Žena [Tema: Čehov]

I

Primio sam ovakvo pismo:

„Poštovani gospodine Pavle Andrejeviču! U Vašoj blizini, naime, u selu Pestrovu, zbivaju se veoma žalosne činjenice, o kojima smatram za dužnost da Vam javim. Svi zemljoradnici ovog sela prodali su kuće i sve svoje imanje i odselili se u tomsku guberniju, ali vratiše se ne stigavši tamo. Ovde, razume se, više nemaju ništa, sve je sad u tuđim rukama: nastanili su se po tri, četiri porodice u jednoj kući, tako da u svakoj ima najmanje 15 osoba oba pola, ne računajući malu decu; na kraju krajeva, nemaju šta da jedu, gladuju, vlada epidemija pegavog tifusa, doslovce, svi su bolesni.

Lekarska pomoćnica kaže: uđeš u kuću i šta vidiš? Svi su bolesni, svi buncaju, neko se kikoće, drugi je u zanosu; u kućama smrad, nema ko da donese vode, da posluži bolesnika, hrane se samo smrznutim krompirom. Lekarska pomoćnica i Sobolj (naš sreski lekar) ne mogu ništa jer nemaju hleba koji im je potrebniji od lekova. Sreski odbor pere ruke zato što se oni više ne vode u ovom srezu, već u tomskoj guberniji, a ni novaca nema. Obaveštavajući Vas o tome a poznavajući Vaše čovekoljublje, molim da što pre priteknete u pomoć. Vaš poštovalac.”

Očigledno da je to pisala sama lekarska pomoćnica ili taj lekar sa zverinjim prezimenom[3]. Sreski lekari i njihove pomoćnice tokom mnogih godina iz dana u dan dolaze do uverenja da ne mogu ništa učiniti, pa ipak primaju platu od ljudi koji se hrane samo smrznutim krompirom i ipak smatraju da imaju pravo ceniti da li sam čovekoljubiv ili nisam. Uznemiren anonimnim pismom i time što su svakog jutra nekakvi seljaci dolazili u kuhinju za poslugu i tamo klečali, pošto su noću iz ambara ukrali dvadeset vreća raži provalivši prethodno zid, kao i opštom teškom atmosferom koju su potpirivali razgovori, novine i loše vreme — uznemiren zbog svega toga radio sam tromo i bez uspeha. Pisao sam „Istoriju železnica”; morao sam sam da pročitam mnogo ruskih i stranih knjiga, brošura, članaka u časopisima, morao sam da kuckam na računaljci, da prelistavam logaritme, da razmišljam i pišem, potom opet da čitam, kuckam i mislim; ali čim bih se latio knjige ili počeo da razmišljam, misli su mi se mrsile, oči žmirkale, a ja s uzdahom ustajao od stola i počinjao da hodam po prostranim sobama svojeg pustog seoskog doma. Kad bi mi dosadilo da hodam, zastao bih kraj prozora u kabinetu i gledajući preko svog prostranog dvorišta, preko ribnjaka i mladog ogolelog brezika i preko širokog polja pokrivenog snegom koji je nedavno pao i topio se — video sam na uzvišici na horizontu gomilu surih kuća od kojih se niz belo polje spuštao kao krivudava traka prljav crni put. To je bilo Pestrovo, o kojem mi je pisao nepoznati pisac. Da nije vrana, koje su, nagoveštavajući kišu ili sneg, s krikom letele nad ribnjakom i poljem i da nije lupe u šupi za tesare, ovaj bi mikrokozam oko kojeg se digla sada tolika larma, izgledao sličan Mrtvom moru — toliko je tu sve tiho, nepomično, beživotno, dosadno.

Uznemirenost mi je smetala da se koncentrišem i radim; nisam znao šta je to i bio sam sklon misli da je to razočaranje. Stvarno, napustio sam rad u ministarstvu saobraćaja i došao ovamo, na selo, da živim u miru i da se bavim studiranjem društvenih problema. To je bio moj davnašnji zavetni san. A sada sam morao da se oprostim i od mira i od literature, da ostavim sve i da se posvetim samo seljacima. To je bilo neizbežno jer bio sam ubeđen da osim mene niko u ovom srezu, apsolutno niko ne bi mogao da pomogne gladnim. Oko mene su bili neobrazovani, neinteligentni, ravnodušni, u ogromnoj većini nepošteni ljudi ili pošteni, ali neuravnoteženi, i neozbiljni, kao što je, na primer, moja žena. Na takve se ljude nije smelo osloniti, a nije se smelo ni seljake prepustiti njihovoj sudbini, dakle, ostajalo je samo da se pokorim neminovnom i da sam dovodim u red seljačke stvari.

Počeo sam s time što sam odlučio da u korist gladnih priložim pet hiljada rubalja u srebru. Ali to nije smanjilo, nego je samo povećalo uznemirenost. Kad sam stajao kraj prozora ili šetao po sobi, mučilo me pitanje koje se ranije nije postavljalo: šta da uradim s tim novcem? Da se nabavi žito pa da se krene po kućama i deli, to je bilo iznad moći jednog čoveka, a da ne govorim o tome da se u žurbi rizikuje i dodeli sitom ili kulaku dvostruko više nego gladnom. U upravnu vlast nisam imao poverenja. Svi ti administrativni i sudski činovnici, kao i poreski organi, bili su mladi ljudi u koje nisam imao mnogo poverenja kao ni u celokupnu današnju omladinu, materijalističku i bez ideala.

Odbor sreske samouprave, seoski odbori i sve sreske kancelarije uopšte takođe nisu izazivali u meni ni najmanju želju da se obratim njima za pomoć. Znao sam da su sve te ustanove, pohlepne na samoupravni i državni kolač, svakog dana otvorenih usta, bile spremne da zagrizu još neki treći kolač. Padalo mi je na pamet da pozovem susede spahije i da im ponudim da se u mojoj kući organizuje nešto slično odboru ili centru kuda bi se slivali svi prilozi i odakle bi se delila pomoć i davale direktive po celom srezu; takva organizacija je potpuno odgovarala mojim shvatanjima jer je omogućavala češća savetovanja i široku slobodnu kontrolu; ali zamišljao sam neminovne sastanke sa zakuskom, ručkove i večere, onu galamu, beskorisnost, brbljanje i neprijatnu atmosferu koju bi u mojoj kući stvorila ta šarena sreska družina, i odmah bih odustajao od svoje zamisli. Što se tiče mojih ukućana, od njih sam najmanje mogao očekivati pomoć ili podršku. Od moje prve, očeve porodice, nekada velike i bučne, ostala je samo guvernanta, mademoiselle Marie, ili, kako su je oslovljavali sada, Marija Gerasimovna, potpuno beznačajna osoba. Ta sitna, uredna starica sedamdesetih godina, obučena u svetlosivu haljinu, s kapicom na glavi vezanom belim pantljikama, slična lutki od porculana, uvek je sedela u gostinskoj sobi i čitala knjigu. Svaki put kad bih prošao pored nje, znajući uzrok moje zamišljenosti, kazala bi:

— A šta biste hteli, Pavle? Ja sam i pre govorila da će tako biti. Pogledajte naše sluge, pa će vam biti jasno.

Moja druga porodica, to jest žena Natalija Gavrilovna, stanovala je na donjem spratu, gde je zauzimala sve prostorije. Ručavala, spavala, primala svoje goste dole, bez ikakvog interesovanja kako ručam, spavam i koga primam ja. Odnosi su nam bili jednostavni, nenategnuti, ali hladni, besadržajni, kao što biva u ljudi koji su već odavno jedno drugom daleki, tako da čak ni život na spratu do sprata nije ličio na bliskost. Nije više bilo one strasne, uzbudljive, čas slatke, čas kao pelen gorke ljubavi koju je Natalija Gavrilovna u meni ranije izazivala; nije bilo više ni nekadašnjih sukoba, žučnih objašnjenja, prekora, optuživanja i onih eksplozija mržnje koje su se završavale obično odlaskom žene u inostranstvo ili roditeljima, i, s moje strane čestim slanjem novca, ali u manjim svotama, da bi se što češće vređalo ženino samoljublje. (Moja gorda samoljubiva žena i njena rodbina žive na moj račun, i žena, pored najbolje želje, ne može da se odrekne mog novca — to mi je činilo zadovoljstvo i bilo jedina uteha u mome jadu.) Sada, kad smo se slučajno sretali dole u hodniku ili u dvorištu, pozdravljao sam je, a ona se ljubazno osmehivala; razgovarali smo o vremenu, o tome da je već potrebno nameštati dvostruke prozore, da je neko prošao kolima preko nasipa na ribnjaku jer su se čula zvonca, i tada sam čitao na njenom licu: „Verna sam vam, ne sramotim vaše časno ime koje toliko cenite, pametni ste i ne uznemiravate me, dakle, mi smo kvit.”

Ubeđivao sam sebe da mi se ljubav već odavno ugasila i da me je rad suviše apsorbovao da bih mogao ozbiljno misliti o svom odnosu prema ženi. Avaj! — to sam samo mislio. Kad je žena dole glasno razgovarala, pomno sam osluškivao njen glas, mada nisam mogao da razaberem nijednu reč. Kad je svirala dole na klaviru, ustajao sam i slušao. Kad su joj dovodili kola ili konja za jahanje, prilazio sam prozoru i čekao kada će izaći iz kuće, potom gledao kako seda u kola ili uzjahuje konja i kako napušta dvorište. Osećao sam u duši nešto tegobno i bojao se da će me izdati izraz mog lica ili pogled. Pratio sam ženu očima, a potom čekao da se vrati da bih ponovo video kroz prozor njeno lice, ramena, bundicu, šešir. Bilo mi je dosadno, tužno, beskrajno žao nečega, imao sam želju da u njenom odsustvu prođem njenim sobama, hteo sam da se pitanje koje ona i ja nismo mogli da rešimo zbog neslaganja karaktera reši što pre samo od sebe, prirodnim putem, to jest da ova lepa dvadesetsedmogodišnja žena što pre ostari i da moja glava što pre postane seda i ćelava.

Jednom, dok smo doručkovali, moj ekonom Vladimir Prohorič javi mi da su pestrovski seljaci počeli da skidaju slamu sa krovova da nahrane stoku, Marija Gerasimovna gledala je u mene sa strahom i nedoumicom.

— Šta ja tu mogu? — kazao sam joj. — Jedan na bojištu nije ratnik, a ja se još nikad nisam osećao toliko usamljen kao sada. Mnogo bih dao samo da nađem makar jednog čoveka u srezu na koga bih se mogao osloniti.

— A vi pozovite Ivana Ivaniča — reče Marija Gerasimovna.

— Tačno! — setih se i obradovah. — To je ideja! C’est raison — pevušio sam, polazeći u svoj kabinet da napišem pismo Ivanu Ivaniču. —C’est raison, s’est raison…

II

Od svih mnogobrojnih poznanika koji su nekad, pre jedno dvadeset pet, trideset pet godina, pili u ovoj kući, jeli, dolazili o pokladama pod maskama, zaljubljivali se, ženili, dosađivali pričama o svojim izvanrednim lovačkim psima i konjima — u životu je ostao samo Ivan Ivanič Bragin. U svoje vreme bio je veoma aktivan, brbljiv, bučan, zaljubljiv, čuven zbog svojih ekstremnih shvatanja i nekako neobičnog izraza lica, koji je očaravao ne samo žene već i muškarce. Sad je potpuno ostareo, gušio se u salu i dotrajavao život bez cilja i sadržine. Stigao je sutradan po prijemu mog pisma, uveče, kad su u trpezariji servirali čaj i sitna Marija Gerasimovna rezala limun.

— Vrlo mi je milo što vas vidim, dragi prijatelju — rekoh veselo pri susretu. — A vi se samo gojite!

— Ne gojim se, nego samo otičem — odgovori on. — Pčele su me izujedale.

S familijarnošću čoveka koji se podsmeva svojoj debljini obuhvati me obema rukama oko struka, stavi mi na grudi svoju veliku mekanu glavu s kosom začešljanom na čelo, kao Ukrajinac, i zacenu se piskavim staračkim smehom.

— A vi ste sve mlađi i mlađi! — izgovori kroz smeh. — Ne znam kakvom bojom bojite kosu i bradu, mogli biste i meni dati — dašćući i stenjući, obgrli me i poljubi u obraz. — I meni dati… — ponovi. — Ma jeste li navršili četrdeset, rođeni moj?

