Petar Mihajlovič Ivašin bio je veoma neraspoložen; njegova sestra, devojka, odbegla je sa Vlasičem, oženjenim čovekom. Da bi se nekako otarasio teškog i sumornog raspoloženja, kakvo ga nije napuštalo ni kod kuće, ni u polju, on je u pomoć prizivao osećanje pravde, svoja poštena, dobra ubeđenja — pa on je uvek zastupao slobodnu ljubav! — ali to nije pomagalo, i svaki put je i protiv svoje volje dolazio do istog zaključka, kao i glupa dadilja, to jest da je sestra postupila rđavo, a da je Vlasič ukrao sestru. I to ga je tištalo.
Majka celog dana nije izlazila iz svoje sobe, dadilja je govorila šapatom i stalno je uzdisala, a tetka se svakog dana spremala da otputuje, i njene kofere su čas iznosili u predsoblje, čas unosili opet u sobu. U kući, u dvorištu i u bašti bila je tišina, kao da u kući leži pokojnik. Petru Mihajliču se činilo da ga tetka, posluga pa i sami seljaci zagonetno i s nedoumicom gledaju, kao da bi hteli da kažu: „Sestru su ti zaveli, zašto sediš skrštenih ruku?” I on je korio sebe što ne stupa u dejstvo, mada i nije znao u čemu bi, u stvari, trebalo da se sastoji to njegovo delovanje. Tako proteče jedno šest dana. Sedmog — to je bilo u nedelju posle podne — konjanik donese pismo. Adresa je bila napisana poznatim ženskim rukopisom: „Njenom prevash. Ani Nikolajevnoj Ivašinoj”. Petru Mihajloviču se zbog nečeg učini da je na omotu pisma, i u samom rukopisu, kao i u nedovršenoj reči „prevash.” bilo nečeg izazivačkog, kočopernog, liberalnog. A ženski liberalizam je tvrdoglav, neumoljiv, surov… „Ona će pre pristati da umre nego da popusti nesrećnoj majci, da moli od nje oproštaj”, pomisli Petar Mihajlič, uputivši se s pismom majci. Majka je ležala u postelji, odevena. Kad spazi sina, naglo se podiže i, popravljajući sede pramenove koji su bili ispali ispod noćne kapice, brzo upita:
— Šta je? Šta je?
— Poslala je… — reče sin, dodajući joj pismo.
Zinino ime, čak i reč „ona” nije se izgovaralo u kući; o Zini se govorilo bezlično: „poslala je… ” Majka poznade kćerkin rukopis i lice joj dobi ružan, neprijatan izraz, a seda kosa opet proviri ispod noćne kapice.
— Ne! — reče ona i učini pokret kao da joj je pismo opeklo prste. — Ne, ne, nikada! Nipošto!
Majka histerično zarida od tuge i stida; ona bi očevidno htela da pročita pismo, ali joj je smetao ponos. Petar Mihajlič shvati da bi trebalo upravo on da otvori pismo i da ga pročita naglas, ali iznenada njime ovlada srdžba, kakvu do tada još nije osetio; on istrča u dvorište i doviknu konjaniku:
— Reci da odgovora neće biti! Neće biti odgovora! Baš tako reci, stoko!
I pocepa pismo; zatim mu suze navreše na oči i, osećajući se surovim, krivim i nesrećnim, on ode u polje.
Tek je zašao u dvadeset osmu godinu, a već je bio debeo, oblačio se kao stariji ljudi: stalno je nosio sve široko i dugačko i patio je od sipnje. Imao je već sve navike spahije, starog neženje. Nije se zaljubljivao, na ženidbu nije ni pomišljao, i voleo je samo majku, sestru, dadilju, baštovana Vasiliča; voleo je dobro da pojede, da odspava posle ručka, da popriča o politici i o uzvišenim stvarima… U svoje vreme završio je fakultet, ali je sada na to gledao kao da je odslužio neki rok obavezan za mladiće između osamnaest i dvadeset pet godina; bar misli koje su mu se sada svakog dana vrzmale po glavi nisu imale nikakve veze sa univerzitetom i sa onim naukama koje je on izučavao.
U polju je bilo vruće i mirno kao pred kišu. U šumi je vladala sparina, i osećao se sladunjav i težak miris borovine i trulog lišća. Petar Mihajlič se često zaustavljao i brisao oznojeno čelo. Razgledao je svoje ozime i jare useve, obišao je njivu pod detelinom i dva puta oterao sa ivice njive jarebicu s pilićima; i sve vreme je mislio o tome da ovo neizdrživo stanje ne može večito da traje i da ga treba okončati na ovaj ili onaj način. Okončati ga nekako glupo, divlje, ali neizostavno okončati.
„Ali kako? Šta da se učini?” pitao se i molećivo gledao u nebo i na drveće, kao da od njih moli pomoć.
