Ja ne govorim o Patanjđaliju da vas načinim većim egoistom. Pažljivo motrite. Uvek se bojim govoriti o Patanjđaliju, a nikada se ne bojim govoriti o Heraklitu, Bašou, Budi.
Bojim se zbog vas. Patanjđali je divan, ali vi možete biti privučeni iz pogrešnih razloga, a pogrešan razlog će biti ako mislite da je on težak, i onda će sama teškoća postati privlačna.
Neko je pitao Hilari Edmunda, koji je osvojio Everest – najviši vrh, jedini vrh koji je bio neosvojen – neko je pitao: “Zašto? Zašto ste se upustili u tu nevolju? Šta vam je to trebalo? Čak i ako dospete do vrha, šta ćete raditi? Moraćete da se vratite natrag.”
Hilari je rekao: “To je izazov ljudskom egu. Jedan neosvojeni vrh mora da bude osvojen!” Nema druge koristi… Šta ćete vi učiniti? Šta je on uradio? Otišao je tamo, postavio zastavu i vratio se natrag. Kakva besmislica! Mnogi ljudi su umrli u tom nastojanju.
Vekovima su mnoge grupe pokušavale. Mnogi su umrli, bili su izgubljeni, pali su u provaliju, nikada se nisu vratili natrag, ali što je to bilo teže postići, više je privlačilo.
Zašto ići na Mesec? Šta ćete učiniti? Nije li Zemlja dovoljna? Ali ne, ljudski ego ne može to tolerisati – da Mesec ostane neosvojen. Čovek mora stići tamo, jer je to teško, on mora da bude osvojen. Tako vi možete biti privučeni iz pogrešnih razloga. Sada odlazak na Mesec nije pesničko nastojanje; to nije kao kada mala deca podignu ruke i pokušavaju da dohvate mesec.
Otkad je čovečanstvo nastalo svako dete je čeznulo da dosegne mesec. Svako dete je pokušavalo, ali razlika se mora dobro razumeti. Nastojanje deteta je lepo. Mesec je tako lep. To je pesnički napor da se dodirne mesec, da se dopre do njega. Ne postoji ego. To je jednostavno privlačnost, ljubavni događaj. Svako dete je u to zaljubljeno. Ako možete naći dete koje nije privučeno mesecom, kakva je to vrsta deteta?
Mesec stvara suptilnu poeziju, suptilnu privlačnost. Čovek bi voleo da ga dodirne i da ga oseti; čovek bi želeo da ode na mesec. Ali to nije razlog za naučnike. Za naučnike Mesec postoji kao izazov. Kako se Mesec usuđuje da bude tu neprekidno, da bude izazov, a čoveku koji je ovde nije dostupan! On mora da stigne tamo.
Možete biti privučeni iz pogrešnih razloga. Ta greška nije do Meseca, niti do Patanjđalija, nego zato što ste vi privučeni iz pogrešnog razloga. Patanjđali je težak – najteži – jer on analizira čitavu stazu, i svaki deo izgleda da je vrlo težak, ali teškoća ne treba da bude privlačna – zapamtite to. Možete proći kroz Patanjđalijeva vrata, ali da se ne zaljubite u teškoće, već u uvid – u lakoću s kojom Patanjđali osvetljava stazu. Zaljubićete se u lakoću, ne u teškoću na stazi. To će biti pogrešan razlog.
Što ste govorili o Heraklitu, Hristu i Zenu izgleda kao dečji vrtić u poređenju sa Patanjđalijem.
Molim vas ne upoređujte. Upoređivanje je takođe iz ega. U stvarnoj egzistenciji, stvari postoje bez ikakvog poređenja. Drvo koje dosegne do četiri stotine stopa u nebo, i sasvim, sasvim mali cvet u travi, oboje su isti što se tiče egzistencije. Ali vi idete dalje i kažete: “Ovo je veliko drvo, a šta je ovo? Samo obična travka.” Vi uvodite poređenje, a kad god dođe do poređenja, nastupa ružnoća. Vi ste uništili fenomen lepote. Drvo je bilo veliko i divno u svojoj “drvnosti” a trava je bila divna u svojoj “travnatosti”. Drvo se možda uzdiglo četiri stotine stopa. Njegovo cveće možda cveta na najvišem nebu, a trava samo prijanja uz zemlju. Njeni svetići su vrlo, vrlo mali. Niko ne može biti čak ni svestan kada oni cvetaju ni kada uvenu. Ali kada ova trava cveta, fenomen cvetanja je isti, slavlje je isto, nema ni malo razlike. Zapamtite ovo: u samoj egzistenciji nema poređenja; um donosi poređenje. On kaže: “Vi ste lepši.” Zar ne može jednostavno reći: “Vi ste lepi”? Zašto unositi “više lepi” ili “lepši”?
