Ostaje mi prazna, izgužvana kutija cigareta Republicana i bajati časopis koji je ovde ostavila. Ostaju mi dve poslednje vozne karte. Ostaje mi papirni salvet na kojem je nacrtala moje lice iz usta mi izlazi loptica s rečima, reči kazuju nešto smešno. Ostaje mi i jedan list akacije pokupljen pre neko veče s ulice, kad smo šetali razdvojeni gomilom. I drugi, beli, osušeni list koji poput prozorčića ima rupicu, a prozorčić je zastrt vodom, ja virnuh i spazih te i to bi dan u kojem je sudbina počela da se ostvaruje.
Ostaje mi ukus vina u ustima. (U ime sveg dobrog nazdravljali smo, u ime svih svaki put boljih stvari koje će nam se dešavati.)
Ne ostaje mi ni jedna kaplja otrova. Ostaju mi poljupci kad si odlazila (nikad, nikad nije spavala).
I čuđenje zbog svega toga što nikakvo pismo, nikakvo objašnjenje, ne mogu saopštiti nikom da mu kažem šta je to bilo.
Eduardo Galeano