Ali nebo i drveće su ćutali. Poštena ubeđenja nisu pomagala, a zdrav razum ga je navodio na misao da se bolno pitanje ne može rešiti drukčije nego na glup način, i da današnja scena sa konjanikom nije poslednja te vrste. Šta će biti — strašno je i pomisliti!
Kad se vraćao kući, sunce je već bilo na zalasku. Sada mu se pak činilo da se pitanje uopšte ne može rešiti. Sa svršenim činom nije moguće pomiriti se, ne izmiriti te takođe je nemoguće, a sredine nema. Kad je, skinuvši šešir i hladeći se maramicom, išao putem, a do kuće beše ostalo još oko dve vrste, iza njega se začuše zvončići. To je bio zanimljiv i vrlo uspeo izbor zvonaca i praporaca, koji su odavali staklaste zvukove. Takvo zvonjenje pratilo je samo dolazak šefa policije Medovskog, bivšeg husarskog oficira, koji je proćerdao svu svoju imovinu i propao od neurednog života, bolešljivog čoveka, daljnjeg rođaka Petra Mihajliča. Kod Ivašinih on se osećao kao kod svoje kuće, a prema Zini je gajio nežno očinsko osećanje i oduševljavao se njom.
— A ja krenuo do vas — reče on, obišavši Petra Mihajliča. — Sedite, povešću vas do kuće
On se smeškao i gledao veselo; očigledno, još nije znao da je Zina odbegla Vlasiču; možda su ga već o tome i obavestili, ali on nije verovao. Petar Mihajlič se osećao nelagodno.
— Samo izvolite! — progunđa on, zacrvenevši se do ušiju i ne znajući kako i šta da slaže. — Veoma mi je drago — nastavi on, pokušavajući da se osmehne — ali… Zina je otputovala, a mama je bolesna.
— Baš mi je krivo! — reče šef policije, zamišljeno gledajući Petra Mihajliča. — A ja se spremao da kod vas provedem veče. Kuda je otputovala Zinaida Mihajlovna?
— Kod Sinickih, a odatle, čini se, hoće u manastir. Ne znam sigurno.
Šef policije još malko popriča i krenu natrag. Petar Mihajlič je išao kući i sa užasom mislio o tome kako će se osećati šef policije kad sazna istinu. I Petar Mihajlič predstavi sebi to osećanje i, sam ga preživljavajući, uđe u kuću.
„Pomozi, Gospode, pomozi…” govorio je u sebi.
U trpezariji za večernjim čajem sedela je samo tetka. Kao i obično, izraz njenog lica govorio je da, kako je ona i slaba, i bez zaštite, nikome ne dozvoljava da je vređa. Petar Mihajlič sede na drugi kraj stola (on nije voleo tetku) i ćutke poče da pije čaj.
— Tvoja majka danas opet nije ručala — reče tetka. — Trebalo bi, Petruša, da obratiš pažnju. Ako se budemo morili glađu, time nevolju nećemo otkloniti.
Petru Mihajliču se učini neumesno što se tetka meša u tuđe stvari i svoj odlazak povezuje s tim što je Zina otišla. Htede da joj grubo odgovori, ali se uzdrža. I dok se uzdržavao, oseti da je nastupio pogodan trenutak da dejstvuje, i da nema snage više da izdrži. Ili da nešto uradi sad odmah ili da se sruši na pod, da viče i udara glavom o pod. On zamisli kako se Vlasič i Zina, oboje liberalni i zadovoljni sobom, ljube sada negde ispod klena, i sve ono teško i zlobno što se okupljalo u njemu tokom sedam dana, sručilo se na Vlasiča.
„Jedan je zaveo i ukrao sestru”, pomisli on, „drugi će doći da zakolje majku, treći će zapaliti kuću ili je opljačkati… I sve to pod maskom prijateljstva, uzvišenih ideja i stradanja!
— Ne, to neće biti! — odjednom uzviknu Petar Mihajlič i udari pesnicom o sto.
On skoči i istrča iz trpezarije. U konjušnici je stajao osedlan konj upravitelja imanja, on ga uzjaha i odjuri Vlasiču.
U duši mu je nastala prava oluja. Osećao je potrebu da učini nešto izuzetno, nešto grubo, pa makar se zatim kajao celog života. Da nazove Vlasiča podlacem, da mu opali šamar i da ga zatim pozove na dvoboj? Ali Vlasič nije od onih koji se tuku na dvoboju; a od podlaca i šamara on će postati samo nesrećniji i još će se dublje povući u sebe. Ti zlosrećni, ponizni ljudi — najnesnosniji su i najteži uopšte. Oni uvek prođu bez kazne. Kad nesrećan čovek, umesto da odgovori na zasluženi prekor, pogleda svojim dubokim očima skrušeno kao krivac, bolešljivo se osmehne i sve otrpi bez pogovora, onda, čini se, ni sama pravda ne bi smogla dovoljno snage da na njega digne ruku.
„Svejedno. U njenom prisustvu ošinuću ga bičem i reći ću mu mnogo grubih stvari”, odluči Petar Mihajlič.
