Notes

Vinaver

stanislav-vinaver2

Piše: Milka Zjačić Avramović
O Stanislavu Vinaveru se nedopustivo malo zna. Ostao je nepročitan kao pisac, neprihvaćen i neshvaćen kao čovek u sredini koja nije imala tako enciklopedijski obrazovanog intelektualca, pisca, pesnika, kritičara o svim umetnostima, pripovedača i putopisca, parodičara, polemičara, teoretičara jezika, novinara i prevodioca sa sedam jezika.
Ponekad može da se počne i od kraja.

Ljiljana Pavlović je u poslednjem Vinaverovom intervju u Republici iz 1955. godine zapazila: da je on najviše napadan književnik u Beogradu; da je to čovek o kome se govori dijametralno suprotno u javnosti – apsolutno negiran, s jedne strane, i apsolutno prihvaćen, s druge strane; da je jedan od najoriginalnijih, najinteresantnijih i što je vrlo retko – jedan od najdoslednijih literarnih stvaralaca; o njemu se toliko govori i piše, a u stvari se tako malo zna; za jedne je najveći poznavalac srpskog jezika (bez obzira što to nije njegov maternji jezik), a za druge su njegove kovanice nerazumljive i suviše ekstravagantne.
Sve bi se ovo i danas moglo napisati o Vinaveru. Kao da je vreme stalo u njegovom slučaju, ali – stalo je do danas i do ovih 18 knjiga i skoro 13000 stranica!
Nije bilo lako stići do njih. Put je trajao duže od tri godine i svaki dan u te tri godine, svima nama, bio je obeležen Vinaverom koji je bio sa nama i na poslu i posle posla i na bolovanju i na godišnjem odmoru i u prevozu, čak i u snu!
Vinaverov život bio je obeležen nepravdama, koje su počele još u detinjstvu. U šabačkoj gimnaziji došao je u sukob sa nekim profesorom, bio izbačen iz škole  i porodica se seli u Beograd, gde u Prvoj muškoj gimnaziji počinje njegova književna misija, kada je dobio prvu nagradu na konkursu na temu čitanja. Jedan od članova žirija bio je i Jovan Skerlić – od tog trenutka njihovi životni putevi bili su izukrštani na mnogo načina!
Vinaver je u gimnazijskom periodu obožavao muziku i matematiku i u njima je nalazio krajnji smisao života – književnost mu nije izgledala kao neka velika stvar. Godine 1910. odlazi na Sorbonu na studije fizike i matematike. Pariz postaje njegova najuzbudljivija priča: posećuje predavanja iz filozofije kod Bergsona, koji je za njega „bog, metafizički doživljaj najviše vrste“; postaje jedan od omiljenih studenata koji smeju da sede uz katedru, nasuprot ostalima…
„Jedanput, kada sam sedeo u Sorbonskoj biblioteci i proučavao neku tešku kupusaru njemu za ljubav, iznenada se pojavio kraj mene i pomilovao me po kosi. Toga sam postao potpuno i do kraja svestan tek posle nekoliko dana. I nikome nisam rekao. Bila je to tajna samo između mene i Učitelja. … I danas, kada prelistavam knjige, upitam se ponekad: bi li to Bergson blagoslovio?“
Pohađao je časove matematike kod Anrija Poenkarea, koji ga je često pozivao u svoju kuću, gde je imao priliku da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je u to vreme bio predsednik francuske vlade i ministar inostranih poslova.
Antropologiju je slušao kod Levi Brila, a sociologiju kod Dirkema… (Za Vinavera je on Dirkajm.) „Dirkajm mi je u biblioteci Sorbone, gde me je poneki put zaticao sa bezbrojem nagomilanih knjiga, koje su oko mene gradile grad, prilazio i pozivao na tihi razgovor u hodniku ili holu. On me je odvraćao – biranim rečima, naravno, zabrinut za moju dušu kao katolički sveštenik – da ne idem prekoputa, u pakao Bergsonov, da više pohađam njegove, Dirkajmove časove i da poklonim potpunu veru bezbrojnim podacima koje je objavljivala Dirkajmova škola u sociološkim godišnjacima.“
Svirao je klavir i o muzici učio od omiljene profesorke Vande Landovske…
