U drugoj polovini XX veka, zasićenoj nespokojstvom, pojavljuje se brojna literatura koja istražuje i prevodi znake vremena¹, te osmatra razorni Plamen. Tu su moguća dva držanja: ili sterilno jadikovanje zbog odsustva bilo kakvog rešenja i zauzimanje samoubilačkog stava, što ne rešava ništa; ili, oploviti taj teški rt i poći u traganje za paradoksalno pozitivnim aspektima „mračnog doba”. Kako proći tu fazu što bezbolnije, patiti što je moguće manje u trenutku kada je rizik od patnje najveći, izbeći smak sveta pokazavši se više zao nego samo Zlo?
Istraživanje pozitivnog u negativnom
Optuživanjem modernog doba ne podstiče se realistično držanje, ali se rasipa dobar deo naše energije, izaziva nervoza, sterilizuje duh, pridaje više značaja sopstvenom dobu nego što ga ono ima; time se, konačno, ništa ne menja i igra se „igra protivnika”, te se u nama razvija negativnost, pobuna i očajanje.
Objektivan pogled na stvari mora priznati da nijedna noć nije toliko crna da u njoj ne bi bilo i poneke iskre. Osuda loše upotrebe izvesnih naučnih tekovina ne treba da potisne u senku tehnička dobra kojima se ovladalo u nastojanju da se smanje fizički napori, socijalna beda i bolesti.
Pretvaranje nespokojstva u ferment buđenja
Nije reč o negiranju savremenog nespokojstva, opravdanog čak i kad je hotimično preterano kroz svesno naglašeni publicitet izvesnih tema, niti je reč o prepuštanju beslovesnom i blaženom optimizmu s početka veka koji u stvari odaje nepriznati strah od stvarnosti. Reč je o usmeravanju te zabrinutosti u pozitivnom pravcu da bi se tako stvorio ferment buđenja koji podstiče čoveka na budnost i delovanje. Moglo bi se shvatiti kao nužnost to što epoha postaje sve nepodnošljivija, dok se sve više bića odlučuje da nepovratno izađe iz tih granica i krene u potragu za drugačijim.
Sva tradicionalna učenja ponavljaju ideju da svaka stvar ili pojava dolazi u svoj čas, da sadrži unutrašnju logiku, premda nam duboki smisao njenog nužnog postojanja trenutno izmiče spoznaji, jer se brojne karike skrivaju pogledu u ogromnom lancu uzroka i posledica. Taj zakon takođe važi i za „apsurdnost” modernog sveta:
Može da bude utešna misao kako u trenutnoj fazi kosmičkog zbivanja nije zapravo reč o smaku sveta, već o smaku jednog sveta. Hinduistička tradicija ističe da smo trenutno na kraju kali-yuga sedmog manvantara, unutar jednog kalpa ili „Dana Brahme”.² Nepotrebno je podsećati da brojni inicijativni mitovi različito ilustruju jednu istu ideju: ako je svako rođenje smrt pređašnjeg stanja, svaka smrt je „jedno rođenje” i svakom uzlaženju u raj prethodi silazak u pakao. Taoizam ističe „da sviće u ponoć” — ideja koju možemo uporediti sa onom Hristovom rečenicom.³ Dakle, neizbežno je i nužno da sadašnji ciklus, pre nego što se pojavi novi, iscrpi sve svoje potencijale.
Sâm Rene Genon, oštar u osudi „mračnog doba”, nagovestio je da on nikad ne bi otpočeo svoje delo kada bi mislio da sve mora nepovratno propasti u nekoj konačnoj kataklizmi (koju on, ipak, ne isključuje kao mogućnost).
Ponovno otkrivanje tradicionalnih učenja
Na jednoj konkretnoj ravni, u izvesnim sredinama prisustvujemo istinskom preokretu zapadnjačkog mentaliteta. Može li se sada tvrditi da taj preokret dolazi prekasno?