Jahao je kroz svoju šumu i pustare i zamišljao kako će Zina, da bi opravdala svoj postupak, govoriti o pravima žene, o slobodi ličnosti i o tome kako između crkvenog i građanskog braka nema nikakve razlike. Ona će se ženski prepirati oko onoga što ne razume. I, verovatno, na kraju krajeva, zapitaće: „Kakve veze ti imaš s tim? Kakvo pravo ti imaš da se mešaš?”
— Da, ja nemam pravo… — promrmlja Petar Mihajlič. — Ali utoliko bolje… Što je grublje, što manje prava, utoliko bolje.
Bilo je sparno. Nisko nad zemljom lebdeli su tamni oblaci komaraca, a u pustarama žalostivo su plakali vivci. Sve je predskazivalo kišu, ali nije bilo ni jednog oblačka. Petar Mihajlič pređe među svog imanja i dade se u galop preko ravnog, čistog polja. Često je jahao ovim putem i znao je svaki i najmanji žbun na njemu, svaku jamicu. Ono što je sada, daleko ispred njega, u sutonu izgledalo kao tamna stena, bila je crvena crkva; mogao ju je sebi predstaviti svu, do najmanje pojedinosti, čak i sam ornament na kapiji i telad koja su uvek pasla u ogradi. Na jednu vrstu od crkve udesno tamneo se šumarak, to je grofa Koltoviča. A odmah iza šumarka počinje Vlasičeva zemlja. Iza crkve i grofovskog gaja primicao se crni oblak, a iza njega su sevale blede munje.
„Eto ti sad”, pomisli Petar Mihajlič. „Pomozi, Gospode, pomozi!”
Od žurnog jahanja konj je ubrzo posustao, a i Petar Mihajlič se zamorio.
Olujni oblak mrko ga je gledao i kao da mu je govorio da bi bolje bilo da se vrati kući. Prođe ga laka jeza.
„Dokazaću im da nisu u pravu!” bodrio je sebe. „Oni će govoriti da je to slobodna ljubav, sloboda ličnosti; u tom slučaju, sloboda je — u uzdržavanju, a ne u potčinjavanju strastima. U njih je to razvrat, a ne sloboda!”
Evo velikog grofovskog ribnjaka; od crnog oblaka on je pomodreo i smirio se; zapahnuo ga je miris vlage i mulja koji je dopro od ribnjaka. Pored nasipa, dve ive, stara i mlada, nežno su se svile jedna uz drugu. Na istom ovom mestu pre jedno dve nedelje Petar Mihajlič i Vlasič išli su pešice i pevušili studentsku pesmu: „Ne voleti — unesrećiti, znači, život mlad…” Dirljiva pesma. Dok je Petar Mihajlič jahao kroz gaj, gromovi su tutnjali i drveće je šumelo i savijalo se od vetra. Trebalo je požuriti. Od gaja do Vlasičevog majura ostalo je još da se prođe livadom ne više od jedne vrste. Tu su se sa obe strane puta uzdizale stare breze. Izgledale su isto tako tužne i nesrećne kao i njihov gazda Vlasič, bile su isto tako mršave i izdužene kao on. Po brezama i travi zašuštala je krupna kiša; vetar se smesta stišao, i zamirisao na mokru zemlju i na topole. Eno već se vidi Vlasičeva drvena ograda sa žutim bagremom, koji je isto tako mršav i izdužen; tamo gde se ograda srušila, vidi se zapušteni voćnjak. Petar Mihajlič nije više mislio ni o šamaru ni o biču i nije znao šta će uraditi kod Vlasiča. Bio je uplašen. Strahovao je za sebe i za sestru i bilo mu je strašno što će je sad videti. Kako će se ona držati pred bratom? O čemu će njih dvoje govoriti? Da se vrati, dok nije kasno? Dok je tako razmišljao, jurio je u pravcu kuće lipovom alejom, zaobišao široko žbunje jorgovana i odjednom ugledao Vlasiča. Gologlav, u cicanoj košulji i visokim čizmama, pognuvši se pod kišom, Vlasič je upravo obišao ugao kuće i išao prema ulazu; za njim je jedan radnik nosio čekić i kutiju sa ekserima. Verovatno su popravljali prozorski kapak, koji je kloparao na vetru.
Primetivši Petra Mihajliča, Vlasič zastade.
— A, to si ti? — reče on i osmehnu se. — E, pa baš lepo!
— Da, došao sam, kao što vidiš… — progovori tiho Petar Mihajlič, otresajući se od kiše obema rukama.
— De, u redu je. Vrlo mi je milo — reče Vlasič, ali ne pruži ruku: po svoj prilici nije se usuđivao i čekao je da je njemu pruže.
— Dobro je za ovas! — reče on i pogleda u nebo.
— Da.
Ćutke uđoše u kuću. Desno iz predsoblja vodila su vrata u drugo predsoblje, a odatle u salon, a levo — u malu sobu, gde je zimi stanovao upravitelj imanja. Petar Mihajlič i Vlasič uđoše u tu sobu.
