Videhe i prakrti-laye postižu asamprađnata samadhi jer su prestali da identifikuju sebe sa svojim telima u svojim prethodnim životima. Oni se ponovo rađaju zato što je ostalo seme želje.
Ja sam ovde da ispunim nešto, vi ste ovde da zatvorite, da okončate moj račun. Vi niste ovde slučajno. Postoje milioni ljudi u svetu. Zašto ste vi ovde, a ne neko drugi? Nešto mora da bude zatvoreno.
Drugi koji su dostigli asamprađnata samadhi, to postižu kroz veru, trud, sećanje, usredsređenost i razlikovanje.
Dakle, postoje dve mogućnosti. Ako ste postigli asamprađnata samadhi u vašem prošlom životu, u ovom životu vi ste rođeni Buda – samo je nekoliko semenki koje treba da budu ispunjene, koje treba da budu ostavljene, spaljene uglavnom. Zbog toga ja kažem da ste vi rođeni gotovo kao Buda. Nije vam potrebno ništa da činite, jednostavno morate posmatrati sve što se događa.
Otuda Krišnamurtijevo neprekidno insistiranje da nije potrebno da se čini ništa. Za njega je to ispravno; ali to nije ispravno za njegove slušaoce. Njegovi slušaoci treba mnogo da urade, i oni će biti zavedeni ovom tvrdnjom. On govori o sebi. On je rođen kao asamprađnata Buda. Rođen je kao videha; rođeni je prakrti-laya.
Kupao se kada je imao samo pet godina pokraj Adyara, i jedan od najvećih teozofa, Lidbiter, ga je zapazio. Bio je sasvim drugačiji tip deteta. Ako bi neko bacio blato na njega, on ne bi reagovao. Mnoga deca su se igrala. Ako bi ga neko gurnuo u reku, on se jednostavno nije opirao. Da, nije se ljutio, nije se borio. Bio je sasvim različitog kvaliteta – kvaliteta jednog asamprađnata Bude.
Lidbiter je pozvao Eni Besant da posmatra to dete. On nije bio obično dete i čitav teozofski pokret se vrteo oko njega. Oni su se veoma nadali da će postati jedan avatar – da će postati savršeni majstor za ovo doba. Ali problem je bio dubok. Izabrali su pravu osobu, ali nade su im bile pogrešne – jer čovek koji je rođen asamprađnata Buda ne može biti aktivan čak ni kao avatar. Jer sva aktivnost je prestala. On može jednostavno posmatrati; može biti svedok. Ne možete ga učiniti mnogo aktivnim. On može biti samo pasivan. Izabrali su pravu osobu, ali i pored toga su pogrešili.
Mnogo su se nadali. Onda se ceo pokret okretao oko Krišnamurtija. Onda ga je on napustio, rekavši: “Ne mogu činiti ništa jer ništa nije potrebno,” ceo pokret je pretrpeo potpun neuspeh jer su se previše nadali u tog čoveka, tada se cela stvar potpuno preokrenula. Ali to se moglo predvideti.
Eni Besant, Lidbiter i drugi, bili su vrlo, vrlo fine osobe, ali zaista nisu bili svesni istočnih metoda. Mnogo su učili iz knjiga, spisa, ali nisu znali tačno tajnu koju je Patanjđali pokazao: kada se jedan asamprađna, videha, rodi, on nije aktivan. On je pasivan. Mnogo se može dogoditi kroz njega, ali se to može samo dogoditi ako neko dođe i preda se njemu. Zato što je pasivan, ne može vas prinuditi da učinite nešto. On je dostupan, ali ne može biti agresivan. Njegov poziv je za svakoga i za sve. To je jedan otvoreni poziv, ali vam ne može poslati poziv pojedinačno, jer ne može biti aktivan. On je jedna otvorena kapija; ako želite, vi možete proći. Poslednji život je apsolutna pasivnost, samo svedočenje. To je jedini razlog zbog koga su asamprađna Bude rođene iz svog prošlog života.
Međutim, možete postati asamprađnata Buda u ovom životu takođe. Za njih Patanjđali kaže:
Šraddha virya smriti samadhi prajna: Drugi koji su dostigli asamprađnata samadhi, to postižu kroz veru, trud, sećanje, usredsređenost i razlikovanje.
Gotovo je nemoguće prevesti ovo, stoga ću vam radije objasniti nego prevoditi, samo ću vam dati osećaj, jer reči će vas dovesti u zabludu. Šraddha nije sasvim isto što i vera. To je više kao poverenje. Poverenje je vrlo, vrlo različito od vere. Vera je nešto u čemu ste rođeni; a poverenje je nešto u čemu rastete.
