1888.
Na lisabonskom Trgu svetog Karlosa, na četrvrtom spratu kuće koja je gledala na pozorište i crkvu, 13. juna, na Dan svetog Antonija, zaštitnika Lisabona, u 15 sati i 20 minuta, rodio se Fernando Pesoa (Fernando Antonio Noqueira Pessoa). Bilo je to prvo dete u porodici Žoakima de Seabre Pesoe ( Joaquim de Seabra Pessoa) i Marije Madalene Pinjeiro (Maria Madalena Pinheiro Pesso).
1890.
19. maja, u Lisabonu, rodio se Mario se Sa-Karneiro (Mario de Sa-Carneiri), pesnik i jedan od najbližih Pesoinih prijatelja i saradnika.
1893.
U januaru, rađa se Pesoin brat Žorže (Jorge).
13. jula umire od tuberkuloze, u 43. godini, pesnikov otac, muzički i pozorišni kritičar od koga je Fernando nasledio krhku fizičku građu i umetničke sklonosti. Time se okončava jedini srećni period piščevog života „doba kad se slavio moj rođendan i niko nije bio mrtav“. Sa pet godina Fernando ume da čita i piše.
1894.
Pesoa izmišlja prvog heteronima, zvanog Chevalier de Pas, u čije ime piše samom sebi pisma.
Umire mu jednogodišnji brat Žorže.
1895.
26. juna sedmogodišnji Pesoa piše svoju prvu pesmu, „Mojoj dragoj mamici.“
Njegova majka – Dona Marija Madalena – preudaje se u decembru za komandanta Žoaoa Migela Rozu (Joao Miqel Rosa) koji je naimenovan za portugalskog konzula u Durbanu (Južna Afrika).
1896.
U januaru, majka i sin kreću u Afriku. U Durbanu, gradu koji je u to vremen brojao oko 30.000 stanovnika, Fernando stiče osnovno obrazovanje u katoličkoj manastirskoj školi irskih redovnica, gde uči engleski jezik i prima prvu pričest. Rađa mu se polusestra Enriketa Madalena(Henriqueta Madalena).
Izuzev obrazovanja stečenog u inostranstvu i pod snažnim uticajem jedne velike evropske kulture, u Pesoinom stvaralaštvu ne nailazimo na tragove njegovog boravka u Durbanu. Mogućno je, međutim, pretpostaviti da je duga plovidba brodom (oko trideset dana) ostavila trajan utisak nelagodnosti, praćen „mučninom, strepnjom i strahom od nepoznatog“ koji je pesnik kasnije često iskazivao prema seobama, selidbama i putovanjima.
1898.
Rađa se druga Fernandova polusestra, Madalena Enriketa (Madalena Henriqueta).
1899.
Upisuje se u srednju školu gde kao briljantan učenik „preskače razrede“. Usvaja engleski kao maternji jezik, na kome „misli, piše i govori“ kao da nikad nije poznavao nijedan drugi jezik. Obrazuje se u duhu anglosaksonske kulture, ističući se u svim nastavnim disciplinama. Izmišlja drugog heteronima – Aleksanda Serča (Alexander Search) – s kojim takođe vodi prepisku, ovoga puta na engleskom.
1900.
Dobija školsku nagradu za izvanredno poznavanje francuskog jezika na kome će takođe povremeno pisati pesme.
Rađa mu se prvi polubrat Luis Migel (Luis Miquel).
O Pesoinom odnosu prema braći i sestrama, sa kojima je delio detinjstvo provedeno u Africi, takođe ne saznajemo ništa. Stiče se, naprotiv, utisak, da je neprestano živeo sam, još odmalena, kad je bio „usamljeno mirno dete.“
1901.
Piše prve pesme na engleskom. Umire mu sestra Madalena Enrikta. U avgustu očuh dobija jednogodišnji dopust i cela porodica dolazi u Lisabon.
1902.
U Lisabonu, Pesoa stiče prva znanja o portugalskoj književnosti, od tetke po majci, Marije Šavijer (Marija Xsvijer), neoklasicističke pesnikinje. Piše na portugalskom pesmu „Kada ona dolazi“ (Quando Ela Passa).
Rađa se Žoao (Joao), drugi Pesoin polubrat.
Po povratku u Durban, u septembru, upisuje se u Trgovačku školu.
1903.
U decembru polaže prijemni ispit za upis na Univerzitet u Kejptaunu. Za pismeni sastav na engleskom, kao najbolji među 899 kandidata dobija „Nagradu Kraljice Viktorije.“
1904.
Čita Mitona, Bajrona, Šelija, Kitsa, Tenisona i Poa. Upoznaje Popa i njegovu školu. Piše prozu i pesme na engleskom. Rađa mu se još jedna polusestra – Marija Klara (Maria Clara).
1905.
U avgustu, nemačkim parobrodom „Herzog“ vraća se sam u Lisabon, grad svog detinjstv koji više nikada neće napuštati, sa izuzetkom nekoliko kratkih izleta u okolna mesta. Živi sa babom po ocu, Dionizijom, i dvema tetkama, jednom usedelicom i drugom udovicom. Jedina porodica za njega je i dalje samo majka, ali majka ga je „izneverila“. Otkriva Bodlera i portugalskog pesnika Sezarija Verdea (Cezario Verde). I dalje piše isključivo na engleskom.
1906.
U oktobru, očuh ponovo dobija jednogodišnji dopust i cela porodica stiže u Lisabon. Fernando prelazi da stanuje sa njima. Upisuje se na lisabonski Filozofski fakultet. U decembru mu umire polusestra Marija Klara.
1907.
U maju ponovo ostaje sam, ovoga puta na mnogo duže vreme. Ponovo stanuje sa tetkama i „ludom“ babom. Dve sačuvane stranice dnevnika napisane na engleskom jeziku svedoče o Pesoinoj usamljenosti i turobnom raspoloženju. „U svojoj porodici ne nalazim ni trunke razumevanja za moje duševno stanje. Podsmevaju mi se, rugaju mi se, ne veruju mi…Nemam nikoga u koga bih se mogao pouzdati..Intimni prijatelj je jedan od mojih ideala, iako je izvesno da nikad neću uspeti da nađem bliskog prijatelja…Ljubavnice ili devojke nemam, mada je to drugi moj ideal..Osećam se napušten kao brodolomnik na pučini. A šta sam to ja, najzad, ako ne brodolomnik.“ Prema svedočenjima drugova sa studija, Pesoa je u to vreme još uvek bio „stranac“ jer u njegovom „odevanju, navikama, kulturi, obrazovanju, čak i u njegovoj stidljivosti, nije bilo ničeg portugalskog.“ Zato se najviše družio sa studentima koji su govorili engleski. Omiljena tema bila mu je poezija, naročito engleska. Čita grčke i nemačke filozofe.
Postepeno zahvaljujući druženju sa drugovima s kojima se sastaje u kafani „Brazileir“, nedaleko od kuće u kojoj se rodio, gde će redovno navraćati do kraja života, Pesoa počinje da govori portugalski i da upoznaje domaće autore, otkrivajući istovremeno i francuski simbolizam. Sve češće poseže i za „čudotvornim napitkom“ – alkoholom, koji mu pomaže da se oslobodi od svega onoga što je „kao talog ostao da truli na dnu njegovog bića.“
U avgustu, u poodmakloj starosti, umire mu baba Dionizija, čiji su napdi staračkog ludila činili sumorne prizore Pesoine svakodnevice još sumornijom. Nasledstvo dobijeno od babe ukazuje mu se kao prilika da ostvari svoje težnje ka nezavisnosti i da se finansijski osamostali od očuha. Napušta univerzitetske studije, koje nisu odgovarale njegovom nedisciplinovanom duhu i seli se u iznajmljenu sobu (jedno skromno i mračno prizemlje u centru grada). Profesorskoj ili birokratskoj karijeri, koju bi mu omogućila fakultetska diploma, pretpostavlja samostalno zanimanje. Kupuje štampariju s namerom da se bavi štamparstvom i izdavaštvom. Štamparija i izdavačka kuća „Ibis“ ubrzo doživljava finansijski krah, pre nego što je i počela sa radom.
1908.
Posle propasti štamparije, u koju je uložio sav imetak, Pesoa se zatiče bez prebijene pare i pribegava jedinoj pravoj blagodeti koju mu je pružilo školovanje u Durbanu: znanju engleskog, francuskog i daktilografije. Zapošljava se kao „inokorespodent za strane jezike u lisabonskim trgovčkim kućama.“ Do kraja života izdržavaće se ovim slabo plaćenim poslom, smatrajući da „biti pesnik i pisac ne predstavlja zanimanje već poziv.“
Iako je po povratku u Lisabon nameravao da piše isključivo „engleske pesme“, podstaknut delima portugalskog romantičara Almeide Gareta (Almeida Garrett) počinje da piše stihove na portugalskom.
Beleži u dnevnik da je opsednut strahom od ludila „koji je već sam po sebi neka vrsta ludila.“
1910.
Proglašenje Republike. U Portu se pokreće časopis „Orao“ (Aquia) koji uređuju republikanci.
Pesoin očuh premešten je sa službom u Pretoriju.
1911.
Za jednu obimnu antologiju najvećih svetskih prozaista i pesnika, Pesoa prevodi anglosaksonske pesnike.
1912.
Jedna grupa književnika i intelektualaca obrazuje u Portu društvo s nazivom „Portugalska renesansa“ (Renascence Portuquesa) čije glasilo postaje časopis „Orao“ (nova serija). Program ovog društva jeste obnova, odnosno vaskrsenje Portugalske domovine, s ciljem da se, na temelju izvornih nacionalnih vrednosti stvori novi život i nova kultura. U aprilu, Pesoa objavljuje u „Orlu“ svoj prvi članak „Nova portugalska poezija razmatrana sa sociološkog stanovišta“, gde se predskazuje dolazak novog velikog pesnika, super – Kamoisa, koji će svojim delom prevazići sve što je ikad stvoreno u portugalskoj književnosti. Tekst izaziva burna reagovanja.
U novembru objavljuje esej „sihološki aspekt nove portugalske poeije.“
Mario de Sa-Karneiro objavljuje prvi knjigu novela i upisuje se na Sorbonu. Među njima se razvija prisno prijateljstvo i započinje obimna prepiska.
Pesoa stanuje po iznajmljenim sobama, živi boemskim životom, redovno posećuje kafane „Brazileira“ i „Složna braća“ gde se sastaje sa svojim vršnjacima, mladim piscima koji ga uvažavaju kao eruditu i lucidnog kritičara. Nosi naočari sa zlatnim okvirom i često poboleva od gripa i bronhitisa.
1913.
U januaru namerava da objavi zbirku pesama “Mač” (Gladio).
U februaru Mario de Sa – Karneiro šalje Pesoi iz Pariza prvu pesmu.
U martu započinje saradnju s časopisom “Pozorište” (Teatro) gde objavljuje kritičke prikaze novih knjiga. 29. marta piše na portugalskom pesmu “Močvare” (Pauis). Osamnaestogodišnji Žoze de Almada –Negreiros (Jose de Almada Negreiros) održava u Lisabonu prvu izložbu crteža koju Pesoa prikazuje u aprilskom broju “Orla”. Upoznaje se sa ovim mladim slikarem, potonjim pesnikom i pripovedačem, s kojim će se uskoro i sprijateljiti. (Almada de Negreiros uradio je nekoliko najuspelijih i najpoznatijih Pesoinih portreta).
U maju piše na engleskom pesmu “ Epithalamium.”
Krajem juna Sa-Karneiro se vraća iz Pariza u Lisabon.
U avgustu, u “Orlu”, Pesoa objavljuje tekst lirske proze “U šumi otuđenja” ( Na Floresta do Alheamento).
U oktobru piše statičnu dramu “Mornar” ( O Marinheiro), jednočinku u simbolističkom maniru.
1914.
U januaru, po narudžbini jednog londonskog izdavača, prikuplja i prevodi na engleski 300 najpoznatijih portugalskih poslovica.
U februaru objavljuje pesmu “Močvare”, napisanu prethodne godine, u prvom i jedinom broju lisabonskog časopisa “Renesansa” (Renascenca). Prema naslovu ove pesme (Pauis) koja ima programski karakter, definiše se novi književni pravac “paulizam”. U toj pesmi, koja se svojom originalnošću izdvaja od svega što stvaraju Pesoini savremenici, pesnik izlaže svoja poetička načela zasnovana na “intelektualizaciji emocije” i ujedno, na “emocionalizaciju ideje.” Ova, naizgled paradoksalna težnja, biće jedna od osnovnih preokupacija svekolike Pesoine poezije.
8. marta pojavljuje se u Pesoinom duhu novi pesnik, hetreonim Alberto Kaeiro (Alberto Careiro). Toga dana, koji će smatrati “ trijumfalnim danom svog života”, Pesoa je u Kaeirovo ime napisao preko trideset pesama, u jednom dahu, obuzet neobjašnjivim nadahnućem, stojeći, kao i obično, za svojim pisaćim stolom. Te pesme, sa zajedničkim naslovom “Čuvar stada” (O Guardador de rebanhos), koje se odlikuju jednostavnošću, neposrednošću izraza i panteističkim odnosom prema prirodi, obezvediće Kaeiru mesto Učitelja u razgranatoj porodici Pesoinih potonjih heteronima.
U istom mesecu javlja se i drugi heteronim, Alvaro de Kampos (Alvaro de Campos), moderni pesnik, zadojen futurističkim idejama, čijim imenom Pesoa potpisuje “Trijumfalnu odu” (Ode Triunfal) i pesmu “Opiarium”.
16. juna piše prvu pesmu Rikarda Reisa (Rikardo Reis), heteronima čije se pesništvo oslanja na helenističke i klasične uzore.
U novembru, posle višemesečnog perioda grozničavog pisanja, zapada u neurasteničnu krizu i priznaje da se nalazi u stanju “apsolutne abulije”. Oseća se kao “jedan odlomak samog sebe pohranjen u napuštenom muzeju”. Izbegava društvo prijatelja, koji se svakodnevno okupljaju u pivnici “Jasen”. Beleži u dnevnik da je jedno od retkih intelektualnih zadovoljstava koje mu je još preostalo, čitanje detektivskih romana Konana Dojla ili Artura Morisona. “Jedna knjiga nekog od tih autora, cigareta i šoljica kafe predstavljaju jedinu sreću u mom životu”;
1915.
U januaru piše, na engleskom, poemu “Antinous”. Prolazi kroz najtežu egzistencijalnu krizu. “Osećam se mnogostruk. Ja sam nalik na sobu s bezbroj ogledala koja lažnim odsjajima iskrivljuju jednu prethodnu stvarnost koja se ne odražava ni u jednom od njih, a istovremeno se ogleda u svima.Kao što panteist oseća sebe kao drvo ili cvet, ja sebe osećam kao različita bića. Osećam da živim tuđe živote, u sebi, nepotpuno, kao da moje biće pripada svim ljudima.”
Njegova nervna kriza pogoršana je materijalnim stanjem koje se graniči sa bedom. Živi kao beskućnik i spava u nekoj kafani čiji mu je vlasnik ustupio jedan sobičak iznad kuhinje, mračnu ostavu bez prozora i bez osnovnih higijenskih uslova.
Prihvata saradnju sa dnevnim listom “Žurnal” (O Jurnal) gde piše rubriku “Hronika života koji prolazi.” Zbog svojih originalnih ideja koje se nisu poklapale sa sudom javnog mnenja a povodom jednog protesta lisabonskih šofera upućenog redakciji lista, Pesoa uskoro gubi ovaj posao.
U aprilu izlazi prvi broj časopisa “Orfej”(Orpheu) čiji je jedan od pokretača i urednika. Ovaj časopis, glasilo prvog talasa modernizma u portugalskoj književnosti, gde su, pored ostalog objavljene pesme Marija de Sa-Karneira, priče Almade Negreirosa, Pesoina drama “Mornar” i Kamposova “Trijumfalna oda” i “ Opiarium”, izaziva zgražavanje javnosti, a građanska štampa naziva njegove saradnike “ludacima, degenericima, morfinistima” itd.
11. juna piše “Oda Voltu Vitmenu” (Ode a Walt Whitman) Alvara de Kamposa.
11. jula Mario se Sa-Karneiro vraća se, incognito, u Pariz. Istog meseca izlazi drugi broj “Orfeja” sa “Pomorskom odom” (ode Maritima) Alvara de Kamposa, poemom od preko hiljadu stihova, napisanom u jednom dahu kao apologija pomorskog života, prekomorskih putovanja i otkrića novih svetova.
U jednoj belešci pod naslovom “Šta želi Orfej?”, Pesoa objašnjava namere pokreta i časopisa: Stvoriti kosmoplotsku umetnost u vremenu i prostoru..Istinsk moderna umetnost mora biti denacionalizovana u najvećoj mogućoj meri kroz spontano prožimanje i spajanje azijske mističnosti I tugaljivosti, afričkog primitivizma, američkog kosmopolitizma, egzotičnosti Okeanije i evropske tradicije i dekadencije.”
U avgustu, živa stvaralačka aktivnost svih heteronima.
U septembru, Pesoa prevodi teozofske i ezoterične spise engleskih autora. Proučava Vilijama Blejka i Svedenborga.
U decembru saznaje da mu je majka u Pretoriji preživela šlog i da je ostala delimično paralizovana. Pesoa se sve više okreće spiritizmu i teozofiji.
1916.
U januaru planira da počne profesionalno da se bavi astrologijom.
U martu, Sa-Karneiro, koji se zatekao u Parizu bez ikakvih sredstava, najavljuje Pesoi da namerava da se ubije.
26. aprila Sa- Karneiro uzima smrtonosnu dozu otrova u pariskom hotelu Hotel se Nica. Pesoa telepatski preživljava poslednje dane svog životnog i književnog “sapatnika” i beleži da je osetio, uprkos razdaljini od dve hiljade kolometara, samoubistvo jedine osobe koja je donekle ispunila njegov mladalački ideal o “intimnom prijatelju”.
U septembru je pripremljen treći broj “Orfeja”, gde je Pesoa nameravao da objavi svoje engleske pesme. Broj neće izaći zbog bankrotstva štamparije.
1917.
U aprilu Almada Negreiros održava prvu futurističu konferenciju. Izlazi prvi i jedini broj časopisa “Futuristički Portugal (Portual Futurista) koji donosi nekoliko pesama potpisanih Pesoinim imenom i manifest “Ultimatum” Alvara de Kamposa.
1918.
Objavljuje nove “plakete” engleskih stihova “Antinous” i “35. Sonnets” čiji prikazi izlaze u londonskom Tajmsu i Glazgov Heraldu.
Po okončanju rata, Lisabon doživljava ekonomski procvat, naročito u domenu trgovine, što Pesoi donosi znatno više posla kao “inokorespodentu” i ujedno poboljšanje imovnog stanja, iako i dalje pod uticajem nepovoljnog položaja planeta u horoskopu, “rđavo upravlja novcem koji sam zaradi ili imetkom koji je stekao nasledstvom.”
1919.
12. aprila piše niz pesama u ime Alberta Kaeira, koga je proglasio “mrtvim” još 1915.
Rikardo Reis, ubeđeni monarhista, zauvek napušta Portugal i seli se u Brazil.
U jednom trgovinskom predstavništvu, gde radi kao spoljni saradnik, pomažući svom rođaku, vlasniku, u vođenju prepiske na engleskom i francuskom, upoznaje devetnaestogodišnju daktilografkinju Ofeliju Keiroz (Ofelia Queiroz), devojku iz građanske porodice, jednostavne i vesele naravi, koja će postati prva i jedina pesnikova ljubav.
5. oktobra u Pretoriji umire mu očuh.
1920.
30. januara engleski list “Anthenaeum” objavljuje Pesoinu pesmu “Meantime”.
1. marta piše prvo pismo Ofeliji. Njihovo “zabavljanje” i prepiska trajaće do kraja novembra. Prema svedočenju Ofelije Keiroz, Pesoa je bio “veoma ljubomoran” ali je tu ljubomoru podnosio bez ljutnje i svađa. Obično je bio veseo, smejao se kao dete, zbijao šale i jezičke kalambure. Pušio je mnogo, i cigarete i lulu. Bio je jako sujeveran, naročito prema zavijanju pasa. Najčešće je sačekivao Ofeliju ispred kancelarije i pratio je kući. Na tim gotovo svakodnevnim šetnjama, ćaskali su o “običnim stvarima, o njegovim planovima, o porodici”. Protivno ondašnjim običajima, Pesoa se nikad nije predstavio Ofelijinoj porodici, iako je jedno vreme, sudeći po pismima, nameravao njome da se oženi. Prema devojci koju je obasipao duhovitim poklončićima i šaljivim pesmicama, bio je nežan, stidljiv, ekscentričan i nesiguran u pogledu njenih osećanja. Istovremeno uzdržan i zatvoren, retko je govorio o svom intimnom životu. U jednom pismu piše: “niko ništa ne zna o mojoj ljubavi prema tebi, jer se nikome nisam poverio.”
30. marta iz Afrike stiže Pesoina majka, udovica s dva sina i kćerkom. Sa pedeset osam godina, Dona Marija Madalena bila je već oronula starica, poluparalizovana od poslednjeg šloga. I “mamin mališan”, ubledeo i ostario pre vremena, “sav kost i koža” izgledao je kao “slika i prilika” svog oca iz poslednjih dana. Sa trideset i dve godine, bez fakultetske diploma, bez imetka i vlastite porodice, bez sigurnog zaposlenja i društvenog položaja, Pesoa se ukazao majci kao osoba koja je “promašila u svemu”, utoliko pre što čak nije uspeo ni da postane “čuveni pesnik”, premda je bio potpuno predat književnom radu. Ipak, majčin povratak i zajednički život porodice u iznajmljenom stanu pruža Pesoi sigurnost i toplinu “ponovo nađenog” doma.
Dva Pesoina brata sele se u Englesku.
U oktobru oseća zdravstvene tegobe i simptome nervne krize. Razmišlja o odlasku u bolnicu, ne bi li našao leka koji bi mu pomogao da se “odupre crnoj senci koja se nadvila nad njegov duh.”
29. novembra šalje Ofeliji oproštajno pismo.
1921.
U sopstvenom izdanju objavljuej knjižice “English Poems I i II” i “English Poems III”.
1922.
U maju izlazi prvi broj časopisa “Savremenost” (Conemporanea) gde se objavljuje Pesoina novela “Bankar anrhista” (O Banqueiro Anarquista). Sledi redovna saradnja s ovim časopisom.
1923.
Nastavlja saradnju sa “Savremenikom”, gde objavljuje niz priloga, pored ostalog pesmu Alvara de Kamposa “Lisabon Revisited”, tri pesme na francuskom (Trois Chansons Mortes) i pesmu na engleskom “Spell.”
1924.
Uz pomoć prijateja, slikara Ruja Vaza (Ruy Vaz) pokreće časopis “Atina” (Athena) gde u uvodnom tekstu obrazlaže svoju estetčiku poziciju.U drugom broju objavljuje polemički tekst Alvara de Kamposa “Šta je metafizika” i esej o Mariju de Sa-Karneiru, a u trećem Kamposov traktat “Nacrt za jednu nearistotelovsku estetiku.”
1925.
U februaru izlazi poslednji, peti broj časopisa “Atina.”
17. marta umire Dona Marija Madalena. Pogođen majčinom smrću Pesoa se sve više posvećuje proučavanju teozofije i okultnih nauka.
1926.
U setembru, u časopisu “Contemporanea” objavljuje pesmu “Mamin mališan” ( O Menino da Sua Mae).
1927.
U Koimbri, jedna grupa mladih pisaca studenata pokreće časopis “presence” (Prisutnost) koji će postati glasilo tzv. Drugog talasa modernizma u portugalskoj književnosti. Njegovi urednici, koji ističu originalnost kao osnovno merilo vrednosti u literaturi, priznaju “Orfej” za jedinu pravu avangardu u Portugalu, a u Pesoi koji je do tada bio poznat i cenjen u uskom književnom krugu, prepoznaju velikog pesnika i nazivaju ga Učiteljem. Ovo priznanje pesnika najmlađe generacije podsticajno se odražava na Pesoino stvaralaštvo i njegovu afirmaciju. Započinje saradnju u “Prezensi.”
1928.
Na podsticaj urednika i saradnika “Prezense” sređuje svoje rukopise i priprema ih za objavljivanje.
1929.
Počinje da objavljuje “Antologiju modernih portugalskih pesnika.”
U knizi “Teme” (Temas) Gaspara Simoisa (Joao Gaspar Simoes) jednog od pisaca okupljenih oko “Prezense” i potonjeg autora kapitalne monografije o životu i delu Fernanda Pesoe, izlazi prva kritička studija o ovom pesniku.
U septembru Pesoa obnavlja “vezu” i prepisku sa Ofelijom Keiroz. Posle devetogodišnjeg prekida Ofeliji je Pesoa izgledao drugačiji ne samo fizički (“prilično se ugojio”) već pre svega po ponašanju. “Bio je stalno nervozan, opsednut svojim književnim delom. Jednom mi je poverio da spava vrlo malo, sa listom hartije i olovkom kraj uzglavlja.” Međutim, “nije pokazivao ni ambiciju ni taštinu. Zadovoljavao se samo osnovnim sredstvima za život. Bio je jednostavan i prostodušan. Govorio mi je: “Nemoj nikome da kažeš da sam pesnik. U najboljem slučaju, pišem stihove.”
Namerava da napusti Lisabon i da se preseli u obližnji Kaškaiš na obali okeana, kako bi u miru i izolaciji ostvario svoje književne planove i zaokružio svoje delo. Pesniku koji je “promašio u svemu“ izjaloviće se i ovaj naum.
1930.
U januaru, poslednje pismo Ofeliji i konačan raskid.
Gaspar Simois dolazi iz Koimbre u Lisabon i upoznaje se sa Pesoom koji nastavlja saradnju u “Prezensi.”
Bavi se astrologijom i intenzivno pručava magiju i alhemiju. Započinje prepisku sa engleskim “magom” Alisterom Kroulijem (Aleister Crowley), piscem teozofskih i astroloških knjiga, plemićem, masonom i pustolovom koji je godinu dana ranije proteran iz Francuske.
U septembru Krouli dolazi u posetu Pesoi. Posle tronedeljnog boravka u Lisabonu “majstor magije” misteriozno nestaje iz portugalske prestonice. Policija ispituje Pesou povodom ovog “tajanstvenog” nestanka. Krouli, koji je sebe nazivao Životinja 666, pojavio se ubrzo u Nemačkoj, kao slikar.
1931.
Objavljuje u “Prezensi” prevod Kroulijeve pesme “Himna panu.”
U jednom fragmentu romana “Knjiga nespokoja”( Livro do Desassosego) koju potpisuje heteronimom Bernardo Soares (Bernando Soares) piše: “Nemam nikakvog političkog ili socijalnog osećanja. Imam, međutim, u izvesnom smislu, jedno uzvšeno osećanje rodoljublja. Moja otažbina je portugalski jezik.”
1932.
Javlja se na konkurs za upražnjeno mesto bibliotekara-konzervatora u Kaškaišu, ali biva odbijen. Zvezde, u čiji je sudbinski uticaj bezrezervno verovao, nisu mi ni ovog puta dozvolile da postane “ništavan, svakidašnji, i opreziv.”
U pismu Gasparu Simoisu izlaže detaljan plan o obimu i sadržaju svojih budućih sabranih dela na čijem odabiranju, sređivanju i prepisivanju radi.
1933.
U februaru zapada u tešku neurosteničnu krizu.
Objavljuje u “Prezensi” jednu od najčuvenijih pesama Alvara de Kamposa, “Trafika” (Tabacaria).
1934.
U decembru izlazi zbirka pesama “Poruka” (Mesagem) potpisana Pesoinim građanskim imenom, jedina njegova knjiga na portugalskom objavljena za života. Sekretarijat za Nacionalnu propagandu nagrađuje ovo delo drugom nagradom i novčanom premijom od 5.000 eskudusa.
1935.
U januaru namerava da do oktobra objavi svoju prvu veliku knjigu.
21. oktobra piše poslednju datiranu pesmu Alvara de Kamposa. “Sva su ljubavna pisma smešna.”
27. novembra, kao i obično, šetao je donjim gradom, ušao u kafanu Martinju da Arkada, popio kafu, popričao sa Almadom Negreirosom, smejao se karakterističnim grohotnim smehom, isprekidanim napadima kašlja. Na povratku kući, kao svake noći svratio je u kafanu na ćošku svoje ulice i naručio kutiju šibica, paklo cigara i čašu jabukovače. Zatim mu je vlasnik kafane natočio rakiju u jednu crnu flašicu koju je Pesoa redovno nosio sa sobom i punio pred odlazak na spavanje.
U noći između 27. i 28. novembra naglo mu je pozlio. Smešten je sutradan, 28. novembra, u francusku bolnicu Sveti Luj, sa dijagnozom “ciroza jetre.” Kraj njegove samrtne postelje, gde je ležao u agoniji, dežurale su samo tri osobe: kapelan,bolničarka i lekar. U jednom trenutku, 30. novembra, otvorio je oči I “videvši da ništa ne vidi”, promrmljao je: “Dodajte mi naočari.” Bile su to njegove poslednje reči.
Sahranjen je u porodičnoj grobnici na lisabonskom groblju “Prazereš.”
Na pedesetgodišnicu Pesoine smrti, 1985. godine, pesnikovi posmrtni ostavi preneti su u manastir Svetog Jeronima (Jeronimos), portugalski Panteon koji gleda na ušće reke Težo u Atlantski okean, gde počivaju i mošti najvećih nacionalnih veličina, Vaska de Game i Luisa de Kamiosa.