— Gde te je kiša uhvatila? — upita Vlasič.
— Tu blizu. Gotovo ispred kuće.
Petar Mihajlič sede na krevet. Bilo mu je drago što je šuštala kiša i što je u sobi bilo mračno. Ovako je bolje: nije tako strašno i nije potrebno da sagovorniku gleda u oči. Nestalo je njegove srdžbe, ali je ostao strah i nezadovoljstvo samim sobom. Osećao je da je rđavo počeo i da od ovog njegovog puta neće biti nikakve koristi.
Obojica su neko vreme ćutala i pravila se da osluškuju kako pada kiša.
— Hvala ti, Petruša — poče Vlasič, nakašljavši se. — Veoma sam ti zahvalan što si došao. To je velikodušno i plemenito od tebe. Ja to shvatam i, veruj mi, visoko cenim. Veruj mi.
On pogleda kroz prozor i nastavi, stojeći nasred sobice:
— Sve se dogodilo nekako krišom, kao da smo se krili od tebe. Saznanje da smo tebe, možda, uvredili i da se ljutiš, lebdelo je svih ovih dana kao senka nad našom srećom. Ali dopusti da se opravdamo. Radili smo krišom ne zato što smo imali malo poverenja u tebe. Prvo, sve se desilo neočekivano, u nekakvom zanosu, i nije se imalo kad razmišljati. Drugo, to je intimna stvar, delikatna… nije bilo zgodno mešati i treće lice, pa bilo ono i tako blisko kao ti. A što je najbitnije, u svemu tome mi smo uveliko računali na tvoju velikodušnost. Ti si veoma velikodušan, veoma plemenit čovek. Beskrajno sam ti zahvalan. Ako ti kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga.
Vlasič je govorio tihim, muklim basom, sve istim tonom, kao da je zujao; očigledno, bio je uzbuđen. Petar Mihajlič oseti da je došao na njega red da govori, i da bi slušati i ćutati značilo za njega da zaista izigrava najvelikodušnijeg i najplemenitijer prostaka, a on nije ovamo došao radi toga. Brzo ustade i reče poluglasno, zadihan:
— Čuj, Grigorije, ti znaš, voleo sam te i boljeg muža svojoj sestri nisam želeo, ali to što se desilo je užasno! Strašno je i da se pomisli!
— A zašto je strašno? — upita Vlasič, a glas mu zadrhta. — Bilo bi strašno da smo rđavo postupali, ali toga nema!
— Čuj, Grigorije, ti znaš, ja sam nemam predrasuda; ali, izvini za otvorenost, po mome mišljenju, vi ste oboje postupili sebično. Naravno, ja to neću reći Zini, to bi je zabolelo, ali ti treba da znaš: majka pati toliko da se ne može opisati.
— Da, to je žalosno — uzdahnu Vlasič. — Mi smo to predviđali, Petruša, ali šta je trebalo da radimo? Ako tvoj postupak nekome nanosi bol, to još ne znači da je on rđav. Šta ćeš! Svaki tvoj ozbiljan korak neminovno mora nekoga da ražalosti. Kad bi pošao da se boriš za slobodu, i to bi isto tako nateralo tvoju majku da pati. Tako ti je to! Ko iznad svega stavlja mir svojih bližnjih, taj mora sasvim da se odrekne borbe za ideale.
Napolju jako blesnu munja, i taj blesak kao da izmeni tok Vlasičevih misli. On sede pored Petra Mihajliča i poče da govori o sasvim drugim stvarima.
— Ja, Petruša, duboko poštujem tvoju sestru — reče on. — Kad god sam dolazio k tebi, uvek sam imao osećanje kao da idem na poklonjenje, i ja sam se stvarno molio Zini. Sada moje duboko divljenje svakmm danom raste. Ona je za mene više nego žena! Više! (Vlasič razmahnu rukama).
Ona je moja svetinja. Otkada ona živi kod mene, ja ulazim u svoju kuću kao u hram. To je retka, neobična, veoma plemenita žena!
„Eto, opet je počeo staru pesmu!” pomisli Petar Mihajlič; reč „žena” nije mu se dopala.
— Zašto se vi stvarno ne biste uzeli? — upita on. — Koliko tvoja žena traži za razvod?
— Sedamdeste pet hiljada.
— Prilično mnogo. A kad bi se pogađao?