— Oho, već četrdeset šest! — nasmejao sam se. Ivan Ivanič je zaudarao na loj i kuhinjski dim, i to mu je pristajalo. Njegov krupan, naduven, nepokretljiv trup bio je utegnut u dugački kaput, nalik na kočijaški kaftan, s kopčama i petljama mesto dugmeta i s visokim strukom, i bilo bi neobično da on miriše, recimo, na kolonjsku vodu. Odavno nebrijana, modra, nalik na čičak brada, s debelim podvoljkom, izbuljene oči, sipnja, sva njegova nezgrapna zapuštena pojava, glas, smeh, govor — nisu nimalo odavali onog vitkog zanimljivog sabesednika zbog kojeg su nekada muževi u srezu bili ljubomorni na svoje žene.

— Vi ste mi veoma potrebni, prijatelju — rekao sam kad smo sedeli u trpezariji i pili čaj. — Hteo bih da organizujem na neki način pomoć gladnima, ali ne znam kako da se toga prihvatim. Možda biste vi bili ljubazni da mi što posavetujete.

— Da, da, da… — reče Ivan Ivanič uzdišući. — Tako, tako, tako…

— Ne bih vas uznemiravao ali, verujte, osim vas, dragi, ovde apsolutno nemam kome da se obratim. Ta vi znate kakav je ovde svet.

— Tako, tako, tako… Da…

Pomislio sam: predstoji nam ozbiljno poslovno savetovanje u kom može da učestvuje svako, nezavisno od mesta i ličnih odnosa, možda bismo, stoga, pozvali Nataliju Gavrilovnu.

— Tres fasiunt sollegium![4] — kazao sam veselo.

— Kako bi bilo da pozovemo Nataliju Gavrilovnu? Šta mislite? — Fenja — obratio sam se sobarici — zamolite Nataliju Gavrilovnu da izvoli k nama gore, ako je mogućno odmah. Recite da je stvar veoma važna.

Nešto kasnije došla je Natalija Gavrilovna. Digavši se, pošao sam joj u susret i rekao:

— Izvinite, Natalie, što vas uznemiravamo. Mi smo ovde raspravljali o jednoj vema važnoj stvari i došli smo na srećnu misao da se koristimo vašim dobrim savetom koji nam nećete uskratiti. Sedite, molim vas. Ivan Ivanič poljubi Nataliji Gavrilovnoj ruku, a ona njega u glavu; potom, kad smo svi seli za sto, on, gledajući je blaženo i sa suzama, nagnu se prema njoj i opet joj poljubi ruku. Bila je obučena u crno i brižljivo očešljana, mirisala je na svež parfem: očigledno da se spremala u goste ili je nekog očekivala. Ulazeći u trpezariju, jednostavno i prijateljski pružila mi je ruku i osmehnula se isto tako ljubazno kao i Ivanu Ivaniču, što mi se svidelo; ali u razgovoru je micala prstima, često i naglo se zavaljivala na naslon stolice, govorila brzo, i taj nesklad u govoru i pokretima dražio me i podsećao na njen zavičaj, Odesu, gde su me nekad žene i muškarci šokirali svojim lošim ponašanjem.

— Hoću da učinim nešto za gladne — počeh, poćutah malo i nastavih:

— Razume se da je novac velika stvar, ali kad bi se ograničilo samo na novčani prilog i na tome ostalo, to bi značilo otkupiti se od najvećih briga. Pomoć treba da se sastoji u novcu, ali još više u pravilnoj i temeljnoj organizaciji. Pa da razmislimo, gospodo, i da učinimo nešto.

Natalija Gavrilovna me upitno pogleda i sleže ramenima kao da je htela reći: „Šta ja znam?”

— Da, da, glad… — poče da mrmlja Ivan Ivanič. — Stvarno… Da…

— Situacija je ozbiljna — kazao sam — i potrebna je najhitnija pomoć. Mislim da prva tačka toga nacrta, koji moramo da izradimo, treba da bude upravo hitnost. Kao u vojsci: dobro oko, brzina i navala[5].

— Da, brzina… — izgovori Ivan Ivanič sanjivo i mlitavo kao u dremežu.

— Samo, tu se ništa ne može. Zemlja nije rodila, i to ti je… nikakva tačnost i navala tu ne vrede… Stihija… Protiv boga i sudbine se ne može…

— Da, ali čoveku je data pamet da se bori protiv stihije.

— Šta? Da… To je tačno, tačno… Da. — Ivan Ivanič kihnuo je u maramicu, živnuo i, kao probudivši se u tom trenutku, pogledao mene i ženu. — Ni kod mene nije ništa rodilo — zasmeja se on tankim glasom i lukavo namignu kao da je to zaista bilo veoma smešno. — Para nema, žita nema, a puno imanje radnika kao kod grofa Šeremeteva. Hoću da ih oteram, ali nekako mi je žao.

Natalija Gavrilovna se zasmeja i poče da ispituje Ivana Ivaniča o njegovim domaćim poslovima. Njeno prisustvo činilo mi je zadovoljstvo koje već odavno nisam doživeo, te sam se bojao da je gledam, kako moj pogled ne bi izdao moje skriveno osećanje. Odnosi su nam bili takvi da bi se to osećanje moglo učiniti iznenadno i smešno. Žena je razgovarala sa Ivanom Ivaničem i smejala se, nimalo se ne zbunjujući time što je kod mene i što se ja ne smejem.

— Dakle, gospodo, šta ćemo učiniti? — upitah sačekavši pauzu. — Smatram da, pre svega, po mogućnosti što hitnije, treba da organizujemo prikupljanje priloga. Mi ćemo, Natalie, pisati našim poznanicima u prestonici i u Odesi i angažovati ih za taj posao. Kad se prikupi izvesna suma, obavićemo kupovinu žita i stočne hrane, a vi ćete, Ivane Ivaniču, biti dobri da se primite podele pomoći. Oslanjajući se u svemu na vama svojstven takt i snalažljivost, slobodni smo samo da izrazimo našu želju da se vi, pre podele pomoći potanko upoznate na licu mesta sa svima okolnostima i da, što je takođe vrlo važno, nadgledate da se žito deli samo onima koji istinski oskudevaju, a nikako pijanicama, neradnicima i kulacima.

— Da, da, da… — poče da mrmlja Ivan Ivanič. — Tako je, tako, tako…

„Izgleda da od ove cmizdrave ruine neće biti vajde”, pomislih i osetih kako se ljutim.

— Dosadili su mi ti gladni, nek idu s milim bogom! I sve im je krivo, sve krivo — nastavi Ivan Ivanič isisavajući parče limuna. — Gladni su kivni na site. A onima koji imaju hleba krivo je na gladne. Od gladi se čovek pomami, pošašavi, postane divalj. Glad nije šala. Gladan čovek postaje grub, krade, a možda i nešto gore… To treba shvatiti…

Ivan Ivanič se zagrcnuo čajem, zakašljao se i sav zatresao od piskavog astmatičnog smeha.

— Bila je to bitka kod Po… Poltave![6] — izgovori on mašući obema rukama kao da je hteo da se oslobodi kašlja i smeha, koji su mu smetali da govori. — Bila je bitka kod Poltave! Jedno tri godine po oslobođenju kmetova bila je ovde glad u dva sreza, dolazi mi pokojni Fedor Fedorič i zove k sebi. Hajdemo, pa hajdemo, navaljuje kao s nožem pod grlo. Što da ne? Hajdemo, velim. I tako smo pošli. Bilo je kasno popodne, padao sneg. Prilazimo već noću njegovom imanju, kad najednom iz šume — bum! i po drugi put — bum! Ah; do đavola!… Iskočih iz saonica, vidim kako u mraku na mene trči čovek i do kolena upada u sneg; uhvatio sam ga rukom, evo ovako, za rame i izbio mu iz ruku pušku; u to se stvorio drugi, njega sam lupio u potiljak da je samo huknuo i zabio nos u sneg, bio sam onda snažan i ruka mi je bila teška. Dvojicu sam savladao, gledam a Feđa već uzjahao trećeg. Uhvatili smo trojicu delija, zavrnuli im ruke na leđa, da ne učine neko zlo i sebi i nama, doveli budale u kuhinju. I ljutimo se na njih, i stid nas je da ih gledamo, i žao nam je: poznati su nam to seljaci i dobri ljudi. Od straha su se potpuno izbezumili. Jedan plače i moli za oproštaj, drugi gleda kao zver i psuje, treći kleči i moli se bogu. A ja kažem Feđi: nemoj da ti je krivo, pusti ih, nevaljalce! On ih je nahranio dao svakom po vreću brašna i pustio: nosite se do vraga! Tako je to… Carstvo mu nebesko i večiti pokoj! Razumeo je i nije primao k srcu, a bilo ih je koji su se vređali, i kolike su ljude upropastili! Ja… Samo zbog krčmara u Kločkovu jedanaest ljudi otišlo je na robiju. Ja… Pa i sad, eto, isto… U četvrtak je kod mene prenoćio istražni sudija Anisjin i pričao za nekog posednika Ja… Noću su mu provalili zid u ambaru i izvukli dvadeset vreća raži. Kad je posednik ujutro saznao da mu se dogodilo takvo zlodelo, odmah, bum, depešu gubernatoru, potom drugu, bum, tužiocu, treću sreskoj policiji, četvrtu — istražnom sudiji… A od tužibaba, zna se, svako zazire… Vlasti su se usplahirile i počela je gužva. Pretražili su dva sela.

— Čekajte, Ivane Ivaniču — kazao sam. — Dvadeset vreća raži ukrali su meni, i to sam ja poslao depešu gubernatoru. Ja sam i u Petrograd telegrafisao. Ali to nikako iz ljubavi prema tužakanju, kao što ste se izrazili, niti zbog toga što sam se uvredio. Svaku stvar ja posmatram, pre svega, sa principijelne strane. Krade li sit ili gladan, za zakon tu nema razlike.

— Da, da… — promrmlja Ivan Ivanič zbunjeno. — Razume se… Tako je… da…

Natalija Gavrilovna je pocrvenela.

— Ima ljudi… — reče i zastade; učini napor da izgleda ravnodušna, ali ne izdrža i pogleda mi u oči s mržnjom koja mi je bila tako poznata. — Ima ljudi — reče — za koje glad i ljudski jadi postoje samo zato da na njima iskale svoj rđavi sitničarski karakter.

Zbunio sam se i slegao ramenima.

— Hoću da kažem uopšte — nastavi ona — postoje ljudi potpuno ravnodušni, lišeni osećanja saučešća, oni ne ostaju po strani od ljudskih naselja i upliću se iz straha da se stvari mogu svršiti bez njih. Za njihovu sujetu nema ničega svetog.

— Postoje ljudi — rekao sam blago — koji imaju anđeoski karakter, ali svoje sjajne misli izražavaju u takvoj formi da je teško razlikovati anđela od osobe koja trguje u Odesi na pijaci.

Priznajem da to nije bilo srećno rečeno.

Žena me pogleda tako kao da ju je stalo velikog napora da oćuti. Njen neočekivani ispad, a zatim neumesna rečitost povodom moje želje da se pomogne gladnima bili su u najmanju ruku neprilični; kad sam je pozvao gore, očekivao sam sasvim drugi odnos prema sebi i svojim namerama. Ne mogu reći određeno šta sam očekivao, ali očekivanje me je prijatno uzbuđivalo. Sad mi je bilo jasno da bi bilo teško, a valjda i glupo, da se nastavi razgovor o gladnima.

— Da… — u zlo doba poče da mrmlja Ivan Ivanič. — Trgovac Burov ima oko četiri stotine hiljada rubalja, a možda i više. I ja mu kažem: „De, imenjače, odvoji sto ili dvesta hiljada gladnima. Ionako ćeš umreti, na onaj svet nećeš poneti sa sobom.” Uvredio se. A mreti se mora. Smrt nije šala. Opet nastade ćutanje.

— Prema tome, dakle, ostaje jedno: pomiriti se sa samoćom — uzdahnuo sam. — Jedan na bojištu nije ratnik. Pa šta! Pokušaću da ratujem sam. Možda će rat s glađu biti uspešniji nego rat s ravnodušnošću.

— Mene dole čekaju — reče Natalija Gavrilovna. Ustade od stola i obrati se Ivanu Ivaniču: — Dakle, vi ćete svratiti časkom k meni dole? Ja se ne opraštam.

I ode.

Ivan Ivanič je ispijao već sedmu čašu čaja, gušeći se, cmokćući i sišući čas brkove, čas koru od limuna. On je sanjivo i tromo nešto mrmljao, ali ja ga nisam slušao i čekao sam kad će da ode. Najzad, s izrazom kao da je došao k meni samo radi toga da se napije čaja, ustade i poče da se oprašta. Ispraćajući ga, kazao sam mu:

— Dakle, niste mi dali nikakav savet.

