Hvala huljama

| July 9, 2017 | 0 Comments


Otva­raš kon­zer­vi­cu sar­di­ne, ze­mlja­če, umje­sto da pro­pet na bi­je­lu la­đu pe­caš na pla­voj pu­či­ni…
Mac­kaš uže­glo ulje iz po­me­nu­te kon­zer­vi­ce, uže­gli ze­mlja­če, umje­sto da sr­ku­ćeš de­sti­lat či­ste po­ma­me na po­me­nu­toj bi­je­loj la­đi, usi­dren ne­gdje na po­me­nu­toj pla­voj pu­či­ni…
Za­va­ra­vaš ozvje­re­nu glad po­me­nu­tom kon­zer­vi­com, po­me­nu­te ba­ja­te sar­di­ne u po­me­nu­tom uže­glom ulju, umje­sto da pre­si­ću­ješ si­tost na po­me­nu­toj bi­je­loj la­đi ko­ja se kao ugo­je­na svi­nja va­lju­ška na po­me­nu­toj pla­voj pu­či­ni, moj mno­go­po­me­nu­ti ze­mlja­če…
Bro­jiš mr­ša­ve da­ne kao mr­ša­ve kra­ve i ovog mr­ša­vog lje­ta, umje­sto da zbra­jaš pre­go­je­na do­bra, moj za­ne­mo­gli ze­mlja­če…
I ka­žeš mi da ti je do­bro, a znam da ni­je…
I još mi ka­žeš da si mo­gao, sa­mo da si htio, kao da ja ne znam da je­si…
I da si okre­nuo gla­vu i sa­ču­vao sr­ce, a bo­jiš se da te ne sna­đe, još se bo­jiš, jer još uvi­jek bi mo­gao da bu­deš hu­lja, sa­mo da ho­ćeš…
Još uvi­jek tvoj ra­zum ču­va tvo­je sr­ce, još uvi­jek po­mi­nješ zvi­je­zde i mo­ral­ni za­kon, a znaš da to zna sva­ko ko­ji ho­će da zna i da je zna­nje sa­mo krh­ka po­ko­ri­ca ako ma­kar mal­či­ce po­pu­ste di­zgi­ne, ako se prop­ne ko­zlić uro­đe­ne su­je­te…
Za­u­zda­vaš svo­ju po­žu­du, pi­to­miš svo­ju po­ho­tu, da ne odeš ta­mo gdje bi još uvi­jek mo­gao da odeš…
Ta­mo gdje sto­lu­ju hu­lje, ta­mo gdje vla­da hu­lji­zam kao je­di­na ide­o­lo­gi­ja vla­da­nja…
I ka­žeš mi: hva­la hu­lja­ma.
Hu­lje su tvo­ji sa­ve­zni­ci.
Hu­lje su tvo­ji stra­ža­ri.
Hu­lje su tvo­ji tam­ni­ča­ri.
Tam­ni­ca je tvoj do­žu­đe­ni spas.
Tam­ni­ča­ri su tvo­ji spa­si­o­ci, tam­ni­ca je tvo­je spa­se­nje. Hu­lje su tvo­ji do­bro­či­ni­te­lji.
Ni­je la­ko, ali ako. Ka­da bu­de la­ko, iz­gu­bio si bit­ku. Pre­tvo­rio bi se u čo­vje­ko­li­ke, ako po­bjeg­neš iz tam­ni­ce. Mo­rao bi da po­sta­neš tam­ni­čar. Ako po­bjeg­neš, ako se pre­daš…
Uži­vao bi. Uži­vao bi. Uži­vao bi u iži­vlja­va­nju. Po­di­gao bi bar­jak iz­nad sr­ca, iz­nad gla­ve. Ro­ga­ti bar­jak na ko­me tre­pe­re zlat­ne re­se rop­stva ko­je hu­lje zo­vu slo­bo­dom.
Da ho­ćeš, kao što ne­ćeš, po­stao bi rob ko­ji bar­ja­či slo­bo­dom…
Po­stao bi hu­lja ko­ja bar­ja­či čoj­stvom.
Po­stao bi iz­daj­nik ko­ji se za­kli­nje u pa­tri­o­ti­zam.