Hinduizam je vera; biti hrišćanin; biti musliman jeste vera. Ali biti učenik ovde kod mene jeste poverenje. Ja ne mogu zahtevati veru – zapamtite. Isus takođe nije zahtevao veru, jer vera je nešto u čemu ste rođeni. Jevreji su vernici; oni imaju veru. Zapravo, zbog toga su oni uništili Isusa jer su mislili da ih on odvodi van njihove vere, da uništava njihovu veru. On je tražio poverenje. Poverenje je lična intimnost; to nije društveni fenomen. Vi ga dostižete kroz svoj vlastiti odgovor. Niko ne može biti rođen sa poverenjem; u veri svakako da. Vera je mrtvo poverenje; poverenje je živa vera. Stoga pokušajte da razumete razliku.
Šraddha – poverenje – čovek mora da izraste u njemu. A to je uvek lično. Prvi učenici Isusa su postigli poverenje. Oni su bili Jevreji, rođeni Jevreji. Oni su izašli iz svoje vere. To je pobuna. Vera je praznoverje; poverenje je pobuna. Poverenje vas prvo udaljava od vaše vere.
To mora biti tako, jer ako živite usred groblja, onda morate prvo biti izvedeni iz njega. Samo onda možete biti opet uvedeni u život. Isus je pokušao da vodi ljude prema šradhi, prema poverenju. To je uvek izgledalo kao uništavanje njihove vere.
Sada kada hrišćani dođu kod mene, ista situacija se opet ponavlja. Hrišćanstvo je vera, isto kao što je judaizam bio vera u Isusovo vreme. Kada hrišćanin dođe kod mene, opet ja moram da ga izvedem iz njegove vlastite vere i da mu pomognem da raste prema poverenju.
Religije su vere, a biti religiozan znači biti u poverenju. Biti religiozan ne znači da se bude hrišćanin, hindus ili musliman jer poverenje nema ime; ono nije imenovano. To je kao ljubav.
Da li je ljubav hrišćanska, hindu ili muslimanska? Brak je hrišćanski, hindu, muslimanski. A ljubav? Ljubav ne zna za kaste, ne zna za razlike. Ljubav ne zna hinduse, ne zna hrišćane.
Brak je kao vera; ljubav je kao poverenje. Morate da izrastete u njemu. To je jedna avantura. Vera nije avantura. Vi ste rođeni u tome; sa time ste saobraženi. To je bolje ako tražite utehu i udobnost; bolje je ostati u veri. Budite hindus, budite hrišćanin; sledite pravila.
Ali to će ostati mrtva stvar sve dok se ne odazovete svome srcu, dok ne uđete u religiju na svoju vlastitu odgovornost; ne zato što ste rođeni kao hrišćanin. Kako se uopšte možete roditi kao hrišćanin?
Kako je sa rođenjem spojena religija? Rođenje vam ne može dati religiju; to vam samo može dati društvo, veroispovest, sekta; to vam može dati praznoverje. Reč “praznoverje” (superstition) je vrlo, vrlo značajna. Njeno značenje je “prazna vera”. Prefiks “super” znači nepotrebno, suvišno – vera koja je postala nepotrebna, prazna, vera koja je postala mrtva; nekada je možda bila živa. Religija mora da bude rođena uvek iznova.
Zapamtite, vi niste rođeni u religiji, religija mora biti rođena u vama. Onda je to poverenje. Uvek iznova. Ne možete dati svojoj deci vašu religiju. Ona će morati da traže i nađu svoju vlastitu. Svako mora da traži i nađe svoju vlastitu. To je avantura – najveća avantura. Vi se krećete u nepoznatom. Patanjđali kaže šraddha je prva stvar, ako želite da postignete asamprađnata samadhi. Za samprađnata samadhi, razmišljanje je potrebno, ispravno razumevanje. Vidite li razliku? Za samprađnata samadhi, ispravno rasuđivanje, ispravno razmišljanje jeste osnova; za asamprađnata samadhi, pravo poverenje – a ne rasuđivanje.
Nerasuđivanje je ljubav. A ljubav je slepa. Izgleda slepa prema rasuđivanju, jer ona skače u tamu. Razum pita: “Gde idete? Ostanite u poznatoj teritoriji. Kakva je korist da se krećete prema novoj pojavi? Zašto ne ostanete u staroj verskoj zajednici? To je prikladno, udobno i šta god vam treba, to možete dobiti.” Ali svako mora naći svoj vlastiti hram. Samo onda je to živo.
Vi ste ovde sa mnom. To je poverenje. Kada ja više nisam ovde, vaša deca mogu biti sa mnom. To će biti vera. Poverenje se dešava samo sa živim učiteljem; vera sa mrtvim učiteljima koji više nije tu. Prvi učenici imaju religiju. Druga, treća generacija ubrzo gubi religiju, ona postaje sekta, vera. Onda je jednostavno sledite jer ste rođeni u njoj. To je dužnost, nije ljubav. To je društvena institucija. To pomaže, ali to nije ništa duboko u vama.
To vam ne donosi ništa; to nije dešavanje; to nije otvaranje dubine u vama. To je samo površina, lice. Samo idite i pogledajte u crkvama. Nedeljom ljudi odlaze, čak se i mole. Ali čekaju kada će se to završiti.
Osho