— Šta? Omlitaveo sam, otupeo — odgovori. — Kakvi su moji saveti? I vi se uzalud brinete Ne znam, bogami, zbog čega se uzrujavate? Ne uzrujavajte se, dragi moj! Verujte, ništa to nije… — poče da šapuće umilno i iskreno, umirujući me kao dete. — Verujte, nije ništa!…

— Ma kako ništa? Seljaci skidaju krovove s kuća i već se, kažu, negde pojavio tifus.

— Pa šta je s tim? Naredne godine rodiće, biće novih krovova, a ako umremo od tifusa, posle nas živeće drugi ljudi. Sad ili kasnije, svejedno se mora mreti. Ne uzrujavajte se, lepi moj!

— Ne mogu da se ne uzrujavam — rekoh razdraženo.

Stajali smo u slabo osvetljenom predsoblju. Najednom Ivan Ivanič me uze za lakat i, nameravajući da mi kaže nešto očigledno vrlo važno, jedno pola minuta gledao me je ćuteći.

— Pavle Andrejiču! — reče tiho i na njegovom gojaznom ukočenom licu i u tamnim očima najednom zasvetle onaj naročiti, zaista mio izraz zbog kojeg je nekad bio čuven. — Pavle Andrejiču, reći ću vam prijateljski: promenite svoju narav! Teško je s vama! Teško, dragi!

On me netremice pogleda u lice; divan izraz se ugasio, oči zamaglile, teško dišući, on tromo promrmlja:

— Da, da… Oprostite starcu… Gluposti… Da…

Teško silazeći niza stepenice, raširivši ruke radi ravnoteže i otkrivajući mi debela ogromna leđa i crveni potiljak, davao je neprijatan utisak morskog raka.

— Možda biste kuda otputovali, ekselencijo — mumlao je. — U Petrograd ili u inostranstvo. Što da živite ovde i da gubite dragoceno vreme.Mladi ste, zdravi, bogati… Da… Eh, da sam mlađi, odjurio bih kao zec, samo bi vetar zviždao u ušima.

III

Ženin ispad me je podsetio na naš bračni život. Ranije, posle svakog sukoba obično nas je nešto neodoljivo vuklo jedno drugom; mi smo sesastajali i ispražnjavali sav dinamit koji se tokom vremena skupljao u našim dušama. I sada, posle odlaska Ivana Ivaniča, nešto me je jako povuklo ženi. Hteo sam da siđem i da joj kažem kako me je njeno ponašanje za čajem uvredilo, da je svirepa, sitničava, i da se svojim malograđanskim umom nikad nije uzdigla do razumevanja onog što ja govorim i što ja činim. Dugo sam šetao po sobi, smišljajući šta da joj kažem i nagađajući šta će mi odgovoriti.

Ove večeri posle odlaska Ivana Ivaniča, u naročito oštroj formi osećao sam nemir koji me je morio u poslednje vreme. Nisam mogao ni da sedim ni da stojim, već sam šetao i šetao, pri čemu sam birao samo osvetljene sobe i gledao da budem bliže onoj u kojoj je boravila Marija Gerasimovna.

Bilo je to osećanje veoma slično onom koje sam jednom doživeo na Severnom moru za vreme oluje, kad su se svi bojali da će se brod, koji je plovio bez tereta i balasta, prevrnuti. I ove večeri razumeo sam da moja uznemirenost nije bilo razočaranje, kao što sam mislio ranije, već nešto drugo, ali šta upravo, nisam shvatao, i to me je još više uzbuđivalo. „Otići ću k njoj”, odlučih. „A izgovor se može izmisliti. Kazaću da mi treba Ivan Ivanič — i kraj.”

Sišao sam dole i po tepihu, bez žurbe, prošao kroz predsoblje i salon. Ivan Ivanič sedeo je u gostinskoj sobi na divanu, pio čaj i nešto mumlao. Žena je stajala spram njega držeći se za naslon fotelje. Na licu je imala onaj miran, umiljat i poslušan izraz s kojim slušaju jurodive i zanesenjake, u čijim beznačajnim rečima i mrmljanju slute poseban skriven smisao. Učinilo mi se da je u ženinom licu i stavu bilo nečeg psihopatskog ili monaškog, a njene sobe sa starinskim nameštajem, s kavezima u kojima su spavale ptice i s mirisom geranija, zamračene i vrlo tople, podsećale su me na prostorije igumanije ili kakve bogobojažljive stare generalice.

Ušao sam u gostinsku sobu. Žena se nije ni začudila ni zbunila, pogledala me je strogo i mirno kao da je znala da ću doći.

— Izvinite — kazao sam blago. — Baš se radujem, Ivane Ivaniču, što još niste otišli. Zaboravio sam da vas pitam dok ste bili gore, da li znate kako se zove predsednik odbora naše sreske samouprave.

— Andrej Stanislavovič. Da…

— Mersi — kazao sam, izvadio iz džepa notes i zabeležio.

Nastade ćutanje, za to vreme žena i Ivan Ivanič su verovatno čekali da odem; ona nije verovala da mi je potreban predsednik sreske samouprave — to sam video iz njenih očiju.

— Ja ću da idem, lepa moja — promrmlja Ivan Ivanič, pošto sam prošetao dva-tri puta po sobi i seo kraj kamina.

— Ne — reče Natalija Gavrilovna žurno i dodirnu mu ruku. — Još četvrt časa… Molim vas.

Očigledno da nije želela da ostane nasamo sa mnom, bez svedoka.

„Pa mogu i ja da pričekam četvrt sata”, pomislih.

— E, pada sneg! — kazao sam ustajući i gledajući kroz prozor. — Divan sneg! Ivane Ivaniču — nastavio sam šetajući gostinskom sobom — mnogo žalim što nisam lovac. Mogu zamisliti kakvo je uživanje da čovek po takvom snegu juri zečeve i vukove!

Žena je stajala na jednom mestu ne okrenuvši glavu i samo gledala iskosa, prateći moje pokrete; imala je takav izraz kao da sam u džepu sakrio nož ili revolver.

— Ivane Ivaniču, povedite me nekad u lov — nastavio sam blago — biću vam mnogo, mnogo zahvalan.

U taj čas u sobu uđe gost. Bio je to meni nepoznat čovek četrdesetih godina, visok, snažan, ćelav, velike svetlosmeđe brade i sitnih očiju. Prema zgužvanom preširokom odelu i manirima pomislio sam da je crkvenjak ili učitelj, ali žena mi ga predstavi kao doktora Sobolja.

— Veoma, veoma mi je drago da se upoznamo! — reče doktor glasno, iz tenora, s prostodušnim osmehom, snažno mi stežući ruku. — Veoma drago!

Seo je za sto, uzeo čašu čaja i kazao glasno:

— Da nemate slučajno ruma ili konjaka? Budite tako dobri, Olja — obrati se on sobarici — potražite u kredencu, smrzao sam se.

Opet sam seo kraj kamina, posmatrao, slušao i s vremena na vreme ubacivao u opšti razgovor po koju reč. Žena se ljubazno smešila gostima i budno motrila na mene kao na zver; moje prisustvo bilo joj je mučno, a to je u meni budilo ljubomoru, gnev i upornu želju da joj zadam bol. Ova žena, mislio sam, ove ugodne sobe, mesto kraj kamina — sve je to moje, ali, ne znam zašto, neki sumanuti Ivan Ivanič ili doktkor Sobolj polažu na njih više prava nego ja. Sad ne vidim ženu kroz prozor, već tu, blizu, u običnoj domaćoj atmosferi, onoj koja mi upravo nedostaje u mojim poodmaklim godinama, i pored njene mržnje prema meni, ja za njom čeznem kao što sam nekad u detinjstvu čeznuo za majkom i dadiljom; osećam da je sad, pod stare dane, volim čistije i uzvišenije nego što sam je voleo ranije — i zato imam želju da joj priđem, da joj što jače nagazim potpeticom prste kako bi je zabolelo i da se pri tom osmehnem.

— Monsieur Jenot[7] — obratio sam se lekaru — koliko bolnica ima u našem srezu?

— Sobolj… — ispravi me žena.

— Dve — odgovori Sobolj.

— A koliko mrtvih dolazi godišnje na svaku bolnicu.

— Pavle Andrejiču, htela bih da vam nešto kažem — reče mi žena.

Ona se izvinila pred gostima i izišla u susednu sobu. Ustao sam i pošao za njom.

— Smesta da ste otišli gore u svoje sobe — reče.

— Vi ste loše vaspitani — odvratih joj.

— Smesta da ste otišli gore u svoje sobe — ponovi oštro i s mržnjom me pogleda u lice.

Stajala je tako blizu da, kad bih se malo nagnuo, dodirnuo bih joj bradom lice.

— Pa šta se desilo? — kazao sam. — Šta sam to najednom skrivio?

Brada joj zadrhta, žurno obrisa oči, letimice se pogleda u ogledalo i prošapta:

— Opet počinje staro. Razume se, vi nećete otići. Dobro, kako hoćete. Otići ću ja, a vi ostanite.

Ona s odlučnim izrazom na licu, a ja sležući ramenima i trudeći se da se ironično osmehujem, vratili smo se u gostinjsku sobu. Ovde su već bili novi gosti: nekakva dama u godinama i mlađi čovek s naočarima. Ne pozdravljajući se s novima i ne opraštajući se sa starima, otišao sam gore.

Posle onog što se dogodilo kod mene za čajem, a potom dole, postalo mi je jasno da se naša „porodična sreća”, na koju smo za poslednje dve godine počeli već da zaboravljamo, usled nekih beznačajnih, besmislenih uzroka opet obnovila i da ni ja ni žena nismo više mogli da se zaustavimo i da će se sutra ili prekosutra iza eksplozije mržnje, kako sam mogao zaključiti iz iskustva ranijih godina, morati dogoditi nešto odvratno, što će preokrenuti sav način našeg života. Znači, za ove dve godine, mislio sam šetajući po sobama, nismo postali ni pametniji, ni razboritiji, ni smireniji. Dakle, opet će početi suze, vika, kletve, koferi, inostranstvo, potom stalan i nezdrav strah da će me tamo, u inostranstvu, osramotiti s nekim kicošem, Italijanom ili Rusom, opet odbijanje dozvole za pasoš, pisma, potpuna samoća, čežnja za njom, a posle pet godina — starost, seda kosa… Šetao sam i zamišljao ono što ne može biti, kako se ona, lepa, punačka, grli s meni nepoznatim muškarcem… Već sasvim siguran da će se to, neminovno desiti, zašto — pitao sam se u očajanju — zašto joj prilikom jedne od ranijih davnašnjih svađa nisam dao razvod ili zašto ona tada nije otišla sasvim, zauvek? Sad ne bih čeznuo za njom, ne bi bilo mržnje, nemira, dotrajavao bih svoj vek mirno, radeći, ne misleći ni o čemu… U dvorište su ušle karuce sa dva fenjera, potom široke saonice sa zapregom od tri konja. Očigledno da je žena imala prijem. Do ponoći dole je bilo tiho, ništa nisam čuo, ali u ponoć se čulo kako se pokreću stolice i postavlja sto. Znači, večera. Zatim su opet premeštali stolice i dole se čula galama, učinilo mi se da su vikali „ura”. Marija Gerasimovna već je spavala i na celom gornjem spratu sam bio samo ja: u gostinskoj sobi sa zidova su me gledali portreti mojih predaka, ništavnih i surovih ljudi, a u kabinetu se u prozoru neprijatno odražavalo žmirkanje moje lampe. Ljubomorno i sa zavišću osluškivao sam šta se događa dole i mislio: „Ovde sam ja gospodar; ako htednem, začas mogu da rasteram svu ovu uvaženu družinu.” Ali znao sam da je to besmislica, da se niko ne može rasterati i da reč „gospodar” ne znači ništa. Čovek može do mile volje da smatra sebe gospodarom, oženjenim, bogatim, dvorskim čovekom, a da u isto vreme ne zna šta to znači.

Posle večere je dole neko počeo da peva u tenoru.

„Ma ništa naročito se nije desilo!” uveravao sam sebe. „Šta se toliko uzbuđujem? Sutra neću sići dole k njoj, samo to — i biće kraj našoj svađi.”

U jedan i četvrt otišao sam na spavanje.

— Jesu li se dole već razišli gosti? — upitah Alekseja koji mi je pomogao da se svučem.

— Jesu, razišli su se.

— A zašto su vikali „ura”?

