Porudžbina
Akademija nauka je od vlade dobila sledeći prepis koji je potpisao predsednik države i uputio strogo poverljivo na ruke predsednika Akademije:
Poručujemo od vas sistem laži koji će omogućiti da u ovim sadašnjim teškim okolnostima upravljanje državom bude pouzdanije od dosadašnjeg i otuda i mnogo uspešnije. Vi ćete utvrditi ukupnu sumu prihoda i način plaćanja, vlada neće propisivati uslove.
Tehnika laži moderne države vanredno je primitivna, i uopšte više ne odgovara današnjim vremenima. Postalo je nesumnjivo da se Gebelsov metod, u koji su se vlade toliko pouzdavale, nije pokazao uspešnim. Princip metoda, ako se bilo koja teza mnogo puta i često ističe, s naglaskom, snažnim tonom, preteći i dobronamerno, u povoljnim bojama i stavljajući u izgled određene prednosti, posle protoka izvesnog vremena ta teza postaje solidna baza države, odnosno takozvana istina. Kao što znate, mi smo naše teze isticali već tokom više generacija na celokupnoj liniji društvene i naučne i umetničke prakse, s određenom energičnošću i isključivošću, uz posebnu brigu bdeli smo nad tim da se ne jave druga mišljenja, i strogo smo postupali s onima koji su skretali, pa i nasuprot tome naše teze nisu bile pouzdane baze, odnosno naše laži nisu postale istina. Prema Pavlovljevoj definiciji, ove teze nisu postale bezuslovni refleksi. Raspršio se Gebelsov san: često treba ponavljati i onda će se u to poverovati. Na žalost, naše teze nisu postale bezuslovni, pa čak ni uslovni refleksi, u svesti građana su se našle u posebnoj kategoriji kao laži vlade, i izgleda da se od laži nikada ne može napraviti istina, čak ni uz pomoć strogih postupaka, niti uz puno uključivanje državne vlasti.
U ovom trenutku izgleda da ako narod i jednoglasno bude izglasao neku tezu, ni iz daleka ne znači da on tu tezu prihvata. Drugačije rečeno, svojstvo istine neke teze uopšte ne zavisi od broja glasova koju je ona dobila. Istina nije statističko pitanje. Celokupno čovečanstvo može da laže nešto, od toga neće nastati istina. Pitanje je, kao što vidimo, sledeće: može li se istina lagati?
Tvrdnja poseduje veoma teške posledice. Prva od njih je da je demokratski princip, odnosno samoupravni princip naroda doživeo totalni krah. Ispostavilo se da demokratija nema nikakve veze sa samoupravom naroda, nego je ona laž moćne manjinske grupe državne uprave. Narod je potpuno nezavisan od toga da li je neka teza istinita, ili nije, čak i nezavisno od ličnog mišljenja, glasaće u pravcu pritiska vlasti, odnosno na laž vlasti odgovor je laž naroda. Ovo osobeno područje međusobne prevare naziva se politika koja je, i po opštem mišljenju, najpodlije mesto čovekovog postojanja svih vremena. Naša je situacija: ako oblik vladanja nije demokratski, nego autokratski, nije ni malo povoljniji, jer narod ni tada, nezavisno od ličnog mišljenja i ubeđenja, ne popušta pred pritiskom vlasti. Morali smo otkriti da država na ovaj način ne može stvoriti trajnu čvrstu bazu za vladanje.
Svi znaci govore da i najprostiji građanin poseduje određeno saznanje, s kojim je rođen, o principima na koje se ne može uticati, ovi principi se ne menjaju ni pod kakvim pritiskom, i do sada su se pokazali mnogo jačim od bilo kakvog pritiska vlade. Uzalud je vlada mnogo puta i često isticala bilo šta, uz naglašavanje i silu, ovi principi nisu nestali, čak se nisu ni poljuljali, jer su, Pavlovljevim jezikom, uslovni refleksi i zato se ne mogu ukloniti, i to je ono što se naziva istinom.
Vlada smatra da je veoma važno i hitno da se prostudira pitanje: da li je ono nešto, što se obično naziva istina, odista realna stvarnost, ili je, pak, vanredno tvrdoglava fikcija; odnosno može li se otkriti da je ovakva naizgled apsolutna istina u društvu realitet ili se bilo koja druga teza može pretvoriti u istinu?
Za vladu je uvek predstavljalo naročitu teškoću pridržavanje uz određene moralne naznake I tumačenje poteza uz pomoć moralisanja. Veoma je komplikovana stvar postaviti akte vlade tako kao da su istina. Izgleda da je vlada prinuđena da podnosi bezuslovnu moć istine.
Mada je za vladu veoma skupo izdržavanje institucija za prevaru i zapošljavanje lica čija je jedina delatnost da aktivnost vlade predstavljaju stanovništvu kao akte istine, ipak u ovom trenutku nije reč o ovom sasvim administrativnom pitanju. Interesovanje je principijelnog karaktera.
Nedvosmisleno se može utvrditi da ako vlada prevari građanstvo svojim primamljivim tezama, i dalje želi da tako osigura svoje samovlašće, građanstvo takođe vara vlast, jer tezama ne veruje i prihvata ih samo prividno, iz određenog interesa. Vlada se pravi kao da vlada u interesu naroda, narod se pravi kao da joj to veruje.