U oblasti nauke, na primer, mnogi preobražaji stavova upućuju naučnike na viziju sveta koja ih, premda preko posve drugačijeg jezika, osetno približava drevnim istočnjačkim učenjima. Razrada jedne moderne gnoze preti i ujedno potkopava tvrđavu vulgarnog naučnog materijalizma. Takva koncepcija materije, kao kondenzacije „praznog” prostora, spaja se sa hinduističkom doktrinom prâna („dah”) i âkasha („eter”). Taj vidljivi pokret, tok složenih sastava, čini materiju čudnovato sličnom heraklitovskoj reci, i naslućuje Duh iza „energije”. Kako je pisao Hamfriz, „univerzum prestaje da bude velika mašina da bi postao velika misao”⁴. Ako Ajnštajnov relativizam pokazuje da je vreme samo atribut prostora, drevni hinduistički tekstovi su to isto već učili.⁵
U oblasti Filozofije prisustvujemo drugoj „istočnjačkoj renesansi” koja je obeležena istim entuzijazmom sa kojim je XVI vek otkrivao antiku, premda se tome priključuju i mnoge besmislice i deformacije. Mi nismo u dovoljnoj meri svesni naše šanse na kojoj bi nam zavidele sve prethodne epohe: mogućnosti lakog pristupa tradicionalnim doktrinama, bilo boravkom u zemljama njihovog nastanka, bilo preko mnogobrojnih publikacija. Mi smo zaprepašćeni svedoci sistematske de-okultizacije ezoterizma koji, bez sumnje, sadrži ključeve ovih naših problema. To što se Duh prepušta profanaciji takođe je znak vremena, a pozitivno svojstvo tog znaka je da se obogaćujemo neočekivanom nadoknadom. Ova renesansa nam se ukazuje kao verodostojna, milosna nadoknada, čiji značaj još nismo potpuno sagledali.⁶
Traženje novog oblika duhovnosti
Dok se velika temporalna obećanja ruše krivicom sopstvenog održanja, rekonstrukcija izvesne „elite” je možda u toku ostvarenja, te premda ona nema nikakvog uticaja na tok zbivanja (a to nikako i ne traži), ona ipak otkriva elemente jedne večne mudrosti (philosophia perennis) koji su pogodni da uđu u sastav jednog novog oblika duhovnosti. Možda je smela misao da je Zapad privilegovan u misiji širenja istočnjačkog učenja na ovoj strani planete u trenutku kada ih Istok zanemaruje ili poriče, zauzet nastojanjem da imitira i dostigne modernu civilizaciju. U svakom slučaju, kao podsticajna radna hipoteza može da posluži mišljenje kako će Zapad, koji je prvi krenuo putem „subverzije”, dosegnuvši nultu ravan, biti i prvi na putu uzdizanja.
Spoznaja sebe
Prema zakonu po kome svako zlo povlači neko dobro, razvoj psiholoških poremećaja i trauma, u sve težim životnim uslovima, povratno je prouzrokovao razvoj psiholoških nauka koje, prevazivši kolebanja svog detinjstva, mogu da otvore put ka toj „spoznaji sebe” koja je odskočnica na unutrašnjem životu.
Spoznati sebe je prvi i neophodni uslov koji treba ispuniti pre nego što se preduzme spasavanje čovečanstva u opasnosti… Kako je spoljašnji svet projektovana senka unutrašnjeg, rad na razrešavanju sopstvenih konflikata na neki način već predstavlja uvođenje izvesnog reda u „vreme konflikata”. Neki počinju da shvataju da naša priroda privlači i izaziva spoljašnja zbivanja, korespondirajući sa njima: preko je potrebno istraživanje te prirode u njenim dubinama i poželjno je ustanovljavanje jednog obrazovanja emocija. Takav jasan i smeo pristup sebi otkriva, između ostalog, uzrok našeg neprijateljstva prema epohi — obično je to ono mnoštvo stvari koje sami sebi prebacujemo — i razotkriva da je strahovanje od smaka ovog sveta u stvari iznad svega osećanje neurotičnog straha od svoje sopstvene smrti. Hristova rečenica: „A o danu tome i času niko ne zna, ni anđeli nebesni, do otac moj sam”⁷ primenjuje se dobro i na „smak sveta” kao i na kraj svakog od nas pojedinačno. Oni koji ne dosežu taj zaključak, plaše se smaka svog sveta i svojih iluzija, održavajući laskave i utešne slike njihovog sopstvenog ja; plaše se kraja svog trgovačkog i ciničnog društva, prožetog drhtanjem pred Božijom mržnjom, jer mrzi sve što nije ono sâmo.