— Aleksej Dmitrič Mahonov dao je za gladne hiljadu pudova brašna i hiljadu rubalja u gotovu. I stara gospođa, ne znam joj ime, obećala je da će otvoriti na svom imanju kuhinju za sto dvadeset ljudi. Hvala bogu… Od Natalije Gavrilovne došla je naredba da se sva gospoda sastaju petkom.

— Da se ovde dole sastaju?

— Baš tako. Pre večere čitali su spis: od avgusta do danas Natalija Gavrilovna je skupila osam hiljada rubalja u novcu, ne računajući žito. Hvala bogu… Po mom razumevanju, vaša ekselencijo, ako se gospođa postaraju za spas svoje duše, mnogo će prikupiti. Ima tu bogatog sveta.

Otpustio sam Alekseja, ugasio lampu i pokrio se preko glave.

„A zašto se ja toliko uzrujavam?” mislio sam. „Koja me to snaga privlači gladnima kao leptira svetlost? Jer niti ih poznajem, niti razumem, nikad ih nisam video, a i ne volim ih. Odakle taj nemir?”

Iznenada sam se prekrstio pod jorganom.

„Jeste li je videli?” govorio sam u sebi, misleći na ženu. „Čitav odbor u kući krišom od mene. Zašto krišom? Zašto zavera? Šta sam im učinio?”

Ivan Ivanič ima pravo: moram da odem!

Sutradan sam se probudio čvrsto rešen da otputujem što pre.

Pojedinosti jučerašnjeg dana — razgovor za čajem, žena, Sobolj, večera, moja strahovanja — pritiskivali su me, i ja sam se radovao što ću se uskoro osloboditi sredine koja me je na sve to podsećala. Dok sam pio kafu, upravitelj Vladimir Prohorič referisao mi je nadugačko o raznim poslovima. Najprijatniju vest čuvao je za kraj.

— Lopovi koji su nam raž ukrali uhvaćeni su — rekao je s osmehom. — Juče je istražni sudija u Pestrovu uhapsio tri seljaka.

— Napolje! — dreknuh besno, iz čista mira dohvatih korpicu s keksom i tresnuh je na pod.

IV

Posle doručka trljao sam ruke i mislio: treba da odem ženi i da joj javim o svom odlasku. Zašto? Kome je to potrebno? Nikom nije potrebno, odgovorio sam sebi, ali zašto da joj ne javim, tim pre što joj to neće pričiniti ništa drugo osim zadovoljstva. Uz to ne bi bilo sasvim taktično da posle jučerašnje svađe odem bez ijedne reči: može pomisliti da sam se od nje uplašio i biće joj teška misao da me je oterala iz kuće. Neće biti suvišno da joj kažem da prilažem pet hiljada i da pružim nekoliko saveta u pogledu organizacije i da je upozorim kako njena naivnost u tako složenom, odgovornom poduhvatu može da dovede do veoma žalosnih rezultata. Jednom rečju, nešto me je vuklo ženi, i dok sam smišljao iz kojeg ću razloga otići do nje, već sam bio čvrsto uveren da ću to svakako i učiniti. Kad sam pošao k njoj, bilo je vidno i lampe još nisu palili. Sedela je u svojoj radnoj sobi, prolaznoj, između gostinske i spavaće, i nagnuta nad stolom nešto je brzo pisala. Kad me ugleda, trže se, ustade od stola i zauze takav stav kao da prikriva svoje hartije od mene.

— Izvinite, samo jedan trenutak — kazao sam i ne znam zašto zbunio se. — Slučajno sam saznao da vi, Natalie, organizujete pomoć gladnima.

— Da, organizujem. Ali to je moja stvar — odgovori ona.

— Razume se, to je vaša stvar — kazao sam pomirljivo. — Tome se radujem jer sasvim odgovara i mojim namerama. Molio bih da mi dozvolite da u tom radu učestvujem.

— Izvinite, ali ja ne mogu da vam to dozvolim — odgovori i pogleda u stranu.

— A zašto, Natalie? — upitao sam tiho. — Zašto? I ja sam sit, i ja bih želeo da pomognem gladnima.

— Ja ne znam šta vi imate s tim? — upita ona s prezrivim osmehom i sleže jednim ramenom. — Od vas to niko ne traži.

— Ni od vas niko ne traži, pa ipak ste u mojoj kući napravili čitav odbor — kazao sam.

— Od mene traže, a od vas, verujte, niko i nikad neće da potraži. Idite i pomažite tamo gde vas ne poznaju.

— Zaboga, nemojte da razgovarate sa mnom tako.

Trudio sam se da budem pitom i svom snagom prisiljavao sebe da ostanem hladnokrvan. U prvom trenutku bilo mi je lepo kraj žene. Osećao sam dah nečeg blagog, domaćeg, mladog, ženstvenog, neobično ljupkog, upravo onog što mi je nedostajalo na mom spratu i u životu uopšte. Žena je bila u kućnoj haljini od ružičastog flanela — to joj je davalo mladalački izgled i ublažavalo njene hitre, ponekad oštre pokrete. Njena lepa tamna kosa koja me je nekad strasno uzbuđivala čim bih je pogledao, sad se, valjda zbog toga što je žena dugo sedela nagnuta, rasula, poremetila frizuru, bila neuredna, ali zbog toga se meni činila još bujnijom i raskošnijom. Uostalom, sve je to do krajnosti banalno. Preda mnom je stajala obična žena, možda ne lepotica, ne tako ljupka, ali to je bila moja supruga, s kojom sam živeo nekada i s kojom bih živeo do današnjeg dana da nije njenog nesrećnog karaktera. Bilo je to jedino biće na kugli zemaljskoj koje sam voleo. Sada, pred odlazak, pošto sam znao da je neću videti čak ni kroz prozor, čak i ovako stroga i hladna, dok odgovara s oholim, prezrivim osmehom, izgledala mi je zanosna; ponosio sam se njom i govorio sebi da mi je strašno i nemoguće da je napustim.

— Pavle Andrejiču — reče ona posle izvesnog ćutanja — dve godine nismo smetali jedno drugom i živeli smo mirno. Zašto vam je najednom palo na pamet da se vraćate na prošlost? Juče ste došli da me uvredite i ponizite — nastavi ona povišenim glasom, a lice joj pocrvene i u očima planu mržnja — ali uzdržite se, nemojte to raditi, Pavle Andrejiču! Sutra ću podneti molbu za pasoš, dobiću ga i otići, otići, otići! U manastir, u dom za udovice, za starice…

— U ludnicu! — viknuo sam jer nisam mogao da izdržim.

— Čak i u ludnicu! I ludnica je bolja! Bolja! — nastavi ona da viče sevajući očima. — Danas, kad sam bila u Pestrovu, zavidela sam gladnim i bolesnim ženama jer ne žive s takvim čovekom kao vi. One su poštene i slobodne, a ja sam vašom krivicom gotovanka, kradem bogu dane, jedem vaš hleb, trošim vaš novac i plaćam vam svojom slobodom i nekakvom vernošću koja nikom nije potrebna. Zato što mi ne dajete odobrenje za pasoš, moram da čuvam časno ime kojeg nemate.

Morao sam da ćutim. Stisnutih zuba brzo sam izišao u gostinsku sobu, ali odmah se vratih i kazah:

— Najozbiljnije vas molim da se u mojoj kući više ne priređuju skupovi, zavere i konspiracije! U svoj dom puštam samo svoje poznanike, a sva ova vaša bagra, ako želi da se bavi filantropijom, neka traži drugo mesto. Neću dozvoliti da u mojoj kući noću viču „ura” od radosti što mogu da eksploatišu takvu ludu kao što ste vi!

Kršeći ruke i otegnuto stenjući kao da je bole zubi, žena, bleda, brzo prođe po sobi iz jednog ugla u drugi. Odmahnuo sam rukom i izišao U gostinsku sobu. Gušio sam se od besa a u isto vreme drhtao od straha da neću izdržati i da ću učiniti ili izreći nešto zbog čega ću se celog života kajati. Zato sam čvrsto stezao ruke, misleći da se time uzdržavam. Popio sam vode, malo se smirio i vratio se ženi. Stajala je kao i pre kao da zagrađuje od mene sto sa hartijama. Niz njeno hladno bledo lice lagano su tekle suze. Poćutah pa joj kazah s gorčinom, ali bez gneva:

— Vi me uopšte ne razumete! Kako ste nepravedni prema meni! Kunem se čašću da sam pošao k vama iz čistih pobuda, s jedinom željom da učinim dobro!

— Pavle Andrejiču — reče ona staviv ruke na grudi i lice joj dobi patnički molećiv izraz, s kakvim uplašena uplakana deca mole da ih ne kažnjavaju. — Znam sigurno da ćete me odbiti, pa ipak vas molim. Primorajte sebe, bar jednom u životu učinite dobro delo. Molim vas, otputujte nekud. To je jedino što možete učiniti za gladne. Otputujte, i ja ću vam sve, sve oprostiti!

— Vi me bez potrebe vređate, Natalie — uzdahnuo sam, osećajući najednom naročitu plimu smirenosti. — Već sam odlučio da otputujem, ali neću pre no što učinim nešto za gladne. To mi je dužnost.

— Ah! — reče ona tiho i nestrpljivo se namršti. — Vi možete da sagradite izvanrednu prugu ili most, ali za gladne ništa ne možete da učinite. Shvatite to!

— Je li? Sinoć ste mi prebacili zbog ravnodušnosti i što nemam osećanja samilosti. Baš me dobro poznajete! — osmehnuo sam se. — Vi verujete u boga, pa neka mi je bog svedok da se danonoćno brinem…

— Vidim da se brinete, ali glad i saosećanje nemaju s tim ništa. Vi se brinete zato što gladni mogu da prođu bez vas i što odboru samouprave i uopšte svima koji pomažu, nije potrebno vaše rukovodstvo.

Ćutao sam da bih u sebi ugušio srdžbu i kazao:

— Došao sam da razgovaramo o poslu. Sedite. Sedite, molim vas.

Ona nije htela da sedne.

— Sedite, molim vas! — ponovio sam i pokazao joj na stolicu.

Sela je. Seo sam i ja, malo razmišljao i kazao:

— Molim vas da ozbiljno shvatite ono što ću reći. Slušajte… Podstaknuti ljubavlju prema bližnjem primili ste se da organizujete pomoć gladnima. Protiv toga, naravno, nemam ništa, potpuno se s vama slažem i spreman sam da vam u svemu pomognem, bez obzira na to kakvi su naši odnosi. Ali pored sveg poštovanja prema vašoj pameti i srcu… i srcu — ponovih — ne mogu dozvoliti da tako ozbiljan, složen i odgovoran posao kao što je pomoć gladnima bude isključivo u vašim rukama. Vi ste žena, nemate iskustva, ne poznajete život, lakoverni ste i suviše otvoreni. Okružili ste se pomoćnicima koje ne poznajete. Neću preuveličati ako kažem da će pod ovakvim uslovima vaša delatnost imati dva žalosna rezultata. Prvo, naš srez će ostati bez ikakve pomoći i, drugo, za greške svoje i svojih pomoćnika moraćete da odgovarate ne samo svojim džepom već i svojom reputacijom. Pronevere i propuste, pretpostavimo, ja ću nadoknaditi, ali ko će vam vratiti vaše časno ime? Pošto će se zbog loše kontrole i aljkavosti u poslovanju raširiti glasovi da ste vi, a prema tome i ja, na tom poslu stekli dvesta hiljada, hoće li vaši pomoćnici da vam priteknu u pomoć?

Ona je ćutala.

— Ne iz samoljublja, kako vi kažete — nastavio sam — već prosto iz računa da gladni ne ostanu bez pomoći, a vi bez časnog imena, smatram svojom moralnom dužnošću da se umešam u vaše poslove.

— Govorite kraće — reče žena.

— Vi ćete biti tako dobri — nastavio sam — da mi saopštite koliko ste do danas novaca primili, a koliko potrošili. Zatim, o svakom novom prilogu u novcu ili u naturi, kao i o svakom novom rashodu, svakog dana ćete me obaveštavati. Vi ćete mi, Natalie, takođe dati spisak vaših pomoćnika.

Sasvim moguće da su oni potpuno ispravni ljudi, u to ne sumnjam, ali ipak je neophodno da potražimo obaveštenja.

Ona je ćutala. Ustao sam i prošetao po sobi.

— Pa da pristupimo poslu — kazao sam i seo za njen sto.

— Vi to ozbiljno? — upita ona gledajući me sa nedoumicom i strahom.

— Budite razumni, Natalie! — rekoh molećivo, videći po njenom licu da će protestovati. — Molim vas, poverite se potpuno mom iskustvu i poštenju.

— Ipak ja ne shvatam šta vi hoćete.

— Pokažite mi koliko ste već prikupili i koliko potrošili.