— Neće da popusti ni kopejku. To ti je, brate, jeziva žena! — uzdahnu Vlasič. — Ja ti ranije o njoj nikad nisam govorio, bilo mi je odvratno da se setim, ali eto kad je već reč o tome, pominjem je. Oženio sam se njom ponesen trenutkom prijatnog zanosa. U našem puku, ako hoćeš pojedinosti, jedan komandant bataljona spanđao se s osamnaestogodišnjom devojkom, to jest, bez okolišenja, zaveo je, poživeo s njom jedno dva meseca i napustio je. Našla se ona, brate, u vrlo gadnoj situaciji. Da se vrati roditeljima — sramota je, a ni primiti je neće, ljubavnik je napustio, i onda joj ništa ne preostaje nego da ide u kasarne i da se prodaje. Drugovi iz puka bili su ogorčeni. Ni sami nisu bili sveci, ali ta podlost suviše je bola oči. Uz to, komandanta bataljona niko u puku nije trpeo. I da bi mu napakostili, razumeš li, počeli su svi gnevni zastavnici i potporučnici da skupljaju novčane priloge u korist nesrećne devojke. I eto, kad smo se mi, po činu mlađi oficiri, okupili na savetovanju i kad smo počeli da vadimo ko pet, ko deset rubalja, ja se odjednom silno zagrejah… Situacija mi se učini kao poručena za junački podvig. Požurih devojci i vatrenim rečima iskazah joj svoje saosećanje. Na putu do nje i sve vreme dok sam govorio, svim srcem sam bio zaljubljen u nju, kao poniženu i uvređenu. Da… I desilo se da sam je nedelju dana posle toga zaprosio. Pretpostavljeni i drugovi smatrali su moj brak nespojivim sa oficirskom čašću. To me je još više raspalilo. Onda sam, razumeš li, napisao dugačko pismo u kome sam tvrdio da moj postupak treba da bude zapisan u istoriji puka zlatnim slovima i drugo. Pismo sam poslao komandantu, a kopije drugovima. No, bio sam uzbuđen i sve to nije prošlo, razumeš li, bez oštrih reči. Preporučiše mi da napustim puk. Imam negde koncept, daću ti ga jednom da ga pročitaš. Napisano je sa puno žara. Videćeš kakve sam proživljavao trentuke zanosa, blistave trenutke. Dao sam ostavku i doputovao sa ženom ovamo. Posle očeve smrti ostali su kojekakvi sitni dugovi, novca nisam imao, a žena je od prvog dana počela sklapati poznanstva, doterivati se i igrati karata, i bio sam prinuđen da založim imanje. Ona ti je vodila, razumeš li, nedoličan život, i od svih mojih suseda samo ti nisi bio njen ljubavnik. Posle jedno dve godine dao sam joj otpremninu, sve što sam tada imao, i ona ode u grad. Da… I sada joj isplaćujem po hiljadu i dvesta rubalja godišnje. Užasna žena! Postoji, brate, jedna muva koja svoju larvu polaže na paukova leđa tako da ovaj nikako ne može da je zbaci! larva prirasta uz pauka i iz srca mu pije krv. Tako isto je, eto, prirasla ta žena uza me i pije mi krv iz srca. Ona me mrzi i prezire zato što sam počinio glupost, to jest što sam se oženio takvom ženom kao što je ona. Moja velikodušnost njoj izgleda bedna. „Pametan čovek me oterao, veli ona, a budala me uzela.” Prema njenom mišljenju, samo kukavna budala mogla je postupiti kao ja. A meni je, brate, to neobično bolno. Uopšte, brate, reći ću ti, a ovo neka bude u zagradama, sudbina me ugnjetava. Upregla me u jaram.
Petar Mihajlič je slušao Vlasiča i u nedoumici se pitao: zbog čega se taj čovek mogao tako svideti Zini? Nije više mlad, — već mu je četrdeset jedna godina — mršav je, usukan, uskih grudi, dugačkog nosa, prosede brade. Kad govori — kao da zuji, osmehuje se bolešljivo i, dok priča, ružno mlatara rukama. Ni zdravlja, ni lepog muškog nastupa, ni uglađenosti, ni vedrine, a tako sav nekako bezizrazan i neodređen. Oblači se bez ukusa, čitav njegov položaj je čemeran, poeziju i slikarstvo ne priznaje, jer „ne odgovaraju imperativu dana”, to jest on ih ne razume; muzika ne može da ga gane. Rđav je domaćin. Imanje mu je u potpunom rasulu i založeno je; pošto je i po drugi put založio imanje, plaća po dvanaest procenata, i, osim toga, ima duga u menicama još jedno deset hiljada rubalja. Kad dođe vrame da se plati interes ili da se pošalje ženi novac, on od svih traži na zajam s takvim izrazom kao da mu je kod kuće požar, i tada navrat-nanos prodaje svu svoju zimsku zalihu suvog granja za pet rubalja, plast slame za tri rublje, a zatim naređuje posluzi da mu peći lože prućem od baštenske ograde, ili starim okvirima sa staklenika. Livade su mu upropastile svinje, po mladoj šumi vršlja seoska stoka, a starijeg drveća svake zime je sve manje i manje; u povrtnjaku i u bašti leže razbacane košnice i zarđale kante. On nema ni smisla, ni nadarenosti, čak ni obične sposobnosti da živi kao što žive drugi ljudi. U praktičnom životu to je naivan, slab čovek, koga je lako prevariti i vređati, i seljaci ga ne bez razloga zovu „naivčina”.