Izučavanje sopstvenih pokreta i reakcija, što je danas postalo moguće, dopušta angažovanje na jednom putu, pod uslovom da terapeut raspolaže duhovnim referencama. Počelo bi izbegavanjem nepotrebnog razbacivanja energije na proračune budućnosti, koja će u svakom slučaju biti drugačija nego što je zamišljeno, na događaje koji se neće odigrati ili će se odigrati drugačije. To nije toliko kali-yuga, zlokobna sama po sebi, već su to tajne mučnine izazvane našim mentalnim lutanjima. Zbog pomirenja sa samim sobom upražnjavati različite vežbe, takve da možemo predvideti posledice onoga što činimo, odvojiti se od plodova svoga delovanja, preći preko događaja umesto suprotstavljati im se i tako im uvećavati dejstvo, prevazići dualitet tipa prošlost/budućnost, dobro/loše, da bismo se ukorenili u sadašnje i realno.
To preporađanje sebe je i najpouzdanije sredstvo da se preporodi svet oko sebe. Čak i ako bi neka kataklizma, ispisana plamenim slovima u analizama budućnosti, uništila planetu, moglo bi se reći da će i samo jedan čovek, spašen unutrašnjim vežbanjem, učiniti da uništeni svet bude spašen in divinis, prema jednačini makrokosmos = mikro- kosmos.
Pomiriti vetrove da bi se plovilo
Drugi aspekt epohe počiva u upotrebi njenih negativnih ili neprijateljskih darova u svrhu ličnog očišćenja.
Već i sama ništavnost značaja velikog broja tih manifestacija uspostavlja izvesnu zaštitnu marginu prema njima. Ali prihvatanje neizbežnog omogućava čoveku kali-yuge da napravi od epohe pravu školu distanciranja i vladanja, da u njoj deluje na način taoiste, koji se služi čvorovima da bi dubio drvo ili prikuplja suprotne vetrove da bi plovio⁸. Sva učenja se slažu u tome da oni koji nemaju smelosti da se sa strpljenjem i odlučnošću suprotstave teškoćama sadržanim u samoj egzistenciji, neće nikada biti u stanju da se suoče sa mnogo većim teškoćama jednog sadhana.⁹ Nije, dakle, reč o tome da se kukavički izbegnu ispiti, već da se najteže prepreke okrenu sebi u prilog.