Na stolu je ležalo pet, šest đačkih svezaka, nekoliko ispisanih tabaka poštanske hartije i više komadića hartije raznog formata. Spuštao se suton.

Upalio sam sveću.

— Izvinite, za sada ja još ništa ne vidim — rekao sam prelistavajući sveske. Gde vam je spisak priloga dobijenih u novcu?

— To se vidi iz sabirnih araka.

— Da, ali i spisak je potreban! — kazao sam smešeći se njenoj naivnosti. — Gde su vam pisma koja ste dobijali uz dobrovoljne priloge u novcu i u naturi? Pardon, mala praktična napomena, Natalie: ta se pisma moraju čuvati. Svako pismo numerišite i uvedite u posebnu knjigu. Isto tako postupajte i sa svojim pismima. Uostalom, ja ću sam sve to raditi.

— Radite, radite… — reče ona.

Bio sam veoma zadovoljan sobom. Oduševljen živim interesantnim poslom, malim stolom, naivnim sveskama i milinom koju mi je obećavao taj posao zajedno sa ženom, bojao sam se da me žena ne omete i ne pokvari sve nekim iznenadnim ispadom; zato sam se žurio i prisiljavao sebe da ne pridajem nikakav značaj tome što joj podrhtavaju usne i što ona, kao uhvaćena zverka, uplašeno i smeteno gleda naokolo.

— Znate šta, Natalie — kazao sam ne gledajući u nju. — Dozvolite da ponesem sve ove hartije i sveske gore k sebi. Tamo ću ih pogledati, obavestiti se, a sutra ću vam reći svoje mišljenje. Imate li još kakvih dokumenata? — upitao sam slažući sveske i listiće u pakete.

— Nosite, sve nosite! — reče žena, pomažući mi da slažem hartije u paketiće, a krupne suze slivale su joj se niz lice. — Nosite sve! To je sve što mi je ostalo u životu… Otimajte i poslednje.

— Ah, Natalie, Natalie! — uzdahnuo sam prekorno.

Nekako nervozno gurajući me laktom u prsa i dotičući se kosom mog lica, izvukla je iz stola fijoku i počela da izbacuje iz nje papire na sto; pri tome mi se sitan novac sručivao na krilo i na pod.

— Nosite sve… — govorila je promuklim glasom.

Izbacivši papire, odmače se od mene i, uhvativši se obema rukama za glavu, sruši se na otoman.

Pokupio sam novac, stavio ga natrag u fioku i zaključao da ne dovodim u iskušenje poslugu; zatim pokupih gomilu dokumenata i pođoh gore. Prolazeći pored žene, zaustavio sam se i, gledajući njena leđa i ramena koja su podrhtavala, rekoh:

— Kakvo ste još dete, Natalie! Ah-ah! Čujte, Natalie, kad shvatite koliko je ozbiljan i odgovoran ovaj posao, vi ćete mi prvi kazati hvala. Kunem vam se.

Kad sam došao gore, počeo sam da polako pregledam papire. Sveske neprošivene, strane nisu obeležene. Beleške pisane različitim rukopisom, očigledno da je u sveskama žvrljao ko je hteo. U spisku priloga u naturi nije naznačena cena namirnica. Ali, molim vas, raž koja sada staje jednu rublju i petnaest kopejaka posle dva meseca može da poskupi na dve rublje i petnaest kopejaka. Zar se tako radi? Zatim „A. M. Sobolju izdato trideset dve rublje”. Kad je izdato? Zašto je izdato? Gde je dokument kojim se to pravda? Nema ništa, i ništa se ne može razumeti. Kad bi došlo do sudske rasprave, ovi papiri bi samo zamrsili stvar.

— Kako je naivna! — čudio sam se. — Kakvo je ona još dete!

Bilo mi je i krivo i smešno.

Žena je već sakupila osam hiljada, dodajmo mojih pet, biće svega trinaest. Za početak je to vrlo dobro. Posao koji me je toliko zanimao i zabrinjavao, sad je najzad u mojim rukama. Ja činim ono što nisu hteli i nisu mogli da učine drugi, ja vršim svoju dužnost, organizujem pravilnu i ozbiljnu pomoć gladnima.

Reklo bi se da sve ide u skladu s mojim namerama i željama, ali zašto me ne napušta moj nemir? Četiri časa pregledao sam ženine hartije, trudeći se da dokučim njihov značaj i ispravljajući greške, ali mesto umirenja imao sam osećanje kao da mi neko nepoznat stoji iza leđa i prelazi po njima hrapavim dlanom. Šta mi je nedostajalo? Organizacija pomoći došla je u pouzdane ruke, gladni će biti siti — pa šta još treba. Lak četvoročasovni rad me je zbog nečeg zamorio tako da nisam mogao ni sedeti sagnut ni pisati. Odozdo je s vremena na vreme dopiralo potmulo jecanje, to je ridala žena. Moj uvek spokojni, pospani i pomalo pretvorni Aleksej svaki čas je prilazio stolu da uredi sveće i nekako čudnovato me pogledao.

— Ne, ipak treba da otputujem! — odlučih se najzad, izgubivši poslednju snagu. — Što dalje od tih prelepih doživljaja. Još sutra ću otputovati.

Skupio sam dokumenta i sveske i otišao ženi. Kad sam, osećajući se silno premoren i slomljen, s obe ruke pritisnuo na grudi hartije i sveske i, prolazeći kroz spavaću sobu, video svoje kofere, do mene je odozdo dopro plač…

„Vi ste dvorski čovek?” upita me neko na uho. „Vrlo lepo. Pa ipak ste gad!”

— Sve je budalaština, budalaština… — mrmljao sam silazeći niza stepenice. — Budalašti-na!.. I to je budalaština kao da se ja, tobože, rukovodim samoljubljem ili sujetom… Koještal Zar će me za pomoć gladnima odlikovati zvezdom ili postaviti za načelnika odeljenja u ministarstvu! Koješta!… I pred kim ovde na selu da zadovoljavam svoju sujetu?

Umorio sam se, užasko umorio, a nešto mi je šaptalo na uho: „Vrlo lepo. Pa ipak ste gad.” Zbog nečega setih se reči iz jedne starinske pesme koju sam znao nekad, u detinjstvu: „Što je lepo dobar biti!” Žena je ležala na otomanu u pređašnjem položaju — ničice i obuhvativ glavu rukama. Plakala je. Kraj nje je stajala sobarica, uplašena i zbunjena.

Udaljio sam sobaricu, stavio hartije na sto i kazao:

— Evo vaše administracije, Natalie. Sve je u redu, sve izvrsno, veoma sam zadovoljan. Sutra putujem.

Ona je i dalje plakala. Izašao sam u gostinsku sobu i seo tamo u mraku. Ženino jecanje, njeni uzdasi su me zbog nečeg optuživali i, da bih se opravdao, počeo sam da se prisećam cele naše svađe, počevši odonda kad mi je došla u glavu nesrećna misao da pozovem ženu na savetovanje i završivši sveskama i ovim plačem. To je bio običan nastup naše supružanske mržnje, odvratan i besmislen, kakvih je bilo mnogo posle naše svadbe — ali šta imaju s time gladni? Kako se moglo dogoditi da ih umešamo u našu svađu. Izgledalo je kao da smo, jureći jedno drugo, slučajno upali u oltar i zapodeli tamo tuču.

— Natalie — kažem joj tiho iz gostinske sobe — dosta je, dosta.

Da se učini kraj suzama i da se prekine ta mučna situacija, treba da pođem k ženi, da je utešim, da budem nežan ili da se izvinim. Ali kako da to učinim da bi mi ona poverovala? Kako mogu uveriti divlje pače koje nema slobode i mrzi me da mi je simpatično i da saosećam u njegovoj patnji? Svoju ženu nikad nisam upoznao, zato nikad nisam znao o čemu i kako da s njom razgovaram. Njenu spoljašnost sam dobro poznavao i cenio po zasluzi, a njen unutrašnji duševni svet, um, pogled na svet, česte promene raspoloženja, mržnju u njenim očima, oholost, načitanost koja me je ponekad zapanjivali ili, recimo, nešto monaško u licu kao juče — sve mi je to bilo nepoznato i nerazumljivo. Kad sam, dolazeći s njom u sukob, pokušavao da ocenim kakva je ona kao čovek, moja psihologija nije išla dalje od takvih konstatacija kao: neuravnotežena, neozbiljna, nesrećan karakter, ženska logika — i to kao da je bilo sasvim dovoljno za mene. Ali sada, dok je ona plakala, imao sam strasnu želju da znam više. Plač je prestao. Pošao sam k ženi. Sedela je na otomanu poduprevši glavu rukama i zamišljeno i ukočeno gledala u vatru.

— Sutra ujutru putujem — rekoh.

Ona je ćutala. Prošetao sam po sobi, uzdahnuo i kazao:

— Natalie, kad ste me molili da otputujem, rekli ste: sve, sve ću vam oprostiti. Znači, vi smatrate da sam pred vama kriv. Molim vas da mirno i ukratko formulišete moju krivicu prema vama.

— Umorna sam. Drugi put… — reče žena.

— U čemu je moja krivica? — nastavio sam. — Šta sam učinio? Reći ćete da ste mladi, lepi, hoćete da živite, a ja sam skoro dvostruko stariji od vas i mrzite me, pa zar je to krivica? Nisam se oženio vama na silu. Pa dobro, ako hoćete da živite slobodno, idite, pružiću vam slobodu. Idite, možete voleti koga vam drago… I razvod ću vam dati.

— To mi nije potrebno — reče. — Vi znate da sam vas nekad volela i uvek smatrala sebe starijom od vas. Sve to uopšte nije važno… Vaša krivica nije u tome što ste stariji, a ja mlađa ili što bih ja na slobodi mogla zavoleti drugog, već u tome što ste težak čovek, egoist, čovekomrzac,

— Ne znam, možda — progovorih.

— Odlazite, molim vas. Hoćete da me kinjite do zore, ali skrećem vam pažnju da sam klonula i ne mogu da vam odgovaram. Dali ste mi reč da ćete otputovati, ja sam vam vrlo zahvalna i više mi ništa ne treba.

Žena je želela da odem, ali meni nije bilo lako da to učinim. Malaksao sam i bojao se svojih velikih, neugodnih, dosadnih soba. Nekad u detinjstvu kad bi me što zabolelo, priljubio bih se uz majku ili dadilju, i kad bih sakrio lice u naborima tople haljine, učinilo mi se da se skrivam od bola. Tako mi se i sad zbog nečeg činilo da se mogu sakriti od svog nemira samo u ovoj maloj sobi kraj žene. Seo sam i rukom zaklonio oči od svetlosti. Bilo je tiho.

— U čemu je krivica? — upita žena posle dugog ćutanja, gledajući me crvenim, blistavim od suza očima. Vi ste odlično obrazovani i vaspitani, vrlo pošteni i pravični, imate svoja načela, ali sve to kod vas ispada tako da, gde god dođete, svuda donosite nešto zagušljivo, teško, nešto strašno što vređa, ponižava. Vi pravilno i ispravno mislite i zato mrzite ceo svet. Mrzite vernike jer je vera izraz zaostalosti i mraka, a u isto vreme mrzite i nevernike zato što nemaju vere i ideala; mrzite stare zbog zaostalosti i konzervativizma, a mlade — zbog slobodoumlja. Vama su na srcu interesi naroda i Rusije i zato mrzite narod jer sumnjate da je svako lopov i pljačkaš. Svi su vam mrski. Pravični ste, u svemu se pridržavate zakona i zato se neprestano parničite sa seljacima i susedima. Ukrali su vam dvadeset vreća raži, iz ljubavi prema pravdi tužili ste seljake gubernatoru i svima vlastima, a ovdašnje vlasti optužili ste onima u Peterburgu. Načela zakonitosti! — kazala je žena i zasmejala se. — Na osnovu zakona i u ime morala vi mi ne dozvoljavate da izvadim pasoš. Postoji takav moral i takav zakon da mlada zdrava samosvesna žena provodi život u neradu, žalosti, neprestanom strahu i za to dobija od čoveka koga ne voli stan i hranu. Vi ste odlično upoznati s propisima, vrlo ste časni i pravedni, poštujete brak i porodična načela, i rezultat svega toga je taj da u celom svom životu niste učinili nijedno dobro delo, svi vas mrze, sa svima ste u svađi i za ovih sedam godina otkako ste oženjeni niste ni sedam meseci živeli sa ženom. Vi niste imali ženu, a ja nisam imala muža. S takvim čovekom kao što ste vi nemoguće je, nema snage da se živi. Prvih godina bilo mi je s vama strašno, a sada se stidim… Tako su izgubljene najlepše godine. Dok sam s vama ratovala, pokvarila sam narav, postala preka, gruba, podozriva, nepoverljiva… E, pa zašto to govorim! Zar vam je stalo da to shvatite! Idite s bogom.