On je liberal i u srezu ga smatraju za crvenog, ali i to je u njega nekako dosadno. U njegovoj slobodoumnosti nema originalnosti i patosa; revoltira se, negoduje i raduje nekako sve na isti način, bez efekta i mlitavo. Čak i u trenucima silnog oduševljenja on ne diže glavu i ostaje poguren. Ali najdosadnije od svega je to što čak i svoje dobre, poštene ideje izražava tako da one u njega izgledaju banalne i dosadne. Kad počne lagano, dubokomislenog izgleda, da govori o poštenim, svetlim trenucima zanosa, o najboljim godinama, ili da se ushićuje omladinom, koja je uvek išla i ide ispred društva, ili da kudi Ruse zato što od svoje tridesete pa naviše oblače kućnu haljinu i zaboravljaju svoje almae matris, tada on podseća na nešto staro, odavno pročitano. Ostaneš li kod njega da noćiš, tada on stavlja na noćni stočić Pisareva ili Darvina. Ako kažeš da si to već čitao, on tada izađe i donese Dobroljubova.
To se u selu nazivalo slobodoumnošću, a mnogi su na tu slobodoumnost gledali kao na naivno i bezopasno osobenjaštvo; ali ono ga je, ipak učinilo duboko nesrećnim. Ono je za njega bila ona larva o kojoj je on maločas govorio: čvrsto je prirasla uz njega i pila mu krv iz srca. U prošlosti čudnovat brak, prema ukusu Dostojevskor, dugačka pisma i prepisi napisani rđavim, nečitkim rukopisom, ali sa velikim žarom, bezbrojni nesporazumi, objašnjenja, razočaranja, zatim dugovi, ponovno zalaganje imanja, plaćanje izdržavanja ženi, pozajmice svakog meseca — i sve to ni od kakve koristi ni sebi ni drugima. I sada, kao pre, on stalno žuri, traži podvige, i zabada nos u tuđe stvari: kao i ranije, kad god se ukaže zgodna prilika, tu su dugačka pisma i prepisi, zamorni šablonski razgovori o opštini, o podizanju domaće radinosti ili o osnivanju radionica sira — razgovori svi na isti kalup, kao da ih on priprema ne u živom mozgu već pomoću mašina.
I, najzad, ovaj skandal sa Zinom, za koji se ne zna kako će se još završiti! Međutim, sestra Zina je mlada — tek su joj dvadeset dve godine — zgodna je, otmena, vesela; voli da se smeje, govorljiva je, rado se prepire, strastveno voli da svira; razume se u haljine, u knjige i u dobar nameštaj, i kod svoje kuće nikako ne bi mogla podneti sobicu kao što je ova, gde miriše na čizme i na jevtinu votku. Ona je takođe liberalnih pogleda, ali u njenoj slobodumnosti oseća se obilje snage, zatim taština mlade, snažne, hrabre devojke, vatrena želja da bude bolja i originalnija od drugih… Pa kako se moglo uopšte desiti da ona zavoli Vlasiča?
„On je Don Kihot, tvrdoglavi fanatik, manijak”, mislio je Petar Mihajlič, „a ona je isto tako meka, kolebljiva, široka kao ja… Ona i ja se predajemo brzo i gotovo bez otpora. Zavolela ga je; ali zar ga i ja sam ne volim, bez obzira na sve…”
Petar Mihajlič je smatrao Vlasiča dobrim, poštenim, ali i uskim i jednostranim čovekom. U njegovim uzbuđenjima i patnjama, pa i u celom njegovom životu, on nije video ni najbliže ni najdalje više ciljeve, već je samo video dosadu i neumenje da živi. Njegovo samoodricanje i sve ono što je Vlasič nazivao podvigom ili poštenim poletom, izgledalo mu je kao uzaludno gubljenje snage, kao pucnji ćorcima, na koje se troši mnogo baruta. A to što je Vlasič fanatički verovao u neobičnu čestitost i nepogrešivost svoga mišljenja, izgledalo mu je naivno, čak i bolešljivo; i to što je Vlasiču celoga života polazilo nekako za rukom da meša ništavno sa uzvišenim, što se glupo oženio i to smatrao za podvig, a zatim se spanđavao sa ženama i u tome video trijumf neke ideje — to je bilo prosto nerazumljivo.
Ali je ipak Petar Mihajlič voleo Vlasiča, osećao je u njemu prisutnost nekakve snage i, zbog nekog neodređenog razloga, on nije nikad imao smelosti da mu protivreči.
Vlasič sede sasvim blizu, da bi uz šušanj kiše, u mraku, mogli porazgovarati, i pošto se iskašljao, bio je spreman da ispriča nešto dugačko, nešto poput svoje ženidbe; ali Petru Mihajliču bilo je nepodnošljivo da sluša; njega je mučila misao da će sada videti sestru.
— Da, nisi imao sreće u životu — reče on blago — ali, izvini, mi smo se udaljili od glavnog. Mi ne govorimo o onome o čemu treba.