Već je veoma opasno i to ako vlada ponekad, kao što Platon dopušta, laže, ali postaje sve izvesnije da nema veće opasnosti nego ako vlada ne ume i ne čini ništa drugo, samo laže, odnosno ako cela državna uprava počiva na laži.
Inače fakat što vlada svoju vlast održava, za to može da zahvali samo jednoj jedinoj okolnosti.
Građanstvo vrlo dobro zna šta je istina, ali zna i to ako se postavi na stranu istine, postaće neprijatelj vlasti, i ta istina, suočena s vlašću, neće ga odbraniti, istina mu neće dati hleb, neće ga spasiti ispred progona, neće ga osloboditi tamnice, niti će ga zaštititi na sudu. Istina je napustila čoveka. To je jedini razlog zbog čega se građani pretvaraju kao da se klanjaju pred vladom. Oni znaju šta je istina, ali znaju i da ih istina neće pomagati u postizanju neposrednih životnih ciljeva, jer je čovek u prvom redu uveren da “ipak treba živeti”. On žrtvuje istinu da bi dobio dobro zaposlenje. Vladavina ne počiva na čvrstim principima, nego na ljudskom kukavičluku i nitkovluku. Zbog toga je sasvim sporedno da li su teze vlade monarhističke ili demokratske ili diktatorske. Snagu vlasti osigurava čovekova nemoć u istini i vlast je sve jača što je veća čovekova nemoć u istini.
Veoma je redak čovek koji se rado pokorava. Malo je okorelih ljudi, ne valja poricati istinu, i opšte je poznato za ove ljude da su socijalno negativna bića, ali je isto tako redak čovek koji ne žrtvuje istinu, i bez obzira da li je to povoljno ili nepovoljno za tok života, istrajava uz istinu i ne pogađa se, radije prihvata siromaštvo, zanemarivanje, proganjanja, poniženja. Ovaj čovek je načisto s tim da ga istina neće izvući iz škripca, ali to ni ne želi. Sadržaj njegovog života nije da ga istina, zato što istrajava uz nju, nagrađuje raznim prijatnostima života, nego je to, bez obzira na posledice, jednostavno vernost prema istini. Užasno je živeti napušten od istina, i bez daha sa strahom gledati kako laž trijumfuje, i kako korumpirani čovek uživa u pozitivnostima života, a uplitanje istine kasni, kasni i stalno kasni, i ništa se ne događa, podlaštvo se pojačava, i čovek počinje da živi u uverenju da je istina puka fiks-ideja, a on je idiot i fantasta i živi u izvitoperenom grču dok sklapa oči i uzdiše: istina. Veran sam tebi, ne treba da me nagradiš, ne treba da me uzdigneš i spasiš i načiniš pobednikom, ako si me i napustila, ja te neću ostaviti i veran sam tebi.
Vlada ne smatra da će se broj ovih vernika istini povećavati u najbližim vremenima. Naprotiv. Sve je više i biće sve više onih koji će, u svojoj napuštenosti od istine, samo zato da bi dobili posao i da bi mogli živeti, biti prinuđeni da stupe među prividno pokorne, i vlast zna da to prividno pokoravanje, makar koliko da je prividno, već je laž, i vlada je na dobitku. Čovek je postao korumpiran, i nevernost prema istini sve se teže može spasti, čak ako se čovek najčešće poziva na porodicu, potpuno je izgubljen. Jer je nonsens da neko živi intaktnim životom u laži prividnog klanjanja vladi. Javno primati nagrade vlade za vernost, tajno biti veran i istini, toga nema.
Vlada smatra, budući da su se njene sadašnje laži otrčale i postale nesavremene, da su još do nedavno razglašavane idejne teze postale puke fraze, akt pokoravanja više ni za koga ne predstavlja naročito uzbuđenje, on je ne samo smešan, nego je i dosadan. Čovek koji se pokori, tim aktom više nije ukaljan, i moralno nije ponižen, nije dovoljno degradiran u svom ljudskom dostojanstvu. Zato je neophodan novi sistem laži koji primenjuje opakije metode obmanjivanja, i koji čoveka čini mnogo nečasnijim nego do sada i time olakšava i obezbeđuje vladavinu, jer što su građani korumpiraniji, vlast je sve čvršća. Inače se vlast ne zadovoljava time što joj se narod pokorava, njoj je potrebno da je i slave.
Naročitu teškoću predstavlja što raste organizovanost ljudi otpora, i oni se sve delotvornije brane od sistema laži vlade. Strah da je ravnodušnost već veoma velika.
Upravo zbog toga vlada poziva Akademiju nauka da izradi takav sistem laži, koji bi bio noviji i umesto današnjeg mlakog i oslabljenog sistema (razume se, samo tako što ovaj noviji u krajnjoj liniji ne bi bio ništa drugo do onaj redefinisani stari koji su na nedopušten način deformisale dosadašnje vlade). Uslovi ne postoje. Može biti monstruozan, u trideset tomova, može sadržavati protivrečnosti, može biti nerazumljiv, nedosleđan, glup, sulud, što više, tim bolje. Mora se učiniti da pokoravanje bude sve teže, jer danas već, posle nekoliko cinično izdeklamovanih fraza, svako ima pravo da potvrdi svoju vernost režimu. Takva situacija mora da se ukine.
Vlada ne određuje vremenski rok, ali želi da podvuče, s obzirom na težinu situacije, da je narudžba hitna, što je pre moguće, i to urađeno na strogo naučnim osnovama.
Bela Hamvaš