Nadoknaditi odsustvo duhovnog učitelja
U veku u kome su duhovni učitelji odsutni — što je takođe znak vremena — ostaje mogućnost da se svaka ličnost, svaka činjenica ili događaj vide, prema okolnostima, isto kao toliko upagouroua¹⁰ izazvanih da bi nas stavili na probu, pomogli nam da nađemo pravu meru nas samih, da ojačamo našu kontrolu i mudrost. „Učitelj” kojeg očajnički tražimo svugde, zapravo se nalazi svugde — njegovo ime je kali-yuga. U cilju napretka, čovek danas mora da se služi svim onim što postoji da bi ga sputalo i nateralo na povlačenje: lošu vest, očit poraz, znak, mig sudbine — treba vešto iskoristiti. Stepen budnosti će zatim biti u srazmeri sa preuzetim ispitima u tom duhu unutrašnje samostalnosti, prepuštanja božanskoj shakti.¹¹
Ponavljati neumorno jednu božansku reč
Sva učenja stavljaju naglasan na sećanja i ponavljanje jednog božanskog imena, kao napor koji omogućava čoveka. Indija uverava da je u doba kali dovoljno „pevati Krišnine hvalospeve da bi se postiglo sjedinjenje sa najvišim Bićem”. Mudrac Vyasa čak smatra da je kali-yuga najsrećnije doba, jer upravo u njemu možemo najlakše, pomoću molitve, da dosegnemo slobodu, te proglašava srećnim čak „shudra¹² i žene”, pošto im je dovoljno da ispunjavaju svoje dužnosti, pa da budu jednako spašeni. U Kuranu Alah nalaže svojim vernicima da se sećaju Njega da bi se on sećao njih;¹³ u jevrejsko-hrišćanskoj tradiciji Joil uverava da, prilikom apokatastaze, „koji god prizove ime Gospodnje spašće se”.¹⁴
Jedan od pozitivnih događaja ovog veka biće sagledavanje usklađenosti doktrina japa, dhikr, nembutzu i „molitve srca”, isto kao i ponovno otkriće usrdne molitve, na Zapadu, sačuvane u hesihazmu. Ta onomastična molitva, između ostalog, ima i prednost da se nametne akciji kojoj Zapadnjaci, izgleda, nisu u stanju da se odupru, te prednosti da bude obavljena bez neumesnih spoljašnjih znakova, u nekoj vrsti svete tajnosti. Ti skorašnji pronalasci, zajedno sa pravom „hrišćanskom jogom”, savršeno očuvanom u pravoslavnoj crkvi zaslužuju pažnju hrišćana koji tragaju za svojim ezoterizmom.¹⁵
Punim jedrima prema budućnosti
Niko ne može reći kojim procesom i na kom planu će moći da se manifestuje izvestan kontinuitet između sadašnjeg i sledećeg ciklusa. Rene Genon evocira „trenutni” preporod van svakog trajanja — što podrazumeva prelazak u ne-pojavnost, u lošim okolnostima, a sa nužnošću da se pripremi post-ciklus, o čemu govori na drugim mestima; u svakom slučaju rečeno je da na kraju kali-yuga sledi satya-yuga,¹⁶ osiguravajući obnovu primordijalnog stanja.
Sa svom potrebnom opreznošću, nije neosnovano mišljenje da se uslovi za otvaranje nove harmonije stvaraju utoliko brže ukoliko je brža opšta degradacija i da klice budućeg ciklusa — životinja u Nojevom kovčegu — malo po malo sazrevaju.
Čak i ako nam nije suđeno da prisustvujemo konačnom obrtu, već da ga samo predvidimo i pripremimo — poput graditelja Kovčega — ništa manje nije važna potraga za začetim mogućnostima uzdizanja, a da se pri tom ne čeka na iscrpljivanje i poslednjih snaga. Treba očekivati da će se pred napretkom poduhvata sile zla oslobađati, svakodnevno, sve više i više: konvulzije smrtno pogođene Aždaje su „užasne, ali one su i poslednje”.
Novo ujedinjavanje dve hemisfere planete — Istoka i Zapada — sa one strane umnožavanja konflikata i veštačkih sinteza imperija, možda predstavlja arhetipski znak koji idealno nagoveštava pomirenje suprotnosti, prvu etapu na istinskom duhovnom jedinstvu.