Žena je prilegla na otoman i zamislila se.

— A kako je divan, zavidan mogao da bude život! — reče tiho, gledajući zamišljeno u vatru. — Kakav život! Sad se ne može vratiti.

Ko je zimi duže živeo u selu te poznaje one duge dosadne tihe večeri, kad čak ni psi ne laju od dosade i čini se da je i časovniku teško jer mu je dodijalo da tiktaka, koga je u takvim večerima uznemiravala probuđena savest te nije mogao da se skrasi na jednom mestu, želeći da zaguši ili da čuje svoju savest — taj će shvatiti kakvo mi je zadovoljstvo i uživanje pružao ženski glas što se čuo u maloj ugodnoj sobi i govorio da sam rđav čovek. Ja nisam razumeo šta hoće moja savest, a žena, kao prevodilac, ženski, ali jasno, tumačila je smisao moga nemira. Kako sam često ranije, u časovima teškog uzbuđenja naslućivao da cela stvar nije u gladnima, već u tome da ja nisam čovek kakav treba da sam.

Žena je jedva uspela da se digne i priđe mi.

— Pavle Andrejiču — reče s tužnim osmehom. — Oprostite, ja vam ne verujem: vi nećete otići. Ali ja vas još jednom molim. Nazovite to — ona pokaza na svoje papire — samoobmanjivanjem, ženskom logikom, greškom, kako hoćete, ali mi ne smetajte. To je sve što mi je ostalo u životu. — Ona se okrete i poćuta. — Pre kod mene ničega nije bilo. Svoju mladost utrošila sam na to da ratujem s vama. Sad sam se prihvatila ovog i živnula, srećna sam… Čini mi se da sam u ovom poslu našla način kako da opravdam svoj život.

— Natalie, vi ste dobra, misaona žena — kazao sam s ushićenjem, gledajući ženu — sve što činite i govorite, prekrasno je i pametno.

Da bih sakrio uzbuđenje, prošetao sam po sobi.

— Natalie — nastavio sam minut kasnije — pred odlazak, kao posebnu milost, molim da mi pomognete da učinim nešto za gladne.

— A šta bih ja mogla? — reče žena i sleže ramenima. — Jedino možda da date prilog.

Preturala je po svojim hartijama i našla sabirni arak.

— Priložite nešto u novcu — reče i po njenu glasu moglo se zaključiti da sabirnom arku ne daje ozbiljan značaj. — A učestvovati u ovom poslu na neki drugi način vi ne možete.

Uzeo sam arak i zapisao: Nepoznati — 5000.

U reči „nepoznati” bilo je nečeg ružnog, lažog, samozadovoljnog, ali shvatio sam to tek kad sam spazio kako je žena sva pocrvenela i hitro gurnula arak u hrpu dokumenata. Oboje nas je bilo stid. Osetio sam da pošto-poto, neizostavno, ovog časa moram da popravim tu nespretnost jer će me kasnije biti stid i u vozu i u Peterburgu. Ali kako da popravim? Šta da kažem?

— Neka je blagosloven vaš rad, Natalie — rekoh iskreno — želim vam svaki uspeh. Ali dozvolite da vam na rastanku dam jedan savet. Natalie, budite oprezni sa Soboljem i uopšte s vašim pomoćnicima i nemojte da se u njih pouzdavate. Ne kažem da su nepošteni, ali to nisu plemići, to su ljudi bez ideje, bez ideala i vere, bez cilja u životu, bez određenih načela, i sav smisao, osnov njihova života je rublja. Rublja, rublja i rublja! — uzdahnuo sam. — Oni vole da dođu do hleba lako, bez motike, i u tom pogledu, ukoliko su obrazovaniji, utoliko su opasniji po stvar.

Žena pođe k otomanu i prilegnu.

— Ideje, idejno — progovori tromo i bezvoljno — idejnost, ideali, cilj života, načela… Ove reči ste govorili uvek kad ste hteli nekog poniziti, uvrediti, reći neprijatnost. Eto, kakvi ste! Kad bi vas s vašim shvatanjima i odnosom prema ljudima čovek bliže pripustio poslu, to bi značilo upropastiti posao još prvog dana. To bi već trebalo razumeti.

Ona uzdahnu i poćuta.

— To je grubost prirode, Pavle Andrejiču — reče ona. — Vi ste obrazovan, vaspitan čovek, ali u suštini kakav ste još… Skit! To je zbog toga što vodite učauren život, mrzite ljude, ni s kim se ne viđate i ne čitate ništa osim vaših tehničkih knjiga. A ima dobrih ljudi, lepih knjiga! Da… Ali umorila sam se i teško mi je da govorim. Treba spavati.

— Dakle, ja putujem, Natalie — rekoh.

— Da, da… Mersi…

Malo sam postojao i otišao gore u svoj stan. Sat kasnije — to je bilo u jedan i po — opet sam sišao dole sa svećom u ruci da razgovaram sa ženom. Nisam znao šta ću joj reći, ali osećao sam da joj moram reći nešto značajno i neophodno. U radnoj sobi je nije bilo. Vrata što su vodila u spavaonicu bila su zatvorena.

— Natalie, vi spavate? — upitao sam tiho. Odgovora nije bilo. Neko vreme stajao sam kraj vrata, uzdahnuo i otišao gore u gostinsku sobu. Tu sam seo na otoman, ugasio sveću i presedeo U mraku do svanuća.

V

Odvezao sam se na železničku stanicu u deset časova. Mraza nije bilo, ali s neba je gusto padao krupan sneg i duvao neprijatan vlažan vetar. Prošli smo ribnjak, zatim brezik i počeli da se penjemo uzbrdo putem koji se vidi s mojih prozora. Osvrnuo sam se da poslednji put pogledam svoj dom, ali se od snega ništa nije videlo. Malo kasnije pred nama su se kao u magli ukazale mrke seoske kuće. To je Pestrovo.

„Ako jednog dana poludim, biće krivo Pestrovo”, pomislio sam. „Ono me progoni.”

Izbili smo na ulicu. Na kućama svi krovovi čitavi, nema ni jednog skinutog — znači, moj upravitelj je slagao. Dečak vozi u sankama devojčicu s detetom, drugi dečak od tri, četiri godine, povezane glave kao žena, s ogromnim rukavicama hoće da uhvati na jezik snežne pahuljice u letu — i smeje se. U susret dolaze kola suvog granja, pored njih korača seljak, i nikako se ne može raspoznati je li sed ili mu je brada bela od snega. Prepoznao je mog kočijaša, smeši mu se i nešto govori i preda mnom po navici skida kapu. Psi istrčavaju iz dvorišta i radoznalo gledaju moje konje.

Sve je tiho, obično, prosto. Vratiše se iseljenici, žita nema, u kućama „neko se ludački kikoće, neko besni”, ali sve je to tako prosto da se čisto ne veruje da je to stvarno. Ni smetenih lica, ni glasova koji mole za pomoć, ni suza, ni psovke — svud naokolo je tišina, redovan život, deca, sanke, psi uzdignutih repova. Ne uznemiruju se ni deca, ni seljak koga smo sreli, — a zašto se ja toliko uznemirujem?

Gledajući seljaka koji se smešio, dečaka s ogromnim rukavicama, seoske kuće, sećajući se svoje žene, sad sam shvatio da ne postoji nesreća koja bi mogla pobediti ove ljude; činilo mi se da se u vazduhu oseća pobeda; bio sam ponosan i spreman da im doviknem da sam i ja s njima, ali konji su već projurili kroz selo u polje, sneg se zakovitlao, zaurlao je vetar, i ja ostadoh sam sa svojim mislima. Iz milionske mase ljudi koji su se brinuli o narodnim stvarima sam život me je isključio kao nepotrebnog, neumešnog, rđavog čoveka. Ja samo smetam, delić sam narodne nesreće, mene su pobedili izbacili i sad žurim na stanicu da otputujem i da se skrasim u Peterburgu, u hotelu u Boljšoj morskoj ulici.

Za sat smo se dovezli na stanicu. Stanični čuvar s plehanom značkom na kapi i kočijaš uneli su moje kofere u žensku čekaonicu. Kočijaš Nikanor sa zadenutim za pojas skutom od gunja, u čizmama od valjanog sukna, sav mokar od snega i zadovoljan što odlazim, prijateljski mi se osmehnu i reče:

— Srećan put, vaša ekselencijo! U dobar čas!

Uzgred da kažem: svi me oslovljavaju sa ekselencijo, mada sam samo koleški savetnik[8] i kamer-junker[9]. Čuvar je rekao da voz još nije pošao iz susedne stanice. Trebalo je čekati. Izišao sam napolje i glave teške od noćnog bdenja, jedva prokrećući noge od umora, uputio sam se bez ikakvog razloga prema pumpi. Okolo nije bilo ni žive duše.

— Zašto putujem? — pitao sam se. — Šta me tamo čeka? Poznanici od kojih sam se već odvojio, samoća, ručkovi po restoranima, buka, električno osvetljenje, od kojer me bole oči… Kuda i zašto putujem? Zašto putujem? I bilo je nekako neobično da odem a da se ne objasnim sa ženom. Činilo mi se da sam je ostavio u neizvesnosti. Pri odlasku trebalo bi joj reći da je ona u pravu, da sam ja stvarno rđav čovek. Kad sam krenuo od pumpe, na vratima se pojavio šef stanice, kojeg sam već dva puta tužio njegovim pretpostavljenim; podigavši okovratnik kaputa, ježeći se od vetra i snega, priđe mi i stavivši dva prsta uz štit od kape, zbunjena lica, s izrazom usiljene smernosti i mržnje reče da voz kasni dvadeset minuta i da li možda želim da dotle čekam u toploj prostoriji.

— Zahvaljujem — odgovorio sam — ali verovatno neću putovati. Neka kažu mom kočijašu da pričeka. Još ću razmisliti.

Šetao sam tamo-amo po peronu i mislio: da putujem ili ne? Kad je došao voz odlučih da ne putujem. Kod kuće su me čekali žena s nedoumicom i, možda, podsmehom, dosadan stan na spratu i moj nemir, ali to je u mojim godinama ipak lakše i nekako toplije nego da dva puna dana s tuđim ljudima putujem u Peterburg, gde bih svakog trenutka mislio da moj život nikome ni za šta nije potreban i da se bliži kraju. Ne, ipak je bolje — kući, pa bilo šta bilo… Izašao sam iz stanice. Bilo je nezgodno da se vraćam po danu kući gde su se svi tako radovali mom odlasku. Ostatak dana do večeri mogao se provestti kod nekog od suseda. Ali kod koga? S jednima sam u zategnutim odnosima, s drugima se uopšte ne poznajem.

Razmislio sam i setio se Ivana Ivaniča.

— Idemo Brašnu! — rekao sam kočijašu, sedajući u saonice.

— Daleko je — uzdahnuo je Nikanor. — Biće, mislim, jedno dvadeset osam vrsta, a možda i čitavih trideset.

— Molim te, dragi moj — rekoh takvim tonom kao da je Nikanor imao pravo da me ne posluša. — Pođimo, molim te!

Nikanor sumnjičavo zavrte glavom i reče polako da bi, po pravilu, kao srednjeg konja trebalo upregnuti Mužika ili Čižika a ne Čerkeza i neodlučno, kao očekujući da ću povući svoju odluku, skupi vođice u rukavice, pridiže se, razmisli i tek onda zamahnu bičem.

„Čitav niz nedoslednih postupaka…” mislio sam sakrivajući lice od snega. „Biće da sam poludeo. Pa neka…”

Na jednom mestu gde se put vrlo strmo spuštao s visine, Nikanor je oprezno doveo kola do polovine brda, ali od polovine konji su se najednom otrgli i strašnom brzinom pojurili dole; on se trgao, podigao laktove i divljim, pomamnim glasom, koji pre kod njega nikad nisam čuo, povikao:

— Hej, da provozamo generala! Ako upropastimo konje, kupiće druge, sokoli! Hej, čuvaj se, zgazićemo!

Tek sada, kad mi je od neobično brze vožnje stao dah, primetio sam da je jako pijan, verovatno se napio na stanici. Na dnu jaruge zapuca led, odbačen s puta komad čvrstog snega s balegom bolno me udari po licu. Zahuktali konji u zamahu poleteli su uzbrdo isto kao i nizbrdo i nisam stigao da viknem Nikanoru, a moja trojka je već jurila po ravnom, u staroj smrekovoj šumi, i visoke smreke su sa svih strana pružale prema meni svoje bele čupave šape.

