini da opet budem niko’ – jer sam ranije obično išao ulicama Pariza i niko me nije gledao, a ja sam se osećao tako tužnim. Niko nije obraćao nikakvu pažnju na mene – kao da uopšte nisam postojao. Ulazio bih u restorane i izlazio van; niko, čak ni konobari nisu obraćali pažnju na mene.”
Šta je sa kraljevima? Oni nisu ni znali da je Volter postojao. “Onda sam postao slavan,” pisao je on. “Onda je bilo teško kretati se ulicom, jer ljudi bi se sakupili. Bilo je teško ići bilo kuda. Bilo je teško otići u restoran i uzeti hranu na miru. Gomila bi se okupila.” Došao je trenutak kada mu je gotovo bilo nemoguće da izađe iz kuće, jer u to vreme vladalo je praznoverje u Parizu, u Francuskoj, da ako možete dobaviti komadić platna od vrlo slavnog čoveka i od toga načinite medaljon, to je sreća. Gde god da je išao, vraćao se pocepan, jer ljudi bi raskidali njegovu odeću – takođe bi mu povređivali i telo. Kada bi dolazio iz nekog drugog grada u Pariz ili odlazio iz njega, bila je nužna policija da ga dovede kući.
Stoga je on imao običaj da moli: “Nisam bio u pravu. Učini da jednostavno opet budem niko, jer ne mogu otići da posmatram reku. Ne mogu izaći van da posmatram rađanje sunca, ne mogu se popeti na brdo, ne mogu se kretati. Postao sam zatvorenik.”
Oni koji su slavni uvek su zatvorenici. Telu ne treba da bude slavno; telo je tako apsolutno u redu; njemu ne treba ništa slično takvim besmislenim stvarima. Ono traži jednostavne stvari – hranu; treba mu voda da pije; treba mu sklonište kada je previše toplo, da se skloni u hlad; njegove potrebe su vrlo, vrlo jednostavne. Svet je lud zbog svojih želja, ne zbog potreba. I ljudi su poludeli. Stalno odbacuju svoje potrebe, a rastu i uvećavaju se njihove želje. Ima ljudi koji su sveli svoju ishranu na jedan obrok dnevno, ali ne mogu ostaviti svoje novine, ne mogu prestati da idu u bioskop, ne mogu prestati da puše. Mogu ostaviti hranu – potrebe se mogu ostaviti – želje ne mogu. Um je postao tiranin.
Telo je uvek lepo; zapamtite to. Ovo je jedno od osnovnih pravila koje vam dajem – neuslovljeno, istinito pravilo, apsolutno istinito, kategorično istinito: telo je uvek lepo, um je ružan. Nije telo to koje treba da se menja. Nema ničega da se menja u njemu. To je um. A um stvara želje. Telo ima potrebe, ali telesne potrebe su stvarne potrebe.
Ako želite da živite, vama treba hrana. Slava nije potrebna za život, poštovanje nije nužno da se bude živ. Vama ne treba da budete vrlo velik čovek, ili vrlo veliki slikar – slavan, poznat celom svetu. Vama ne treba da budete dobitnik Nobelove nagrade, jer Nobelova nagrada ne ispunjava nijednu potrebu u telu.
Ako želite da odbacite potrebe, moraćete da ih suzbijete – jer one su realne. Ako postite moraćete da potisnete glad. Onda postoji potiskivanje, svako potiskivanje je pogrešno jer potiskivanje je unutarnja borba, vi želite da ubijete telo, a telo je vaše sidro, vaš brod koji će vas odvesti do druge obale. Telo drži blago, seme božanskog u vama, zaštićeno. Hrana je potrebna za tu zaštitu, voda je potrebna, sklonište je potrebno, udobnost je potrebna – za telo, jer um ne želi nikakvu udobnost.
Pogledajte moderan nameštaj, on uopšte nije udoban, ali um kaže: “Ovo je moderno, a šta vi radite sedeći u staroj stolici? Svet se promenio i moderan nameštaj je došao.” Moderan nameštaj je zaista čudan. Osećate se neudobno u njemu, ne možete sedeti dugo u njemu. Ali je moderan. Um kaže moderno mora biti tu, jer kako možete biti izvan vremena. Budite dorasli vremenu.
