Nakon izlaganja o praslikama, jasnije je kako baštine u čoveku vide najpre ljudsku prasliku, odnosno božansku inteligenciju. Čovek se sagledava kao besmrtna duša u velikom biću, kao tip, i kao karakter. Drevni čovek je raspolagao sposobnošću da stvari imenuje pravim i egzaktnim imenima (značaj takvog imenovanja bio je poznat i Proklu Dijadohu). Tokom materijalizacije čovek je proigrao ovu svoju sposobnost, tako da najviše što može da dostigne jeste imenovanje stvari u prenesenom značenju i simbolično. Tako je čovek izgubio i sposobnost stvaranja posredstvom reči. Savremeni čovek potpuno pogrešno sebi predstavlja učenje o seobi duša. U suštini, reč je o praslici, koja se ne odnosi na ljudsku individuu, nego na večnog čoveka. Svako pojedinačno „Ja“ u mnoštvu zvanom „čovečanstvo“ jeste jedna stanica drevnog čoveka, jedno njegovo „ponovno rađanje“, pošto se čovečanstvo budi iz materije kao mnoštvo rastureno na individue. Sudbina individualnog Ja smeštena je u sudbini Večnog čoveka. Ponovo rođena duša je sa pečatom tiposa, sa karakterom, „kao oličenje, kao individualno biće“.
Čovek u drevnom stanju jeste Adam Kadmon, Sjajni čovek (Adam = gospodar), duhovni kralj prirode sa snagom reči i Logosom. Inkarnacije njegove praslike, kao čistog duhovnog bića, jesu veliki kraljevi i zakonodavci i mudraci. To su Manu (indusko znanje, tj. Baština), Menes (egipatsko), Minos (grčko), Ehekatl (meksičko), Kecalkoatl (toltečko), Manko Kapak (peruansko). To je „pravi vladalac, kralj istine, mira, ljubavi“, onaj koga pominju Lao Ce i Konfučije, Platon… Taj čovek poseduje univerzalni duh, što znači „da on nema materijalnu Ja-svest, nego duhovnu prasvest – božansku svest“. U različitim baštinama ovi ljudi su: Božji sinovi, Brahmanovi sinovi, Totovi sinovi, „sedam mudraca“, Nadglednici, Čuvari, Budnici, …Istorijski čovek može proživeti prastanje samo izuzetno, kada u njemu bljesnu stopljeni znanje i ljubav. Neku vrstu posvećenja u ovo stanje pruža učenje Pitagore, i neke Empedoklove misli, dok je njegov bledi oblik Platonovo učenje. U aleksandrijsko doba, jedinstvo saznanja i ljubavi označavano je plamenim srcem, kao simbolom Logosa, koje označava „jedinstvo saznanja i ljubavi, znanja i osećanja, uma i srca, misli i osećaja“.
DRUGA STANICA jeste sagrešenje, čija je posledica čovekov pad u carstvo smrti. Čovek je izgubio budnost i vezu sa duhovnom prirodom, i potonuo je u materiju, i tamo se okamenio, ukočio i potamneo. „Čovek sagrešenja, kada se pretvorio u materiju, pao je do praga potpunog uništenja i tu se ukočen zaustavio.“ To je stanica ispred granice nebića. Mi danas ne razumemo greh koji je drevni čovek počinio; iz nekih tragova zaključujemo da se duša „pogledala spolja“, i ljubav-znanje Stvoritelja okrenula prema sebi umesto prema Bogu.
TREĆA STANICA jeste buđenje, stepen za koji istorijsko doba smatra da je doba nastanka čoveka. Posle stropoštavanja, prvi se probudio Adam, zatim Eva, pa redom mi ostali, noseći na sebi pečat Sila (tipos), posedujući individualni karakter (Ja), i živeći ograničen i odmeren život. Raspad na individualno Ja označava iskvarenost bivstva, i duša se u materijalnoj prirodi samo izuzetno seća svetlosti prastanja. Ali, rađanje duše u materijalnoj prirodi ujedno označava ponovno rađanje, čak i vaskrsavanje. Zemno rađanje, samo po sebi, nije ništa ukoliko nije istovremeno i buđenje duše. Buđenje se odvija u vremenu kada nema bivstva, kada postoji samo život, koji može da se izrazi sa dve reči:strah i patnja, a jedinstveni pojam ova dva ne može se izraziti danas poznatim jezikom. Neke naznake možemo naći kod mističara Bemea, kada govori o podsticajima Stvoritelja: „kamenoj volji“ i „nesputanoj radosti“, koji su strasno krenuli jedan ka drugom, i kada je u trenutku dodira „sevnula užasna strava“ (Shrack), kao kad bljesne munja. Zaključujemo da su i u drevnim baštinama i kod Bemea strah i patnja jedno, i to jedno označava stanje života. „Tako čovek drhti i muči se, užasava se i strahuje dospevajući iz tame u stanje probuđenosti, u prve zrake svetlosti.“
Zašto postoje patnja i strah? Zato što predstavljaju bledi znak budnosti, da čovek ne bi ponovo potonuo u tamu, smrt i zaborav; „svako treba da pati i da se plaši kako bi se probudio“. Ali, strah i patnja imaju dva smisla, i dve strane. Oni mogu da zatvore, umesto da otvore; mogu da pruže mračnu tamnicu, umesto slobode. Čovek to malo razume. Ne primećuje da, kada se zatvara od straha i patnje, zapravo sebe zatvara u strah i patnju. „Ko se boji i ko pati, istovremeno poziva svetlost prastanja i tamno carstvo zaborava.“ Čuvanjem osetljivosti straha i patnje, kreće se prema svetlosti; zatvaranjem od njih, obavija se tamom.