„Ja sam poludeo, kočijaš je pijan…” mislio sam. „Divota!”

Ivana Ivaniča zatekao sam kod kuće. Zakašljao se od smeha, stavio mi glavu na prsa i kazao ono što kaže uvek kad se vidimo:

— A vi sve mlađi i mlađi. Ne znam kakvom to bojom bojite kosu i bradu — mogli biste i meni dati.

— Došao sam, Ivane Ivaniču, da vam vratim posetu — slagah. — Ne zamerite, ja sam čovek s prestoničkim predrasudama, vodim računa o posetama.

— Baš se radujem, dragi moj! Ishlapeo sam, volim da mi se ukazuje poštovanje. Da.

Po njegovom glasu i blaženom nasmešenom licu mogao sam zaključiti da sam mu svojom posetom jako polaskao. U predsoblju su mi pomagale da skinem bundu dve žene, a obesio ju je o kuku seljak u crvenoj rubaški. Kad smo Ivan Ivanič i ja ušli u njegov mali kabinet, dve bose devojčice sedele su na podu i razgledale ukoričenu ilustrovanu reviju; spazivši nas, skočile su i pobegle, i odmah zatim ušla je visoka tanka starica s naočarima, smireno me pozdravila i izašla pokupivši jastuk s divana i ilustraciju s poda. Iz susednih soba se neprestano čulo šaptaše i šljapkanje bosih nogu.

— A ja čekam doktora na ručak — reče Ivan Ivanič. — Obećao da će svratiti iz ambulante. On je svake srede kod mene na ručku, da ga bog poživi. — Ivan Ivanič se ispruži prema meni i poljubi me u vrat. — Došli ste, dragi moj, znači, ne ljutite se — prošapta teško dišući. — Nemojte se ljutiti, rođeni. Da. Možda vam je žao, ali ne treba da se ljutite. Ja samo jedno molim u boga pred smrt: da sa svima živim u miru i slozi, po pravdi. Da.

— Izvinite, Ivane Ivaniču, ispružiću noge na fotelju, — rekoh osećajući da od jakog umora ne mogu da se ponašam prirodno; dublje sam se namestio na divanu i ispružio noge na fotelju. Posle snega i vetra lice mi je gorelo i kao da je celo telo upijalo toplotu i zbog toga postajalo mlitavije. — Lepo je ovde kod vas — nastavih — toplo, mekano, ugodno… I guščija pera — nasmejao sam se pogledavši na pisaći sto — kutija s peskom.,.

— A? Da, da… Pisaći sto i evo ovaj ormančić od mahagonija pravio je mom ocu stolar samouk Gleb Butiga, kmet generala Žukova. Da… Veliki majstor u svom fahu.

Mlitavim tonom čoveka kome se spava poče da mi priča o stolaru Butigi. Slušao sam. Zatim Ivan Ivanič pođe u susednu sobu da mi pokaže izvanrednu po lepoti i jevtinoći komodu od palisandrova drveta. Pokucao je prstom po komodi, zatim mi skrenu pažnju na kaljevu peć sa šarama koje sada nigde ne možeš naći. I po peći je pokucao prstom. Od komode, kaljeve peći, i od fotelja i slika, vezenih vunom i svilom po kanafasu, u čvrstim i neukusnim ramovima strujala je dobroćudnost i sitost. Kad se setiš da su svi ti predmeti stajali na istom mestu i u istom poretku kad sam još bio dete i dolazio ovamo s majkom o imendanu, prosto ne veruješ da bi oni mogli nekada i ne postojati.

Mislio sam: kakva razlika između Butige i mene! Butiga, za koga je glavno bilo da gradi pre svega solidno i temeljno, pridavao je nekakav naročit značaj čovekovom trajanju, nije mislio o smrti i, po svoj prilici, slabo verovao u njenu mogućnost; a ja, kad sam gradio svoje železne i kamene mostove koji će postojati hiljade godina, nikako nisam mogao a da ne pomislim: „To nije dugovečno… To nije ni za šta.” Ako s vremenom nekom pametnom istoričaru umetnosti dođu pred oči Butigin orman i moj most, on će reći: „To su dva neobična čoveka svoje vrste! Butiga je voleo ljude i nije dopuštao pomisao da mogu umirati i raspadati se i zato je, radeći svoj nameštaj, imao pred očima besmrtnog čoveka; a inženjer Asorin nije voleo ni ljude ni život; čak ni u srećnim minutama stvaranja nisu mu bile mrske misli o smrti, propadanju i konačnosti, zato pogledajte kako su mu ove linije ništavne, ograničene, nesigurne i jadne…”

— Ložim samo u ovim sobama — mrmljao je Ivan Ivanič pokazujući mi svoje sobe. — Otkako mi je umrla žena i sina ubili u ratu, zaključao sam paradne sobe. Da… eto…

On otključa jedna vrata i ja ugledah prostranu sobu sa četiri stuba, stari klavir i gomilu pasulja na podu; zapahnula nas je hladnoća i memla.

— A u drugoj sobi su baštenske klupe… — mrmljao je Ivan Ivanič. — Nema ko više da igra mazurku… Zaključao sam.

Začu se neka buka. To je došao doktor Sobolj. Dok je trljao promrzle ruke i dovodio u red svoju mokru bradu, imao sam vremena da zapazim, prvo, da mu je život vrlo dosadan i zato mu je prijatno da vidi Ivana Ivaniča i mene, a drugo da je to bio neuglađen i naivan čovek. Gledao me je tako kao da mi je bilo vrlo drago da ga vidim i kao da me on vrlo zanima.

— Dve noći nisam spavao! — govorio je naivno, ne gledajući i uređujući kosu. — Jednu noć pored porodilje, a drugu, celo vreme su me stenice grizle, spavao sam kod seljaka. Đavolski mi se znate, spava.

S izrazom kao da mi to ne može doneti ništa osim zadovoljstva, on me uze pod ruku i povede u trpezariju. Njegove naivne oči, zgužvan kaput, jevtina kravata i zadah jodoforma učinili su na mene neprijatan utisak; osetio sam da sam u lošem društvu. Kad smo seli za sto, on mi je nasuo votke i ja sam s bespomoćnim osmehom ispio; stavio mi je na tanjir komad šunke — i ja sam pokorno pojeo.

— Repetitio est mater studiorum[10] — reče Sobolj žureći da ispije drugu čašicu. — Verujete li, od radosti što vidim dobre ljude, čak me i san prođe. Poseljačio sam se i podivljao u zabiti, ogrubeo, ali ipak, sam, gospodo, još intelektualac i iskreno vam kažem: teško je bez ljudi!

Kao predjelo poslužili su kuvano prase s hrenom i pavlakom, zatim masnu vrelu čorbu sa svinjskim mesom i kašu od heljde, od koje se dizao oblak pare. Doktor je nastavio da govori i ja sam se uskoro uverio da je to bio malodušan, spolja neuredan i nesrećan čovek. Opio se od tri čašice, neprirodno je živnuo, vrlo mnogo jeo, hukćući i mljackajući, i već me je oslovljavao italijanskom titulom — ekčelenca. Prostodušno me gledajući kao da je uveren da mi je veoma drago što ga vidim i slušam, ispričao mi je da se već odavno razišao sa ženom i da joj daje tri četvrtine plate; da ona živi u gradu s njegovom decom — dečakom i devojčicom koje on obožava; da on voli drugu ženu, inteligentnu, udovicu posednicu, ali joj retko odlazi jer je od jutra do mraka zauzet svojim poslom tako da uopšte nema slobodnog vremena.

— Povazdan, čas u bolnici, čas na terenu — pričao je — i kunem vam se, ekčelenca, nema se kad ne samo otići voljenoj ženi već ni knjigu pročitati. Deset godina ništa nisam čitao! Deset godina, ekčelenca! A što se tiče materijalne strane, eto, izvolite pitati Ivana Ivaniča: neki put nemam ni duvana da kupim.

— Zato ste moralno zadovoljni — kazao sam

— Šta kažete? — upita i zažmiri na jedno oko. — Ne, bolje da popijemo.

Slušao sam doktora i po svojoj svagdašnjoj navici primenjivao na njega svoja uobičajena merila — materijalist, idealist, rublja, instinkti stada i slično, ali nijedno merilo čak ni približno nije odgovaralo; i čudna stvar, dok sam ga samo slušao i gledao, bio mi je kao čovek sasvim jasan, ali čim bih počeo da na njega primenjujem svoja merila, pored sve svoje iskrenosti i jednostavnosti, postajao bi neobično složena, zamršena i neshvatljiva priroda. Može li ovaj čovek, pitao sam se, proneveriti tuđe novce, zloupotrebiti poverenje, biti sklon gotovanstvu? Sada ovo nekad ozbiljno, značajno pitanje izgledalo mi je naivno, sitno i grubo. Doneli su pitu, zatim, sećam se, s dugačkim razmacima, u kojima smo pili domaće likere, služili su golubove u sosu, nešto sitneža, pečeno prase, plovku, jarebice, karfiol, knedle, postan sir sa mlekom, domaći puding i, na kraju, palačinke sa slatkim. Iz početka, naročito čorbu i kašu, jeo sam s velikim apetitom, a potom žvakao i gutao mahinalno, bespomoćno se smešeći i ne osećajući nikakav ukus. Od vruće čorbe i od vrućine u sobi jako mi je gorelo lice. Ivan Ivanič i Sobolj takođe su bili crveni.

— U zdravlje vaše supruge — reče Sobolj. — Ona me voli. Recite da ju je pozdravio njen dvorski lekar.

— Bogami, srećna je! — uzdahnu Ivan Ivanič. — Niti se mučila, niti brinula, ni trčkarala, a ispalo je da je sada prva osoba u našem srezu. Skoro ceo posao je u njenim rukama i svi su uz nju: i lekar, i članovi samouprave, i gospođe. Kod pravih ljudi to nekako samo od sebe ide. Da… Stablo ne treba da se brine da na njemu rastu jabuke, same će narasti.

— Ne brinu se ravnodušni — kazao sam.

— Šta? Da, da… — promrlja Ivan Ivanič, ne čuvši dobro. — To je tačno… Treba biti ravnodušan. Tako je, tako… Upravo… Budi samo pravedan pred bogom i ljudima, a za drugo, bez brige.

— Ekčelenca — reče Sobolj svečano — pogledajte prirodu oko nas: pomoliš li iz okovratnika nos ili uho, odgrišće; ostaneš li u polju jedan sat, zavejaće te sneg. A selo je isto kao što je bilo za vreme Rjurika[11], nimalo se nije promenilo, isti oni Pečenezi i Polovci. Ne znamo ni za šta drugo, samo gorimo, gladujemo i na sve načine ratujemo s prirodom. O čemu sam ono?… Da! Znate, ako čovek dobro razmisli, razmotri i razabere ovu, ako dopustite, kašu, pa to nije život, nego požar u pozorištu! Tu onaj ko pada ili viče od straha i traži izlaz, prvi je neprijatelj reda. Treba stajati uspravno, otvoriti četvore oči — i ni zuc! Tu već nema vremena da se cmizdri i da se bavi sitnicama. Kad imaš posla sa stihijom, suprotstavi joj stihiju, budi čvrst i tvrd kao kamen. Nije li tako, dedice? — okrete se on Ivanu Ivaniču i zasmeja se. — Ja sam mama, krpa, kiseo slabić, zato ne podnosim kiselinu. Ne volim sitna osećanja! Jedan je hipohondar, drugi kukavica, treći će ući sad ovamo i reći: „Gle ti njih, smazali deset jela i sad raspravljaju o gladnima! Sitničarski i glupo! Četvrti će vam prebaciti, ekčelenca, što ste bogati. Izvinite me, ekčelenca — nastavi glasno, staviv ruku na srce — ali to što ste našem istražnom sudiji zadali posla, što on danonoćno traži vaše lopove, oprostite, i to je s vaše strane sitničarstvo. Popio sam, zato sad ovo kažem, ali, znate, sitničarstvo.

— Ne razumem ko ga tera da se brine? — kazao sam ustajući; najednom osetih nepodnošljiv stid i gorčinu pa se uzmuvah oko stola. — Ko ga tera da se brine? Ja to nikako nisam tražio… Neka ga đavo nosi!

— Trojicu je uhapsio, pa pustio. Nisu to bili oni, i sad traži nove — nasmeja se Sobolj. — Nesreća!