Čitati Šri Aurobinda
Poželjno je, u toj perspektivi pokloniti budnu pažnju vizionarskom delu Šri Aurobinda koji, neoklevajući da objavi da je „gvozdeno doba završeno”, poziva na spremanje ustanka novog doba kroz preobražaj ljudske prirode i svesti. Kakve god da su ograde na koje se neki pozivaju povodom evolucionizma ili utopije za koje veruju da su ih otkrili u tom delu, ono, nepobitno, otvara brešu u zidu našeg znanja, nosi daleko zvuk jednog glasa kojeg još niko nije čuo i koji zbunjuje jer je i proročni. Priprema li Šri Aurobindo dolazak kalki-avatara,¹⁷ kao što sveti Jovan najavljuje onoga kome nije dostojan ni cipele da obriše? Da li je on glasnik inspirisan budućim satya-yuga, koje možemo da uporedimo sa „božanskim Jerusalimom”, i zar silazak „nadmentalnog”, koje najavljuje, ne koincidira sa nastupanjem „doba Svetog Duha” koje je nazreo Joakim de Fjore?… Može li on sam biti smatran za jednog od avatara koji je došao da poveri čovečanstvu potrebnu konačnu pričest i prenese poruku koja će mu omogućiti da se vine u avanture višega reda? Mi samo znamo da se čovečanstvo, koje nije daleko od milionitog rođendana, nalazi na značajnoj prekretnici svog nastojanja i pred izborom između sveta života — u kome će čovek ponovo moći da postane u celini „Slika Boga” — i sveta insekata.¹⁸
Baviti se bitnim i smejati se ostalom
Ono što pokazuju bića ostvarenja, „živi oslobođenici”, koji su naši savremenici, ikone vezane za Postanje, izložene našoj nostalgiji, to je uvek mogući izlazak iz vremena, kao što kosmonauti izlaze iz stratosfere. Ko dospe da živi u savršenstvu ovde i sada dostigne ozarenost osećanja satya-yuga. Pitati jednog od tih preobraženih kako i kada će se odigrati kraj sadašnjeg ciklusa najpouzdanije je sredstvo koje će ih naterati na smeh, smeh čija silina uništava sve mučnine. Kao jedini odgovor reći će da sve naše spekulacije proizilaze iz duhovne usamljenosti, tako da jedino doprinose našem odvajanju od suštine. Jedini cilj je dostići slobodu za koju više ne postoje ciklusi, jer je ona zlatno doba, za večnost.
Žan Bije
Prevela sa francuskog Nataša Jonić
Časopis Gradac
Beleške
- Naročito vidjeti: R. Guénon: La crise du monde moderne (Paris, Gallimard, 1946) i La règne de la quantité (Paris, Gallimard, 1945); G. Georgel: L’ere future et le Mouvement de l’histoire (Paris, La Colombe, 1956); R. Auclair: Le livre des cycles (Porte de France) et Le Jour de Yahvé (Paris, Téqui, 1975). Ovi tri autora smeštaju kraj sadašnjeg ciklusa oko 2000 godine.
- Kali-yuga: kosmički period koji je četvrti i poslednji ciklus jednog manvantara.
- Manvantara: kosmički period koji formiraju četiri uzastopna ciklusa od kojih je četvrti kali-yuga, obeležen rastućom degradacijom.
- Kalpa: kosmički period, koji formira četrnaest manvantara, između dve kosmičke resorpcije.
- Luka, XII, 40: „Jer u koji čas ne mislite doći će sin čovečiji”.
- C. Humphreys: The Buddhist Way of Life (London, 1969).
- Vidjeti o tome E. Téhoueyres: Spiritualité hindoue et Science occidentale (Adyar, 1953).
- Samo u domenu hinduizma poznata je izvanredna biblioteka „Spiritualité vivantes” (Albin Michel), koju je osnovao i uređuje Žan Herbert. Ova biblioteka prenosi publici Zapada učenje mudraca savremene Indije.
- Mateja, XXIV, 36.
- Vidjeti primere u A. Watts: L’art de sentir, y Amour et Connaissance (Paris, Denoel-Gonthier, 1973).
- Sadhana: skupina asketskih vežbi.
- Upaguru: prigodni učitelj, drugog reda.
- Shakti: demonstracija božanske moći u kosmosu.
- Shudra: sluge koje sačinjavaju najnižu nastu.
- Koran, II, 151.
- U Poslanici Rimljanima, X, 13.
- Upućujemo na: Yoga, science de l’homme intégral (Cahiers du Sud, 1953); F. Schuon, De l’unité trenscendante des religions, IX poglavlje (Paris, Gallimard, 1948) i La petite Philocalie de la prière du coeur (Paris, Le Seuil, 1968).
- Satya-yuga: „doba istine”, prvo od četiri yuga.