„Godinama sam učio kod nje. Ona je htela od mene da načini svetskog pijanistu. Mene je pak primamila matematika. Slušao sam je svaki dan, pa i dvaput dnevno, pa i celi dan; upijao sam u sebe svaki njen zvuk, pa i odsev pedala. Neki put sam je slušao i na kolenima: divno se sluša Bah na kolenima!“
Iz Pariza se vraća u turbulentnu Srbiju da bi učestvovao u balkanskim ratovima kao dobrovoljac srpske vojske; postaje jedan od 1300 kaplara – i odlazi u novi, svetski, rat.
„Đački bataljon u Skoplju sadržao je sve što smo u tom času, septembra 1914, imali raspoložive inteligencije. Svi do jednoga oni su najbrže obučeni i najhitnije poslati na front. Nisu poslati kao njihovi prethodnici – za oficire. Nego s puškom u ruci, sa sto pedeset bojnih metaka u redenicima, kao podnarednici i još s tim da se upotrebe isključivo za boračke dužnosti. Na front su došli u najbolnijim trenucima odstupanja i očajanja… Pa ipak, silom i voljom istorije mi smo bili ti koji smo predstavljali duh! Kod nas duh ima da se bori kao poslednje što imamo, što smo čuvali, i on ima da nadoknadi čak i tehniku… I dublje shvaćena istina o našem oslobođenju ima da se dopuni svešću da je jezgra naše inteligencije, potrebna posle rata, pala u ratu.“
Sa majkom Ružom povlači se preko Albanije na Krf. Tokom 1917. godine, sa Krfa a preko Pariza i  Londona, po nalogu Slobodana Jovanovića, odlazi u Rusiju i postaje svedok Oktobarske revolucije. Radio je kao prevodilac u srpskoj vojnoj misiji, koja je imala zadatak da prikuplja vojnike jugoslovenskog porekla radi slanja na Solunski front. Beležimo i njegovo poznanstvo sa Aleksandrom Blokom u Petrogradu.
U periodu od 1919. do 1925. godine  u listu Republika objavio je veliki broj izuzetnih političkih tekstova o oktobarskoj lenjinističkoj Rusiji koji u mnogo čemu prevazilaze skoro sva svedočanstva kasnijih  putnika i vernika u taj svet nove utopije, u tu „zemlju podviga i greha“… u kojoj je Vinaver bio i hapšen:
„Moje prebivanje u Butirskoj tamnici, spada u najuzbudljivije časove moga života, pune čovečanskoga sadržaja… Mirno i pribrano spavali su samo pravi zločinci. Oni se ne kajahu nikad, osim poneki seljak sa religioznim skrupulama. Mi ostali često smo šaputali i po noći, ispovedali se, pričali svoj život. Mnogo je iskrenosti bilo. Kad sam iz tamnice pušten, sreo sam se sa ponekima iz iste komore ili hodnika. Većinom su se osećali u društvu nelagodno, jer su se ispovedili tako iskreno i potpuno, pred licem Smrti, jedan drugome, da im je sad ostajalo samo da se izbegavaju…“
Tridesetih godina Vinaver radi kao diplomatski službenik na poslovima atašea za štampu i kulturu – bio je dopisnik i Vremena i Politike, najviše iz Berlina, u najtežim trenucima rađanja nacizma i dolaska Hitlera na vlast. Vinaver se nalazio, sticajem okolnosti,  u mnogim istorijski tragičnim i dramatičnim situacijama i o njima je svedočio na sebi svojstven način. U tom periodu, po povratku u zemlju, vraća se književnom radu, uz koji idu i sukobi – sa Markom Ristićem, Milanom Bogdanovićem; Skerlić mu je, i posle smrti, i dalje omiljena polemička tema; ratuje sa konzervativnom književnom misli, sa univerzitetskom kritikom, sa nacionalnim institucijama, sa SANU…
Pred početak Drugog svetskog rata, 1938. godine, poslat je za atašea za štampu u Prag, odakle se ubrzo vraća posle propasti Čehoslovačke, i prema dekretu vlade Dragiše Cvetkovića odlazi u penziju.
Imao je pedeset godina kada kao oficir kraljevske vojske kreće u Drugi svetski rat, međutim, hapsi ga Gestapo i odvodi u nemački logor –  promenio ih je nekoliko.