— Da, da, zaista. Dakle, vratimo se na ono glavno — reče Vlasič i ustade. — Kažem ti, Petruša: savest nam je čista. Mi nismo venčani, ali da je naš brak potpuno zakonit, nije moje da dokazujem ni tvoje da slušaš. Ti isto tako slobodno misliš kao i ja, i, hvala bogu, nesuglasica među nama povodom toga ne može biti. A što se tiče naše budućnosti, to ne treba da te plaši. Radiću dok me ne probije krvavi znoj, noću neću spavati, jednom rečju: napregnuću sve svoje snage da Zina bude srećna. Njen život će biti divan. Upitaćeš, hoću li umeti to da učinim? Umeću, brate! Kad čovek svakog trenutka misli stalno o jednom istom, onda mu nije teško da postigne ono što želi. Ali, hajdemo Zini. Treba je obradovati.
Petru Mihajliču srce zakuca snažnije. On ustade i pođe za Vlasičem u predsoblje, a odatle u salon. U toj ogromnoj sumornoj sobi bio je samo klavir i dugački red starinskih stolica sa ukrasima od bronze, na koje nikad niko nije sedao. Na klaviru je gorela jedna sveća. Iz salona prođoše u trpezariju. Tu je takođe bilo prostrano i neprijatno, nasred sobe stajao je okrugli sto na rasklapanje, sa šest debelih nogu, i samo jedna sveća. Sat u velikoj crvenoj kutiji, nalik na ormarić sa ikonama, pokazivo je tri i po časa.
Vlasič otvori vrata susedne sobe i reče:
— Zinočka, kod nas je Petruška!
Odmah se začuše užurbani koraci i u trpezariju uđe Zina, visoka, punačka i vrlo bleda, kakvu je Petar Mihajlič video poslednji put kod kuće, — u crnoj suknji i crvenoj bluzi sa velikom šnalom na pojasu. Ona jednom rukom zagrli brata i poljubi ga u slepoočnicu.
— Kakva oluja! — reče ona. — Grigorije je otišao nekud, i ja sam ostala sama u celoj kući.
Ona nije bila zbunjena i gledala je brata iskreno i bezazleno, kao kod kuće; gledajući je, Petar Mihajlič prestade da se oseća zbunjen.
— Ali ti se ne plašiš oluje — reče sedajući za sto.
— Da, ali ovde su ogromne sobe, kuća je stara i sva odzvanja od grmljavine, kao orman sa posuđem. Zapravo, prijatna kućica — nastavi ona, sedajući naspram brata. — Ovde je svaka soba neka prijatna uspomena. U mojoj sobi, zamisli, ubio se Grigorijev deda.
— Čim u avgustu dobijem novac, popraviću kuću u bašti — reče Vlasič.
— Ne znam zašto, ali za vreme oluje uvek se sećam dede — nastavi Zina. — A u ovoj trpezariji namrtvo su išibali jednog čoveka.
— To je stvarno istinit događaj — potvrdi Vlasič i pogleda izbečivši oči na Petra Mihajliča. — Četrdesetih godina ovo imanje je uzeo u zakup izvesni Olivjer, Francuz. Portret njegove kćeri sada je negde na tavanu. Vrlo je zgodna. Taj Olivjer, kako mi je pričao otac, prezirao je Ruse zbog njihove neprosvećenosti i bezdušno ih ponižavao. Zahtevao je da sveštvnik skida kapu još na pola vrste od spahijskog doma, kad prolazi tuda, a kad Olivjerova porodica prolazi kroz selo, da se u crkvi zvoni. Sa kmetovima i uopšte sa malim ljudima ovog sveta, on se, naravno, još manje ustručavao. Jednom je, tako, prolazio ovuda jedan od najdobrodušnijih sinova skitalačke Rusije, nešto poput gogoljevskog bogoslova Home Bruta. Zamolio je za dopuštenje da prenoći, svideo se ovde ekonomima spahijskog imalja i oni ga zadržaše da radi u pisarnici. Ima više varijacija. Jedni kažu da je bogoslov bunio seljake, a drugi, pak, da se kao u njega zaljubila Olivjerova kćerka. Ne znam šta je tačno, samo jedne divne večeri pozove ga ovamo Olivjer i počne da ga saslušava, zatim naredi da ga tuku. On, razumeš, tako sedi za ovim stolom i pije bordo, a konjušari biju bogoslova. Po svoj prilici, stavio ga je na muke. Pred jutro bogoslov je umro od zlostavljanja, a njegov leš su negde sakrili. Priča se da su ga u Koltovičev ribnjak bacili. Povedena je istrara, ali je Francuz platio kome treba nekoliko hiljada i otputovao u Alzas. Baš u to vreme isticao je i rok zakupnine, i sve se na tome završilo.
— Kakvi nitkovi! — progovori Zina i zadrhta.