ČETVRTA STANICA jeste ponavljanje, o kojem savremeni čovek ima nejasno znanje vezano za metamorfozu ljudskog bića u materici, maglovito uviđajući da je reč o tome da pojedinac ponavlja put celog ljudskog roda. Ali, nije reč o razvoju, nego o preživljavanju stepena buđenja. Čovek rođenjem ne postaje samostalan, „nego nastavlja da ponavlja“. Dok je u materici, prolazi stanice omamljenog života proživljene kroz organizme životinjskog bivstva. „Kada se čovek rodi, ume da razlikuje svetlost od tame. Ali čovek dalje samo ponavlja“, dok se u drevna vremena različitim posvećenjima čovek budio i uzdizao u bivstvo. Svrha buđenja nije puko ponavljanje, nego realizacija drevnog Nebeskog Čoveka. Dva se puta otvaraju posle buđenja: lutanje (nezakonito stanje koje Veda naziva sansara, lutanje i teturanje u omami) i seoba (put buđenja, staza svetlosti, zakonito stanje, vidja – oslobođenje podrazumeva da se prethodno strah proživi do kraja, i da se patnja propati do kraja).
PETA STANICA jeste spoljna tama, a to je „konačna zabluda, sudbonosna omama, neopoziva presuda duše same nad sobom“. Duša više ne može da nađe svoje mesto rođenja u svetlosti, u Nebeskom Čoveku. Istorijski čovek je poznat po obrtanju shvatanja izvornog smisla, i uveren je da se nevidljivi svet duše nalazi unutra u čoveku poput jednog organa, a da je vidljivi čulni svet njegova suprotnost. Baština razlikuje nadčulni i natprirodni svet duše i duha, i materijalni, teški, grubi svet na suprotnoj strani. Svet duše i duha je primaran, iskonski, to je božanski svet, svet svetlosti i drevnog stvaranja. Primarno viđenje ljudske duše je, dakle, usmereno „unutra“, a ne „spolja“ (obrtanje prema „spolja“ poklapa se sa sagrešenjem, i materijalizacijom). Okretanjem prema „spolja“ javlja se unutarnje zatamnjenje. „Videti spolja nije ništa drugo do udaljavanje od Nebeskog Čoveka“. Esencija tog „spoljašnjeg“ jeste tama. Čovek gubi uspomenu na božansko poreklo, a vladavinu nad njim preuzima Ja, čime se pragreh ponavlja, i pojavljuje oholost. Zatamnjeni um smatra spoljni svet za jedinu stvarnost. „Ko svoje biće stavi u spoljni svet, stavio ga je u prolaznost i tamu smrti.“
ŠESTA STANICA jeste oslobođenje. Put oslobođenja je istovetan sa putem odvajanja od Nebeskog Čoveka, ali istovremeno i nije istovetan. Povratak oslobođene duše nikada se ne zbiva na istom mestu na kome se zbilo odvajanje. Takođe, kada stigne na svoje izvorno mesto duša je ista, „pa ipak nije ista“. Posle putovanja, oslobođenje izgleda kao stizanje na cilj posle mnogih učenja i ispita. Ali, istovremeno izgleda da se ništa suštinski novo nije dogodilo, jer je duša na putu sanjala opsene: svet, Ja, čovečanstvo, život, istoriju, rađanje, ljubav, bolest, smrt. Nestankom snoviđenja „duša se oslobođena probudila ispod čari teških i divotnih slika“. Zato oslobođenje izgleda kao otvorena misterija. Ako duša ispravno „iskoristi“ buđenje, i ne potone u spoljnjoj tami –oslobodiće se, prolazeći put prosvećenja ka svome prastanju: Nebeskom Čoveku.
Zoran Tucaković