Po­stao bi mu­drac ko­ji se raz­me­će glu­po­sti­ma. Dvo­no­žni skot ko­ji po­tvr­đu­je sve za­ko­ni­tost svih hu­lja na ovom i onom svi­je­tu…
Hu­lje ti, po­na­vljaš, ne da­ju da po­sta­neš hu­lja.
I za­to su hu­lje je­di­ni ko­ji­ma za­hva­lju­ješ.
Hu­lje su bra­na ko­ja ne da da te pre­pla­vi hu­lji­zam. Na­su­šni hu­lji­zam ko­ji je uto­či­šte svih hu­lja bez ko­jih se ne da za­mi­sli­ti ni­šta pod ne­bom.
Ve­li­ke i ma­le hu­lje, opo­mi­nju te na ve­li­ku i ma­lu iz­da­ju…
Ma­le hu­lje su ve­li­ka iz­da­ja. Ve­li­ke hu­lje su ve­li­ka po­bje­da u vre­me­nu hu­lja, hu­lji­ca i hu­lje­vi­ća…
Po­že­lio si da bu­deš ve­li­ki. Svi su to po­že­lje­li. Ma­kar mno­go pu­ta. Ma­kar pod ras­koš­jem ljet­njeg ne­ba. Ma­kar u po­ža­ru pla­ve pu­či­ne ko­ja se li­je­no lju­lju­ška kao klac­ka­li­ca iz­me­đu čo­vje­ka i hu­lje…
Hu­lje su bla­go­slo­ve­ne, go­vo­riš mi, jer su hu­lje je­di­ni lju­di ko­ji su si­gur­ni da su lju­di…
Hu­lje su je­di­ni lju­di ko­ji tvr­de da je hu­lji­zam je­di­no čo­vje­ko­va­nje…
Hu­lje su je­di­ni ko­ji zna­ju da osim hu­lja ne po­sto­ji ni­šta vri­jed­no po­me­na…
Hu­lje su ob­no­vi­le i vas­kr­snu­le hu­lji­zam ko­ji je umrt­vljen vre­bao u te­me­lji­ma ne­če­ga što se zo­ve dr­ža­va.
Bio bi ne­što dru­go da te hu­lje ni­je­su spa­sle.
Bio bi po­sve dru­ga­či­ji da u hulja­ma ni­je­si pro­na­šao ogle­da­lo.
Bio bi go­ri od svih hu­lja da si po­stao hu­lja…
Hva­la hu­lja­ma jer su ti za­bra­ni­le ula­zak u raj svih hu­lja…
Hu­lje su spa­sle tvo­ju du­šu, za sa­da.
Hu­lje ma­te­rin­ski bri­nu o te­bi, do sa­da.
Hu­lje te očin­ski šti­te, još uvi­jek…
Hu­lje u če­ka­o­ni­ca­ma bo­ljeg naj­go­reg ži­vo­ta. Hu­lje sa om­čom hu­lji­zma ko­ja li­či na kra­va­tu. Hu­lje u mi­ni­star­stvi­ma, hu­lje u po­kre­ti­ma, par­ti­ja­ma, udru­že­nji­ma, sek­to­ri­ma, hu­lje pred iko­no­sta­som. Hu­lje za pre­pu­nim ta­vu­li­ni­ma, hu­lje za tr­pe­za­ma pra­zni­ne.
Hu­lje ko­je su ti ukra­le sve, tru­de se da ti ukra­du i Ono­ga jer mi­sle da je i On hu­lja. Ma­lo ve­ća ili mno­go ma­nja od njih…
I ka­žeš mi da su hu­lje je­di­ni ko­ji­ma ne­što du­gu­ješ…
Jer da ne­ma hu­lja i da ni­je­su ta­ko sa­vr­še­no, ta­ko hu­lja­sto ras­po­re­đe­ne, ne­ko bi mo­rao da bu­de hu­lja.
Od ne­ko­ga bi mo­ra­lo da poč­ne. A ti se bo­jiš da bi po­če­lo od te­be…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Hvala huljama

by Boris Jovanović time to read: 5 min
0