Pa šta: došla je smrt i, znači, došlo je vreme smrti.
Smrt, grobnica za 1/6 Zemljinog kopna “Jednostavno etnografsko postojanje za negdašnje Rusko carstvo i imperiju”, o čemu se već govorka, drže predavanja, o čemu može da se razmišlja i sa čime su već pomireni. Negdašnja Rusija se pretvara u nekakve “polapske8 Slovene”.
“Negdašnja Rusija”… Kako to izgovoriti? A već se izgovara
Ne tugujemo zbog smrti. “Čovek ne umire kad je sazreo, već kad za to dođe vreme.” To jest kad njegovi životni sokovi dođu u stanje u kome smrt postaje neophodna i neizbežna
Ako čovekove smrti nema “bez volje Božje”, kako bismo mogli i da pomislimo da može nastati smrt narodna, carstvena, “bez Božje volje”? I u tome je cello pitanje. Znači, Bog više nije hteo da Rusija postoji.
On je proteruje ispod Sunca. “Idite nepotrebni ludi.”
Zašto smo “nepotrebni”?
Već smo odavno pisali u “svojoj zlatnoj književnosti”: “Dnevnik suvišna čoveka”, “Beleške nepotrebnog čoveka”. Isto tako, “dokonog čoveka”9. Izmislili su svakojaka “podzemlja”… Mi smo se sve nekako krili od sunčane svetlosti, kao da se stidimo samih sebe.
Čovek koji se stidi sebe? — zar se Sunce neće postideti zbog njega? Sunašce i čovek su u vezi.
Mi, znači, “nismo potrebni” pod Suncem i odlazimo u nekakvu noć. Noć. Nebiće. Grob.
Mi umiremo kao hvalisavci, kao glumci. “Ni krsta, ni molitve.” Ako postoji neko ko u samrtnom času nema ni krsta, ni molitve — to su Rusi. I čudno.
Čitavog života su se krstili, bogomolili: iznenada smrt — i mi smo zbacili krst. “Rus, jednostavno, nikad nije živeo kao pravoslavac.” Prelazak u socijalizam, to znači “u potpuni ateizam — odigrao se kod seljaka, kod vojnika tako lako, kao da su otišli u kupatilo i polili se svežom vodom”. To je potpuno tačno, to je stvarnost, a ne strašni košmar.
Zapravo, zašto mi umiremo? Stvarno, kako jednom rečju izraziti, skupiti u jednu tačku? Mi umiremo zbog jednog jedinog i osnovnog razloga: nepoštovanja sebe. Mi se, zapravo, samoubijamo. Ne “goni nas toliko sunašce”, koliko mi sami sebe proganjamo. “Odlazi đavole.”
Nihilizam… To i jeste nihilizam, ime kojim je odavno krstio sebe ruski čovek, ili tačnije, ime u koje se prekrstio.
— Ko si ti?
Onaj što luta pod Suncem?
— Ja sam nihilista.
— Samo sam se pravio da se molim.
— Samo sam se pravio da živim u carstvu.
— U stvari — ja sam sam sebi gazda.
— Ja sam radnik u fabrici cevi, a ostalo me se ne tiče.
— Meni je važno da što manje radim.
— Meni je važno da se što više zabavljam.
— A ja, samo da ne ratujem.
I vojnik baca oružje. Radnik napušta mašinu.
— Zemlja — ona mora sama da rodi.
I napušta zemlju.
— Zna se, zemlja je Božja Ona se svima daje podjednako.
Da, ali ti nisi Božji čovek. I zemlja u koju se uzdaš ništa ti neće dati. I zbog toga što ti neće dati, ti ćeš je uprljati krvlju.
Zemlja je Kainova, i zemlja je Aveljeva10. I tvoja je zemlja, Rusu, Kainova. Prokleo si zemlju i zemlja je proklela tebe. To je nihilizam i njegova formula Ni sunašce ne greje crnog čoveka. Crni čovek mu nije potreban.
Divno je što u zemlju odlazimo u zanosu. Rat smo započinjali opčinjeni sobom: sećate li se tog avgusta i susreta Cara sa narodom, gde je sve bilo licemerno?
I pobeda, gde je najsjajnija bila pobeda kozaka Krjučkova11, koji je obično jednim zamahom sekao sedam nemačkih glava. I ono Menjšikovsko hrabro “Moramo pobediti”12. I pobedničkih koncerata Doljine, u cirkusu Činizeli i kasnije u Carskom. A zašto “moraju da pobede”? Ne pobeđuje se u ratu, već u miru.
A mi u miru nismo ništa radili, i ako smo u nečemu bili dobri, onda je to – da baš ništa ne radimo.
Ali, dalje je još bolje. Ako smo se nečim opili, onda je to bila revolucija. “Potpuno ispunjenje želja” Ne, stvarno: čega smo gladni. “Ako je ikad žedan utolio žeđ i gladan se zasitio — bilo je to u revoluciji.” I eto, “još revolucionar nije ni pocepao svoje prve čizme13”, a već kao leš pada u grob. Da nije glumac? Da nije licemer? I gde su naše molitve? I gde su naši krstovi? “Nijedan pop ne bi opevao takvog mrtvaca”
To je vampir, vukodlak, a ne živ čovek. Niti ima, niti je imao živu dušu.
