Samprađnata samadhi je samadhi koji je praćen rasuđivanjem, razmišljanjem, blaženstvom i osećajem čistog bivanja.
On deli samadhi, ono najviše, u dva koraka. Ono konačno ne može biti podeljeno. To je nedeljivo i zapravo, nema koraka. Međutim, da bi pomogao umu, tragaocu, on to deli za početak u dva dela. Prvi korak naziva samprađnata samadhi – samadhi u kome je um sačuvan u svojoj čistoti.
Prvi korak: um mora da bude profinjen i pročišćen. Vi ga jednostavno ne možete ostaviti, Patanjđali kaže – nemoguće ga je odbaciti jer nečistoće imaju tendenciju da prijanjaju. Možete ga ostaviti samo kada je um apsolutno čist – tako profinjen, tako suptilan, da nema tendenciju da se lepi.
On ne kaže “Odbaci um”, kao što kaže Zen učitelj. On kaže da je to nemoguće; govorite besmislicu. Vi kažete istinu, ali to sada nije moguće jer nečist um ima breme. On pada kao kamen. A nečist um ima želje, milione želja, neispunjenih, čezne da budu ispunjene, traži da budu ispunjene, milioni nedovršenih misli su u njemu. Kako to možete odbaciti?
Nepotpuno uvek pokušava da bude upotpunjeno.
Zapamtite, kaže Patanjđali, možete ostaviti stvar samo kada je dovršena. Jeste li zapazili? Ako ste slikar i slikate, dok se slikanje ne dovrši, vi ga ne možete zaboraviti.
Ono se produžava, spopada vas. Ne možete spavati dobro; ono je tu. U umu ono struji skriveno ispod površine. Ono se kreće, traži da bude dovršeno. Jednom kada se dovrši, tada je gotovo. Ne možete na to zaboraviti. Um ima težnju ka dovršavanju. Um je perfekcionista, tako da sve što je nedovršeno jeste napetost za um. Patanjđali kaže da ne možete ostaviti razmišljanje dok ono ne postane tako savršeno da nema više ništa da se čini s njim. Tada ga jednostavno možete ostaviti i zaboraviti.
Ovo je sasvim dijametralno suprotan put od Zena, od Heraklita. Prvi samadhi, koji je samadhi samo zbog imena, jeste samprađnata – samadhi sa fino pročišćenim umom. Drugi samadhi je asampajnata – samahi bez uma. Ali Patanjđali kaže da kada um iščezne, onda, takođe nema misli, onda se isto tako, suptilno seme iz prošlosti zadržava u nesvesnom. Svesni um je podeljen na dva dela. Prvi, samprađnata – um sa pročišćenim stanjem, upravo kao pročišćeni maslac. On ima svoju sopstvenu lepotu, ali je tu. A koliko god lep, um je odvratan. Ma koliko čist i smiren, sam fenomen uma je nečist. Vi ne možete pročistiti otrov. On ostaje otrov. Nasuprot tome, što ga više pročišćavate, postaje mnogo otrovniji. On može izgledati vrlo, vrlo lepo. Može imati svoju vlastitu boju, prelive, ali još je nečist.
Prvo pročistite; onda ostavite. Ali onda se putovanje ne završava, jer sve je ovo u svesnom umu. Šta ćete činiti sa nesvesnim? Upravo iza slojeva svesnog uma je širok kontinent nesvesnog. Tamo u nesvesnom ima semena iz svih vaših prošlih života.
Stoga Patanjđali deli nesvesno na dva dela. On kaže sabija (sabiđa), samadhi kada je nesvesno tu, a samo je svesni um odbačen, to je samadhi sa semenom – sabija. A kada je ovo seme takođe spaljeno, onda postižete savršeni – nirbija (nirbiđa) samadhi; samadhi bez semena.
Dakle svesno u dva koraka, onda nesvesno u dva koraka. A kada je nirbiđa samadhi, krajnja ekstaza bez ikakvog semena unutar vas da klija, cveta i da vas vodi na dalja putovanja u egzistenciju… onda vi iščezavate.
Semenja iz prošlih života jesu vasane, podsvesni utisci sačuvani iz svih života. Na osnovu njih imamo pamćenje i identitet duše u telu, ali one nas i vezuju za ono od čega treba da se oslobodimo, za prošlost i iluziju telesnog opstanka. Kaže se da to seme treba da bude spaljeno (ispečeno) na vatri svesti. Inače će klijati u nove utiske i vezanosti koje će izazivati nova preporađanja.
Osho