— Uopšte nisam tražio da se brine — kazao sam, još malo pa da zaplačem od uzbuđenja. — Čemu sve ovo? No recimo da nisam bio u pravu, ružno sam postupio, recimo, ali zašto se oni trude da budem još više kriv?

— De, de, de, de! — reče Sobolj umirujući me. — De! Popio sam, zato sam i rekao. Mnogo mi škodi moj jezik. Dakle, najedosmo se i napismo, a sad da se opružimo.

On ustade od stola, poljubi Ivana Ivaniča u glavu i klateći se od sitosti izađe iz trpezarije. Ja i Ivan Ivanič smo ćutke popušili.

— Ja, rođeni moj, ne spavam posle ručka — reče Ivan Ivanič — a vi izvolite u sobu za odmor, otpočinite.

Pristao sam. U polumračnoj, jako zagrejanoj sobi koja je služila za odmor, uza zidove su stajali dugački široki divani, čvrsti i teški, rad stolara Butige; na njima su bile spremljene postelje visoke, meke, bele, koje je, verovatno, namestila starica s naočarima. Na jednoj postelji, licem prema naslonu, bez kaputa i cipela već je spavao Sobolj, druga je očekivala mene. Skinuo sam kaput, izuo se i podležući umoru, Butiginom duhu koji je lebdeo u tihoj sobi i lakom blagom Soboljevom hrkanju, pokorno sam legao.

I odmah sam počeo da sanjam ženu, njenu sobu, šefa stanice s mržnjom na licu, gomile snega, požar u pozorištu. Snevao sam seljake koji su mi odneli iz ambara dvadeset vreća raži…

— Ipak je dobro što ih je istražni sudija pustio — kažem.

Budim se od svog glasa, jedan trenutak gledam zbunjeno u široka Soboljeva leđa, u pređicu njegova prsluka i debele tabane, potom opet ležem i padam u san.

Kad sam se drugi put probudio, bio je već mrak. Sobolj je spavao. Na duši mi je bilo mirno i hteo sam što pre kući. Obukoh se i izađoh iz sobe za počivanje. Ivan Ivanič potpuno nepomičan sedeo je u svom kabinetu u velikoj fotelji, uperiv oči u jednu tačku, videlo se da je u tom obamrlom stanju bio celo vreme dok sam spavao.

— Lepo je! — kazao sam zevajući. — Osećam tako kao da sam se probudio, omrsiv se posle uskršnjeg posta. Sad ću k vama često dolaziti. Recite da li je moja žena kadgod ručala kod vas.

— Do… do… lazila je — promrmlja Ivan Ivanič naprežući se da se pokrene. — Prošle subote je ručala. Da… Ona me voli.

Posle kraćeg ćutanja kazao sam:

— Sećate se, Ivane Ivaniču, kako ste rekli da imam gadnu narav i da je sa mnom teško? Ali šta treba učiniti da narav bude drukčija?

— Ne znam, dragi moj… Ja sam čovek mlohav, opustio se, ne mogu više da savetujem. Da… A kazao sam onda jer vas volim, i vašu ženu volim, i vašeg oca sam voleo. Da. Uskoro ću umreti i zašto da se pred vama krijem ili lažem. Zato i kažem: mnogo vas volim, ali ne poštujem. Da, ne poštujem.

Okrete se prema meni i teško dišući izgovori šapatom:

— Nemoguće je da vas čovek poštuje. Na izgled, reklo bi se da ste istinski čovek. Spolja i držanjem ličite na francuskog predsednika Karnoa, onomad sam gledao u ilustrovanom listu… da… Govorite vatreno, pametni ste, visokog zvanja, teško vas je stići, ali, dragi moj, nemate prave duše… Snage u njoj nema… Da.

— Jednom rečju, Skit. — nasmejao sam se. — A moja žena? Pričajte mi nešto o ženi. Vi je bolje poznajete.

Hteo sam da razgovaram o ženi, ali ušao je Sobolj i omeo me.

— Odspavao sam, umio se — reče gledajući me prostodušno — popiću čaja s rumom, pa kući.

Bilo je prošlo sedam po podne. Iz predsoblja do izlaza, osim Ivana Ivaniča, s uzvicima i najboljim željama, pratili su nas starica s naočarima, devojčice i seljak, a pored konja u mraku stajali su i kretali se neki ljudi s fenjerima, savetovali naše kočijaše kako se i kuda može najbolje proći i želeli nam srećan put. Konji, saonice i ljudi bili su beli.

— Otkud mu toliki ljudi? — upitah kad su moja trojka i doktorov dvopreg korakom izlazili iz dvorišta.

— To su sve njegovi kmetovi — reče Sobolj. — Do njega reforma[12] još nije došla. Poneko od starih slugu dotrajava vek, pa razna siročad koja nema kuda; ima i takvih koji su silom kod njega, ne možeš ih najuriti. Čudan starac!

Opet brza vožnja, neobičan glas pijanog Nikanora, vetar i neprestani sneg koji se zavlači u oči, usta, u sve nabore bunde.

„Koji me vrag vitla!” mislim, a moji praporci neprekidno ječe zajedno s doktorovim, zviždi vetar, kočijaši podvikuju i uz ovu divlju buku ja se prisećam svih pojedinosti ovog neobičnog, neshvatljivog, jedinstvenog dana u mom životu, i čini mi se da sam zaista pomerio pameću ili postao drugi čovek. Kao da je onaj koji sam bio do danas meni već tuđ. Doktor se vozio iza mene i celo vreme neprestano razgovarao sa svojim kočijašem. Katkad me stizao, išao uporedo i još uvek s istom prostodušnom uverenošću da mi je to vrlo prijatno, nudio cigarete i tražio šibice. U jednom času stigao me je, izdužio se u saonicama koliko je visok, zatresao rukavima svoje bunde koji su mu bili gotovo dvostruko duži od ruku i povikao:

— Udri, Vaska! Preteci de rasne! Hej, mačići!

I doktorovi mačići uz gromki zlurad smeh Sobolja i njegova kočijaša poleteše napred. Moj se Nikanor uvredio i zadržao trojku, ali kad se nisu više čuli doktorovi praporci, podiže laktove, graknu, i moja trojka kao besna pojuri za njima. Uletesmo u neko selo, zasvetliše vatrice, siluete kuća, nego je doviknuo: „Vidi vragove!” Projurismo, čini mi se, još dva-tri kilometra, a ulica se još nastavlja i ne vidi joj se kraj. Kad smo stigli doktora i pošli sporije, on zamoli šibice i reče:

— De, ishranite ovu ulicu! A ovde je pet takvih ulica, gospodine moj. Stoj! Stoj! — povika. — Skreni prema krčmi! Valja da se zgrejemo i konji da se odmore.

Zaustavili smo se kod krčme.

— Ovo selo nije jedino u mojoj eparhiji — govorio je doktor otvarajući teška vrata sa škripavom šarkom i propuštajući me napred. — Pogledaš ovakvu ulicu usred bela dana, ne vidi joj se kraj, a ima još poprečnih uličica — i samo se uhvatiš za glavu. Teško je da se ovde nešto učini.

Ušli smo u „čistu” sobu gde se jako osećao miris stolnjaka; kad smo ulazili, naglo je ustao s klupe pospan seljak u prsluku i košulji povrh čakšira. Sobolj naruči pivo, a ja čaj.

— Teško je da se nešto učini — govorio je Sobolj. — Vaša supruga veruje, ja joj se divim i poštujem je, ali sam nimalo ne verujem. Dok naš odnos prema narodu bude imao karakter običnog dobročinstva, kao što su dečije jasle ili domovi za invalide, dotle ćemo samo vrdati, lavirati, obmanjivati sami sebe, i ništa više. Naši odnosi treba da budu poslovni, osnovani na računu, znanju i pravdi. Moj Vaska je celog svog života radio kod mene; nije mu rodilo, bolestan je i gladan. Ako mu sad dajem petnaest kopejaka dnevno, time hoću da ga vratim u raniji položaj radnika, to jest čuvam, pre svega, svoj interes: međutim, tih petnaest kopejaka zbog nečeg nazivam podrškom, novčanom pomoću, dobrim delom. Sad da govorimo ovako. Po najskromnijem proračunu, uzimajući sedam kopejaka na dušu i po pet duša u porodici, da bi se prehranilo hiljadu porodica, potrebno je trista pedeset rubalja dnevno. Ova cifra određuje naš obavezni poslovni odnos prema hiljadi porodica. Međutim, mi ne dajemo trista pedeset dnevno nego samo deset i pričamo kako je to podrška, novčana pomoć, da smo za to vaša supruga i svi mi izuzetno divni ljudi, i živelo čovekoljublje! Tako je to, dušo moja! Ah, kad bismo manje pričali o humanosti, a više računali, presuđivali i savesno se odnosili prema svojim obavezama! Koliko je među nama takvih humanih, sentimentalnih ljudi koji iskreno idu po kućama s listom za dobrovoljne priloge, a ne plaćaju svojim krojačima i kuvaricama. Logike nema u našem životu, to je ono! Lo-gike!

Poćutali smo. Proračunao sam u sebi i kazao:

— Ja ću hraniti hiljadu porodica u toku dvesta dana. Dođite sutra da razgovaramo.

Bio sam zadovoljan što mi je to ispalo jednostavno i bilo mi je milo što mi je Sobolj odgovovorio još jednostavnije.

— Važi.

Platili smo koliko treba i izašli iz krčme.

— Volim da lutam ovako — reče Sobolj, ulazeći u saonice. — Ekčelenca, dajte mi šibice: svoje sam zaboravio u krčmi.

Četvrt sata kasnije njegov je dvopreg zaostao i u zavijanju mećave nisu se više čuli njegovi praporci. Došavši kući, hodao sam po svojim sobama, nastojeći da mislim i što jasnije odredim svoj položaj; za ženu nisam bio pripremio nijednu rečenicu, nijednu reč. Glava mi nije radila. Ne smislivši ništa, otišao sam dole, ženi. Stajala je u svojoj sobi još uvek u istoj ružičastoj kućnoj haljini i u istom stavu kao da ograđuje od mene svoje hartije. Njeno lice je izražavalo nedoumicu i podsmeh. Videlo se da se, saznavši o mom dolasku, spremila da ne plače, ne moli i ne brani se kao juče, nego da mi se smeje, da mi odgovara prezirom i da bude odlučna. Lice joj je govorilo: kad je tako, onda zbogom.

— Nisam otputovao, Natalie — kazao sam — ali to nije obmana. Sišao sam s uma, ostareo, bolestan sam, postao drugi čovek, mislite šta hoćete… Pređašnjeg sebe odrekao sam se s užasom, prezirom i stidim ga se, a novi čovek koji sam postao od juče ne daje mi da otputujem. Ne terajte me, Natalie!

Ona mi pomno zagleda u lice, poverova i u očima joj sinu nemir. Očaran njenim prisustvom, ogrejan toplinom njene sobe, mrmljao sam kao u bunilu pružajući k njoj ruke:

— Kažem vam: osim vas nemam nikog bliskog. Nisam ni za trenutak prestao da čeznem za vama i samo uporno samoljublje smetalo mi je da to priznam. Ona prošlost kad smo živeli kao muž i žena, ne može se vratiti, a i ne treba, nego učinite me svojim slugom, uzmite sve moje imanje i razdelite ga kome hoćete. Miran sam, Natalie, zadovoljan sam… Miran…

Žena koja me je pomno i radoznalo gledala u lice, najednom tiho vrisnu, zaplaka i istrča u drugu sobu. A ja sam otišao gore. Sat kasnije već sam sedeo za stolom i pisao „Istoriju železnica” i gladni mi nisu smetali da to radim. Sad više ne osećam nemir. Ni ono rasulo koje sam video ovih dana obilazeći sa ženom i Soboljem seljačke kuće u Pestrovu, ni zloslutni glasovi, ni greške ljudi oko sebe, ni moja bliska starost — ništa me ne uznemirava. Kao što u ratu meci i bombe ne smetaju vojnicima da pričaju o svojim poslovima, da jedu i opravljaju obuću, tako ni gladni ne smetaju meni da mirno spavam i obavljam svoje lične poslove. U mojoj kući, u dvorištu i nadaleko uokolo vri od posla koji doktor Sobolj naziva „dobrotvornom orgijom”; žena često dolazi k meni i neumorno preleće očima po mojim sobama kao da traži šta se još može dati gladnima kako bi se „našlo opravdanje za svoj život”, i ja vidim da blgodareći njoj, od našeg imanja uskoro neće ostati ništa, postaćemo siromašni, ali to me ne uzbuđuje i ja joj se veselo smešim.

Šta će biti dalje, ne znam.

Anton Pavlovič Čehov

(Preveo: Petar Mitropan)