Drugi korak i konačni korak beželjnosti za Patanjđalija je potpuni nestanak ega. Samo prirodan tok. Nema ‘ja’, nema svesnog napora. To ne znači da nećete biti svesni, vi ćete biti savršena svest – ali nikakav napor nije sadržan u bivanju svesnim. Nećete biti samosvesni – bićete čisto svesni, nesebično. Prihvatili ste sebe i egzistenciju kakva ona jeste.
Totalno prihvatanje – to je ono što Lao Ce zove Tao, reka teče prema okeanu. Ona ne čini nikakav napor; nije u žurbi da stigne do okeana. Čak i ako ne stigne, neće biti frustrirana.
Čak i ako stigne za milione godina, sve je u redu. Reka jednostavno teče jer tečenje je njena priroda. Nikakvog napora nema. Ona će nastaviti da teče.
Kada se želje po prvi put ustanove, nastaje i napor za njihovo opažanje, suptilan napor.
Čak i prvi korak je suptilan napor. Započinjete sa pokušajima da budete svesni, “Odakle moja sreća dolazi?” Morate učiniti nešto, a to činjenje će kreirati ego. Zbog toga Patanjđali kaže da je to samo početak, i morate zapamtiti da to nije kraj. Na kraju, ne samo da su želje nestale, vi ste takođe nestali. Samo unutrašnje biće je ostalo u svom toku.
Ovaj spontani tok je vrhovna ekstaza jer za njega nije moguća patnja. Patnja dolazi kroz očekivanje, potrebe. Nema nikoga da očekuje, da traži, tako da sve što se dogodi jeste dobro. Sve što se događa je blagoslov. Ne možete ništa porediti ni sa čim drugim, sve je svoj slučaj. I zato što nema poređenja sa prošlošću i sa budućnošću – nema nikoga da upoređuje – ne možete gledati ni na šta kao na patnju, kao bol. Čak i ako se bol dogodi u nekoj situaciji, to neće biti bolno. Pokušajte da razumete ovo. Ovo je teško.
Isus je bio raspet na krstu. Hrišćani su slikali Isusa vrlo tužnog. Rekli su čak da se on nikada nije smejao, i u svojim crkvama imaju svuda tužne figure Isusa. To je ljudsko; možete razumeti to, jer osoba koja je razapeta na krstu mora biti tužna. Mora da je bio u unutrašnjoj agoniji; mora da je patio.
Tako hrišćani stalno govore da je Isus ispaštao za naše grehe – ali on je patio. Ovo je potpuno pogrešno! Ako pitate Patanjđalija ili mene, to je sasvim pogrešno. Isus ne može da pati. Nemoguće je da Isus pati. Ako on pati, onda ne postoji razlika između vas i njega.
Bol je tu, ali on ne može da pati. To može da izgleda nerazumljivo, ali nije, to je jednostavno. Možemo da vidimo spolja da je razapet, ponižen, da je njegovo telo uništeno.
Bol je tu, ali Isus ne može da pati. Jer u tom trenutku kada je Isus raspet na krstu, on ne može ništa da traži. On ne može da zahteva. On ne može da kaže: “Ovo je pogrešno. Ovo ne treba da bude tako. Treba da budem krunisan, a ja sam raspet na krstu.”
Ako je on to imao u svom umu – to: “Treba da budem krunisan, ali sam raspet,” – onda bi bilo bola. Ako nije imao budućeg u umu, to da: “Ja treba da budem krunisan,” nikakvog očekivanja za budućim, nikakav određeni cilj da dostigne, gde god se našao tu je cilj. On ne može da upoređuje. To ne može biti drugačije. To je sadašnji trenutak koji mu je dat. To raspeće je krunisanje.
On ne može da pati jer patnja znači otpor. Morate se odupreti nečemu, samo onda možete patiti. Pokušajte to. Biće vam teško da budete raspeti, ali postoje mala, svakodnevna raspinjanja na krst. Ona će delovati.
Imate bol u nozi ili u glavi, imate glavobolju. Možda niste uočili mehanizam toga. Imate glavobolju, i stalno se borite i opirete. Ne želite to. Vi ste protiv toga, podeljeni ste.
Negde ste vi unutar glave i glavobolja je tamo. Vi ste zasebni i glavobolja je zasebna, I insistirate da ne treba da bude tako. To je pravi problem.
Pokušajte jednom da se ne borite. Tecite sa glavoboljom, postanite glavobolja. I recite:
“To se sada događa. Ovakva je moja glava u ovom trenutku, i u ovom trenutku ništa drugo nije moguće. To može otići u budućnosti, ali u ovom trenutku glavobolja je ovde.” Ne opirite se. Dozvolite joj se da se dešava; postanite jedno s njom. Ne navlačite sebe u podelu, tecite u tome. A onda će biti iznenadnog napretka nove vrste sreće koju niste znali. Kada nema nikoga da se odupire, čak i glavobolja nije bolna. Borba stvara bol. Bol uvek znači boriti se protiv bola – to je stvarna bol.
Isus prihvata. Na taj način njegov život je došao na krst. To je sudbina. To su na Istoku uvek nazivali sudbinom, bhagya, kismat. Dakle nije glavna stvar u dokazivanju s vašom verom, nije u pitanju ni borenje s njom. Ne možete činiti ništa; to se dešava. Samo vam je moguća jedna stvar – možete teći s njom ili se možete boriti s njom. Ako se borite, to postaje veća agonija. Ako tečete s tim, agonija je manja. Ako možete potpuno teći, agonija nestaje. Postali ste tok.
Pokušajte to kada imate glavobolju, pokušajte to kada vam je telo bolesno, pokušajte kada imate neki bol – samo sledite to. A jednom, ako možete dopustiti, moraćete doći do jedne od najdubljih tajni života – da bol nestaje ako vi tečete s njim. A ako možete da tečete potpuno, bol postaje sreća.
Ali to nije nešto što se logično može razumeti. Možete shvatiti to intelektualno, ali to neće delovati. Pokušajte to egzistencijalno. Postoje svakodnevne situacije. Svakog momenta nešto je nepravilno. Tecite sa tim i vidite kako će se preobraziti cela situacija. A kroz taj preobražaj vi transcendirate to.
Buda nikada ne može biti u bolu; to je nemoguće. Samo jedan ego može biti u bolu.
Ego mora biti u bolu. Ako je ego tu vi možete preobraziti svoje uživanje u bol; ako ego nije tu možete preobraziti svoj bol u uživanje. Tajna leži u egu.
Osho