Moderna odeća je neudobna, ali je savremena, i um kaže da morate pratiti modu. Ljudi su načinili toliko mnogo ružnih stvari zbog mode. Telu to nije potrebno; to su potrebe uma, a vi ih ne možete ispuniti – nikada, jer su nerealne. Samo nerealno ne može biti ispunjeno. Kako možete ispuniti nerealnu potrebu koja zapravo ne postoji? Od kakve je potrebe slava? Samo meditirajte na tome. Zatvorite svoje oči i pogledajte. Gde je ta potreba u telu? Kako će vam to pomoći ako ste poznati? Hoćete li biti zdraviji ako ste čuveni? Hoćete li biti tiši, smireniji, ako ste slavni? Šta ćete iz toga dobiti?
Neka vam telo bude kriterijum. Kad god um kaže nešto, pitajte telo: “Šta ti kažeš?” Ako telo kaže: “Besmisleno je”, odbacite to. Tada to nije potiskivanje jer je to jedna nerealna stvar. Kako možete potisnuti jednu nerealnu stvar? Ujutru ustanete iz kreveta i sećate se sna.
Morate li da ga potisnete, ili morate da ga ispunite? A u tom snu ste sanjali da ste postali vladar celoga sveta. Dakle šta da se radi? Treba li da pokušate? Inače javlja se pitanje: “Ako ne pokušamo, onda je to potiskivanje.” Međutim, san je san. Kako možete potisnuti san? San iščezava sam. Treba da budete samo budni. Morate samo znati da je to san. Kada je san samo san i spoznat je kao takav, on nestaje.
Pokušajte da otkrijete šta je želja, a šta potreba. Potreba je orijentisana na telo, želja nema orjentaciju na telo. Ona nema korena. Ona samo lebdi u umu. Gotovo uvek potrebe vašeg tela dolaze iz vašeg tela, a potrebe vašeg uma dolaze od nečeg drugog. Neko kupuje lepa kola. Neko drugi je kupio lepa kola, strana kola, i sada se u vašem umu stvara potreba.
Kako možete dopustiti da taj drugi ima bolja kola?
Mula Nasrudin je vozio kola, a ja sam sedeo s njim. Onog momenta kada smo ušli u susedstvo – bio je vrlo topao letnji dan – odmah je zatvorio prozore na kolima. Pitao sam: “Šta radiš?” On je odgovorio: “Šta misliš? Treba li da dozvolim mojim susedima da saznaju da nemam klimu u autu?” Znojio se, ja sam se znojio takođe s njim. Bilo je kao u pećnici, vrelo, ali kako možete dopustiti da susedi znaju da nemate kola sa klimom? To je potreba uma. Telo kaže: “Odbaci to, jesi li lud?” To je znojenje. Ono kaže: “Ne.” Slušajte telo; nemojte slušati um. Potrebe uma su stvorili drugi svuda oko vas; oni su nepromišljeni, tupi, blesavi.
Potrebe tela su lepe, jednostavne. Zadovoljite potrebe tela; nemojte ih suzbijati. Ako ih suzbijate, postaćete sve više i više bolesni, oboleli. Nikada se ne brinite o potrebama uma; jednom kada saznate da je ovo potreba uma… a ima li ikakvih teškoće da se to zna? U čemu je teškoća? Tako je jednostavno saznati da je ovo potreba uma. Jednostavno pitajte telo; istražujte u telu; nađite koren. Da li je tu koren toga?
Izgledaćete luckasto. Svi vaši kraljevi i vladari su budalasti. Oni su klovnovi; samo pogledajte. Odeveni sa hiljadu medalja, izgledaju luckasto. Šta oni rade? A za to su patili dugo. Da postignu to, prošli su kroz tako mnogo bede i još uvek su jadni. Moraju biti jadni.
Um predstavlja vrata za pakao, a ta vrata nisu ništa drugo do želje. Ubijte želju. Nećete naći nimalo krvi u njima, jer želje su beskrvne.
Ali ako ubijete potrebe, počinićete krvoproliće. Ubijanjem potreba postepeno ćete umirati. Ubijanjem želje nećete umreti. Naprotiv, postaćete slobodniji. Više slobode će doći iz odbacivanja želja. Ako možete postati čovek potreba, a ne želja, vi ste već na stazi i nebo nije daleko.
Osho