Mula Nasrudin je bio zaljubljen u ženu, i kao što su žene sklone da pitaju, kada ju je Mula Nasrudin poljubio žena je pitala: “Da li me ljubiš kao prvu ženu? Jesam li ja prva žena koju ljubiš? Da li je tvoj poljubac prvi koji daješ ženi?” Nasrudin je odgovorio: “Da, prvi i najslađi.”
Upoređivanje je u vašoj krvi. Ne možete ostati sa stvarima kakve jesu. Žena takođe traži upoređivanje; inače zašto bi marila da li je to prvi poljubac ili drugi? Svaki poljubac je nov i nevin. On nema nikakvu vezu s nekim drugi poljupcem iz prošlosti ili budućnosti. Svaki poljubac je egzistencija za sebe. On postoji sam u svojoj jedinstvenosti. On je vrhunac sam u sebi; on je celina – nije ni na koji način povezan sa prošlošću ili budućnošću. Zašto pitati da li je to prvi? Kakvu lepotu donosi prvi? A zašto ne drugi, zašto ne treći? Međutim, um želi da upoređuje. Zašto um želi da upoređuje? Jer se kroz upoređivanje ego hrani, pošto: “Ja sam prva žena; ovo je prvi poljubac.” Vi niste zainteresovani za poljubac – za kvalitet poljupca. Tog trenutka poljubac otvara vrata srca; vi niste zainteresovani za to, to nije ništa. Zainteresovani ste da li je prvi ili ne. Ego je uvek zainteresovan za upoređivanje, a egzistencija ne zna za poređenje. Ljudi kao Heraklit, Patanjđali, živeli su u egzistenciji, ne u umu. Ne upoređujte ih.
Mnogi ljudi mi dolaze i kažu: “Ko je veći, Buda ili Hrist?” Kakva besmislenost pitati to! “Buda je veći od Hrista, a Hrist je veći od Bude”. Ja im na to kažem: “Zašto stalno upoređujete? Suptilna stvar tu deluje. Ako ste sledbenici Hrista, želećete da Hrist bude veći, jer vi možete biti veliki ako je Hrist najveći. To je zadovoljenje vašeg vlastitog ega. Kako može vaš majstor (guru) da ne bude najveći? On to mora biti, jer ste vi tako veliki sledbenik.
A ako Hrist nije najveći, gde će onda hrišćani biti? Ako Buda nije najveći, šta će se onda dogoditi s egom budista?
Svaka rasa, svaka religija, svaka zemlja, misli da je sama najveća – ne zato što je neka zemlja velika, ne zato što je neka rasa velika: u ovoj egzistenciji sve je najveće. Egzistencija kreira samo najveće, svako biće je jedinstveno. Ali to ne privlači um jer je onda veličina tako uobičajena. Svako je velik? Kakva je onda korist od toga! Neko mora biti nizak. Hijerarhija mora da bude stvorena.
Jedne noći čitao sam knjigu Đorđa Mikeša, koji je rekao da se u Budimpešti, u Mađarskoj gde je on rođen, zaljubila jedna Engleskinja u njega. U Mađarskoj se Engleskinja zaljubila u njega. On nije bio mnogo zaljubljen; ali nije želeo da bude neučtiv, pa kada ga je ona pitala: “Možemo li se venčati?” on je rekao: “To će biti teško jer mi majka neće dozvoliti, ona neće biti srećna ako se oženim strankinjom.” Engleskinju je to veoma mnogo uvredilo. Rekla je: “Šta, ja sam stranac? Ja nisam stranac! Ja sam Engleskinja! Ti si stranac, i tvoja majka takođe!” Mikeš je pitao: “U Budimpešti, u Mađarskoj, jesam li ja stranac?” Žena je odgovorila: “Da! Istina ne zavisi od geografije.”
Svako razmišlja na taj način. Um pokušava da ispuni svoje želje, da bude najviši, najveći. Van regiona, rase, zemlje, svega, čovek mora da bude pažljiv – vrlo pažljiv. Samo onda možete otići izvan ovog suptilnog fenomena ega.
Osho