— Nihilista.
Nihilistima se ne služe pomeni. Ograničavaju se na: “Neka ide do đavola”.
Proklet je bio život, i smrt je prokleta. 1/6 kopna. Zanos revolucije, kao što je bio i zanos rata “Pobedićemo.” Sasvim sigurno. Nije li to strašna činjenica da 1/6 kopna stalno proizvodi “čičkove i trnje”14, sve dok sunašce nije reklo: “Nisi mi potrebno”. “Dosadilo mi je da osvetljavam pustu Zemlju.”
Nihilizam. — “Šta izrasta iz tebe?”
— Ništa.
O “ništa” se nema šta govori.
— Mi sebe nismo poštovali. Suština Rusije je u tome što ona sebe ne poštuje.
To je razumljivo. Može se poštovati rad i znoj, a mi se nismo znojili, niti smo radili. I to što se nismo znojili, niti smo radili, i jeste razlog što nas je Zemlja zbacila sa sebe, planeta zbacila
Da li smo to zaslužili?
I te kako.
Kako je moguće postojati 1000 godina, preživeti kneževinu, preživeti carstvo, imperiju, biti sa svima u vezi, staviti na sebe perjanice, šešir, napravite bogomoljački izgled: opsovati, opsovati samog sebe, zapravo, nazvati sebe “nihilistom” (jer, ako se normalno pogleda, pa to je grdnja) i umreti. Rusija liči na lažnog generala kome neki lažni pop služi pomen. “Bio je to, u stvari, neki odbegli glumac iz provincijskog pozorišta”
Najneobičnije i najtipičnije za celu stvar, za celu njegovu suštinu, svu suštinčicu, sastoji se u tome, da se, “u stvari, ništa nije ni desilo”. Ali, sve se srušilo. Šta se to dogodilo te je Carstvo palo?
Bukvalno — ono je palo jednog radnog dana. Trajala je neka “sreda”, ne razlikujući se od drugih. Nije to bila ni nedelja, ni subota, čak ni muslimanski petak.
Bog je bukvalno pljunuo i ugasio sveću. Nije bilo dovolljno robe, i pored dućančića su se napravili redovi. Da, postojala je opozicija Da, car se uzjogunio. Ali, kad je u Rusiji bilo nečeg dovoljno bez Jevrejinovog rada i rada Nemca? Pa kad smo to imali opoziciju? I kad car nije bio jogunast? O, tužni petak ili ponedeljak, utorak…
Može li se umreti tako čemerno, smrdljivo, odvratno? — “Glumče, bar da si napravio neki pokret.
Pa, ti si uvek bio spreman za Hamleta” “Sećaš li se svojih rečenica? Čak ni Leonid Andrejev15 nije ništa ispljunuo. Prava proza.”
Ako je nešto dosadno, onda je to – “pad Rusije”. Sveća se ugasila. Nije to čak ni Bog, nego… Išla pijana žena, spotakla se i pala. Glupo. Odvratno. “Nemoj da nam izvodiš tragedije, daj vodvilj.”
Vasilij Rozanov
Iz knjige Apokalipsa našeg vremena
8 Polapski Sloveni — grupa zapadnoslovenskih plemena koja su do XII a zauzimali prostor između Elbe i Odre. Kasnije su većim delom bili germanizovani.
9 Dnevnik suvišnog čoveka (1850), pripovetka I. S. Turgeneva; Život nepotrebnog čoveka (1908, kompletan tekst 1917) M. Gorkog. Dalje se koristi i naziv pripovetke F. M. Dostojevskog Zapisi iz podzemlja (1864).
10 Kain — prema Bibliji, najstariji sin Adama i Eve, koji je, zavideći mu, ubio svog brata Avela i Bog ga je prokleo. Odatle potiče izraz “Kainova zemlja”, prokleta zemlja.
11 Krjučkov Kuzma Firsovič, kozak koji je prvi za vreme I svetskog rata dobio odlikovanje svetog Đorđa svih stepena. O njegovim podvizima je mnogo pisala zvanična štampa.
12 Moramo pobediti — Novo vreme je 26. i 27. jula 1914. objavilo članak pod tim naslovom o susretu cara Nikole II sa predstavnicima naroda u Zimskom dvorcu.
13 “Još revolucionar nije pocepao svoje prve čizme” – parafrazirane su Hamletove reči (Šekspir, Hamlet, I čin, druga scena).
14 “Čičkove i trnje” — Knjiga postanja, III, 18.
15 “Čak ni Leonid Andrejev nije ništa ispljunuo” — Rozanov je imao veoma skeptičan odnos prema stvaralaštvu L. Andrejeva. Smatrao je da Andrejev kao da nosi uza se “samuk sa užasima i prodaje ih”. Prikazujući pripovetku Tama, on je sa zadovoljstvom istakao da “u njoj skoro da i nema zastrašivanja čitalaca, uostalom, to je najzabavnija i najjadnija osobina njegovog pisanja”.
