Kad je pošao do sudopere po kuhinjski nož da me ubije, pomislila sam: E, više stvarno ne mogu da trpim. Uzela sam neko drvo i krenula na njega. Žao mi je, nosim ga na duši, ali i to što je on meni radio bilo je strašno – priča u dokumentarnom filmu “Žene koje su ubile svoje nasilnike” jedna od zatvorenica iz Požarevca.
A: Kad me koleginica zove, on razbije telefon i premlati me
Film autorke Izabele Kisić i reditelja Zlatka Pakovića, iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, prikazan je u Medija centru. U Srbiji svaka druga žena trpi nasilje u porodici, a njih 28 je tokom 2011. godine ubijeno.
<
p style=”padding-left: 30px;”>A: Tukao me po leđima, po nogama, tamo gde se ne vidi. Ako me neko zove telefonom, sledi lomljava i batine. Ako zakasnim pet minuta s posla, isto.
B: Uđe na vrata i krene odmah da tuče mene ili decu, ne znam zašto.
C: Gurnuo me jednom na beton, pala sam na leđa. Ova ruka mi je godinu dana bila otečena.
D: Jednom je igrao ruski rulet nada mnom. Bilo je da li će metak opaliti ili ne.
B: Teško mi je, nosim ga na duši, ali teško je i ono što je on meni radio
E: Uhvati me za gušu pa mi udara glavom o fasadu kuće. Na levo uvo uopšte ne čujem.
F: Mnogo puta mi je uperio pištolj u glavu, tukao me pesnicama, išla mi je krv iz nosa, iz uha.
G: Počeo je da me zlostavlja i seksualno, a posle uzimao i novac. Bila sam primorana da uzimam kredite jer mi je pretio da „imam lepu ćerku“.
A: Prijavljivala sam ga policiji, ali sve se završavalo na upozorenjima. Zapretio mi je da više ne zovem jer „znam šta mi sleduje“.
C: Čuli su da me maltretira, znali su mnogi, ali neće niko da se meša.
D: Rešila sam da privedem kraju, da prijavim, ali mi je policajac, verujem dobronamerno, savetovao: Mi ćemo ga tri meseca držati, istući ga dobro, ali on će kad izađe, strahovito da vam se osveti.
C: Bacio me, pala sam na leđa, ruka me bolela godinu dana
A: U tom trenutku drugo rešenja kako da izađem iz tog pakla nisam videla. To je bila sekunda, trenutak.
B: Došao je, počeo da psuje, sve da vređa, oca majku, mene, decu, sve… Pošao do sudopere po nož da me ubije. Otkud ono drvo, ne znam… Ja uzmem to drvo, pa na njega. Više je bilo kraj, više stvarno… Žao mi je, teško mi je, na duši ga nosim. Jako je teško tako ruku dići i tako nešto učiniti, ali šta je on radio sa mnom, to je još teže.
D: Ja više nisam osećala svoj identitet. Mislim da me to najviše odvelo u neko loše psihičko stanje koje je na kraju rezultiralo ovom neizbežnom tragedijom. Kad se to desilo, osetila sam veliko olakšanje. Nisam znala da li je živ ili ne, ali sam znala da bar tog trenutka neće moći ništa da uradi nikome – deci, meni, mojim roditeljima.
D: Odustala sam kad mi je policajac rekao: Osvetiće vam se kad izađe
Većina žena ubila je muževe na spavanju sekirom. Same su se prijavile policiji, priznale zločin i pokajale se. Sudije im ne priznaju kao olakšavajuću okolnost to što su trpele nasilje. Osuđene su u proseku na deset godina zatvora.
U Požarevcu su smeštene u zatvoreni deo s ostalim ubicama. Kontakt sa decom dozvoljen im je dva do tri puta godišnje. Odbijaju im se molbe za uslovni otpust nakon izdržane dve trećine kazne.
Predsednik države je od 2004. godine samo jednoj smanjio kaznu za dve godine. Centri za socijalni rad ne raspituju se za ove žene, a njihovu maloletnu decu smestili su kod rodbine nasilnika. Kad izađu iz zatvora, odbacuje ih rodbina i društvo, a ne pomaže im ni država.
Izvor: Blic
http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/313302/Ispovesti-osudjenih-zena-koje-su-ubile-muzeve
Film:
