Sumrak dodaje natprirodnu reč pesniku.
Podsećanje se ravna sa sećanjem i
crta lik prirode.
Sumrak obavija krizu humanizma i
jedini čuje krik
ispijene narkomanke u crnom.
Atomi jednog običnog popodneva narastaju
do veličine pesnikovih reči.
Tišina izaziva korak prolaznika na
pesnički dvoboj.
Reči iskusni kockari znaju
koju će reč da žrtvuju,
da joj otmu bogatstvo,
da je bace u oči pesnika.
Tišina otkida sebe od pesničkih saznanja i
testira zlato Sunca.
Atmosfera sumraka se nosi sa
sopstvenom filozofijom i
zanemaruje našu filozofiju.
Ispijena devojka u crnom kaže pesniku – stani, neplaši se,
reci mi tačnu adresu ovog parka, hoću da zovem taksi.
Sanda Ristić Stojanović