„U zarobljeništvu smo proveli oko četiri duge i teške godine, u gladi, šikanama i poniženju. Tolike patnje, fizičke i moralne, dale su svakome mogućnosti da se zamisli i nad njihovim značajem, a ne samo nad njihovim trajanjem. ….Videli smo vrhovni značaj slobode za svakog čoveka. Oduvek, sloboda je bila najveće blago. Ali samo zarobljenik zna to do kraja.“
U zarobljeništvu se izjasnio za Narodnooslobodilački pokret.
Povratak u otadžbinu za Vinavera nije bio trenutak rasterećenja niti dobrodošlice. To su godine anateme u kojima se u potpunosti posvetio prevodilačkom radu, kao jedinom prostoru svoje slobode, darujući srpskoj kulturi kapitalne prevode: Geteovi Jadi mladog Vertera, Rableov Gargantua i Pantagruel, Hašekovi Doživljaji dobrog vojnika Švejka, Lorensov Tristam Šendi, Bajke iz hiljadu i jedne noći, Tvenovi Doživljaji Toma Sojera, Andersenove Bajke, Alisa u čarobnoj zemlju Luisa Kerola itd., itd…
„Vertera sam prevodio šest meseci, pročitao sam ponovo Getea. Nisam tražio samo adekvatne reči, već sam hteo da se Verterovo čuvstvo oseti u srpskom. Trudio sam se da našem narodu kroz jednu jedinu knjigu dam celu epohu u literaturi jednog naroda, stvar za koju je inače potrebno ogromno mnogo vremena. Hteo sam da osete duh jednog pisca, jednog vremena, njihovu suštinu, a ne kako je on nju voleo, a ona njega nije, pa desilo se ovo, pa bilo ono.“
Početkom tih pedesetih dolazi do eksplozije Vinaverovog stvaralačkog duha: piše eseje, rasprave, parodije, studije – nažalost, najveći deo tih radova nije bio objavljen za njegovog života.
Moramo se podsetiti i 1949. godine kada Moša Pijade predlaže da se Vinaver zaposli kao novinar i noćni urednik u Tanjugu! Trebalo je podneti sve te degradacije i vratiti se, po ko zna koji put, u književni život, i tek onda napisati svoje najznačajnije knjige i ostaviti neizbrisivi trag koji tadašnja kulturna javnost, A I ONA KOJA ĆE SE SLEDEĆIH ŠEZDESET GODINA TAKO ZVATI, nisu umele niti želele da prepoznaju i Vinavera vrate „među žive“ na način na koji on to zaslužuje. Vinaverovski rečeno, ovo je bila priča o „zločinu ćutanja“!
I kako kaže Radomir Konstantinović:
„Uvek nestrpljiv, grozničav, zanesen, obilan i preobilan i kao omađijan nekim duhovima koji mu nisu dozvoljavali ni jednog jedinog časa da predahne, Vinaver je bio godinama, čitavih nekoliko decenija, od pre balkanskih ratova do najnovijeg vremena, do svoje smrti, viđen i primećen, ali je dublje sagledan i shvaćen tek kada svojim tumačima nije mogao da priredi nikakvo novo iznenađenje.“
Napustio nas je 1. avgusta 1955. godine.
Vinaver je bio jedna od najvećih stvaralačkih figura prošlog veka. Nije  bilo lako preživeti sve kataklizme prve polovine burnog XX veka i ostati svoj i dosledan svojim kritičkim, duhovnim i moralnim načelima:
„Prema meni su, najblaže rečeno, nekorektni. Kada ja govorim u Udruženju književnika, napadne me njih dvadeset, ja ih sve poklopim, a moj govor ne izađe u novinama, nego samo napišu da je Vinaver govorio zabavno. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne diskutuje, mene napadaju i negiraju. Imao sam velikih razočaranja, malo zvaničnog uspeha kod profesorskog sveta. Kada sam bio najiskreniji, prigovarali su mi da pravim „vinaverizme“. Meni se ne daje ni prilike, ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za ludog i pustog. A siguran sam da će kasnije moje ideje – sve do jedne – biti usvojene.“
Delovi besede na Književnoj večeri na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Autorka je urednica Dela Stanislava Vinavera u izdanju Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/vinaver.26.html?news_id=300883

Ostavite komentar: