U ovoj mračno poetičnoj animaciji, poljski filmski stvaralac Pjotr Dumala nudi izuzetno lično tumačenje klasičnog romana Fjodora Dostojevskog, Zločin i kazna. „Moj film je kao san“, izjavio je Dumala 2007. godine. „To je kao da je neko pročitao Zločin i kazna, a onda sanjao san o njemu.“
Dumalina verzija dešava se isključivo noću. Priča je ispričana ekspresionistički, bez dijaloga i sa izmenjenim protokom vremena. Složeni i višeslojni roman sveden je na nekoliko centralnih likova i događaja: u ruskom gradu Sankt Peterburgu, mladić po imenu Raskoljnikov leži u svojoj mračnoj sobi, razmišljajući o krvavom zločinu.
On ubija staricu kod koje je zalozio svoj sat. Kada se njena mlađa sestra neočekivano vrati kući, on ubija i nju. On sve ispoveda svetoj mladoj ženi po imenu Sonja. Zlokobni prisluškivač Svidrigajlov zna za Raskoljnikovljevu ljubav prema Sonji i za njegove grehe. Na kraju, Svidrigajlov uzima pištolj i „odlazi u Ameriku“ tako što izvršava samoubistvo.
Dumala je svoj polusatni film Zločin i kazna (Zbrodnia i Kara) završio 2000. godine, nakon tri godine rada. On koristi jedinstvenu metodu: uzima belu gipsanu tablu i premazuje je lepkom. Zatim preko toga nanosi tamnu boju i pušta je da se osuši. Koristi nož i šmirgl-papir da ureže svoju sliku, stvarajući efekat šrafure koji daje osećaj teksture. Da bi dodao tminu svetloj površini, četkicom nanosi još boje.To je vid „destruktivne animacije“. Svaka slika postoji samo onoliko koliko je potrebno da bude fotografisana, a zatim se preko nje slika nova kako bi se stvorio osećaj pokreta. To je proces zbog kog se Dumala ponekad oseća tužno. „Mislim da ponekad, kada uradim crtež u svom filmu, želim da ga sačuvam“, izjavio je za Melisu Čimovic sa portala Animation World Network 1997. godine, „ali moram da ga uništim jer je to tehnika koju koristim. Moram da uništim svaki kadar da bih na njegovo mesto stavio drugi, sledeći, kako bih dobio pokret. Zbog toga ponekad mislim da je previše patnje u tome što neprestano uništavam ono što stvaram.“