— Moj otac se odlično sećao i Olivjera i njegove kćerke. Pričao je da je bila izvanredna lepotica i uz to ekscentrična. Ja mislim da je bogoslov istovremeno i seljake bunio i kćer osvojio. Može, čak, biti da to uopšte nije ni bio bogoslov, već nekakav inkognito.
Zina se zamisli: slučaj bogoslova i lepe Francuskinje verovatno je njenu uobrazilju odneo daleko. Kako se činilo Petru Mihajliču, ona se po spoljašnjosti nimalo nije izmenila za poslednju nedelju dana, samo je postala nešto bleđa. Gledala je mirno i običio, kao da je s bratom došla u goste Vlasiču. Ali Petar Mihajlič je osećao da se desila neka promena u njemu samom. Zaista, pre, dok je ona živela kod kuće, on je s njom mogao govoriti apsolutno o svemu, a sada nije imao snage da postavi čak ni prosto pitanje: „Kako ti je ovde?” To pitanje mu je izgledalo nezgodno, nepotrebno. Verovatio ista takva promena se desila i u njoj. Ona nije žurila da zapodene razgovor o majci, o kući, o svojoj avanturi sa Vlasičem; nije se pravdala, nije govorila da je građanski brak bolji od crkvenog, nije se uzrujavala i spokojno se zamislila o Olivjerovom slučaju… I zašto su odjednom počeli da pričaju o Olivjeru?
— Obojici su vam ramena mokra od kiše — reče Zina i radosno se nasmeja; bila je dirnuta tom malom sličnošću između brata i Vlasiča. I Petar Mihajlič oseti svu gorčinu i svu strahotu svog položaja. Seti se svoje opustele kuće, zatvorenog klavira i Zinine vrlo svetle sobe, u koju sada više niko ne ulazi; seti se da na stazama u bašti nema više tragova malih stopala i da pre večernjeg čaja više niko, uz glasan smeh, ne odlazi da se kupa. Ono uza šta se on sve više i više vezivao od najranijeg detinjstva, o čemu je voleo da misli kad je sedeo u zagušljivom razredu ili slušaonici — vedrina, čistota, radost, sve što je ispunjavalo kuću životom i svetlošću, otišlo je nepovratno, iščezlo je i pomešalo se sa grubom, neskladnom avanturom nekakvog komandanta bataljona, velikodušnog zastavnika, razvratne ženske, dede koji se ubio iz revolvera… I započeti razgovor o majci ili misliti da se prošlost može povratiti značilo bi ne shvatati ono što je jasno.
Oči Petra Mihajliča napuniše se suzama, i ruka koja je ležala na stolu zadrhta. Zina pogodi o čemu on misli, i njene oči takođe pocrveneše i zasijaše se.
— Grigorije, dođi ovamo! — reče ona Vlasiču. Njih dvoje odoše do prozora i šapatom počeše govoriti o nečemu. I po tome kako se Vlasič naže prema njoj i kako ga je ona gledala, Petar Mihajlič još jednom shvati da je sve nepovratno svršeno i da nema potrebe ni o čemu više da se govori. Zina izađe.
— Tako je to, brate — poče Vlasič nakon kraćeg ćutanja. — Naš život sam malopre nazvao srećom, ali to je samo pod uticajem književnih imperativa. A ako ćemo pravo, sreće još nije ni bilo. Zina je sve vreme mislila na tebe, na majku i patila je; posmatrajući je, i ja sam patio. Ona je slobodna priroda, odvažna; ali bez navike, znaš, teško je, a uz to i mlada je. Posluga je zove gospođicom; čini se da je to sitnica, ali njoj to smeta. Tako je to, brate.
Zina donese pun tanjir šumskih jagoda. Za njom uđe mala sobarica, na izgled ćutljiva i zatucana… Ona stavi na sto bokal s mlekom i pokloni se vrlo duboko… Imala je nečeg zajedničkog sa starinskim nameštajem, nečeg isto tako ukočenog i dosadnog.
Kiša se više nije čula. Petar Mihajlič je jeo jagode, a Vlasič i Zina su ga gledali ćutke. Približavalo se vreme nepotrebnog, ali neizbežnog razgovora, i sve troje su već osećali njegovu težinu. Petru Mihajloviču se oči opet napuniše suzama; on odmače od sebe tanjir i reče da je već vreme da ide kući, inače će biti kasno, i može se desiti da opet počne kiša. Nastupio je trenutak kad je Zina iz pristojnosti morala da započne razgovor o ukućanima i o svom novom životu.
— Kako je kod nas? — upita brzo, i njeno bledo lice zadrhta. — Kako mama?
— Ti znaš mamu… — odgovori Petar Mihajlič, ne gledajući je.
— Petruša, ti si dugo razmišljao o tome što se dogodilo — progovori ona uhvativši brata za rukav, i on shvati kako joj je teško da govori. — Ti si dugo mislio; reci mi, možemo li se nadati da će se mama nekad pomiriti sa Grigorijem… i uopšte s ovim stanjem?
Ona je stajala sasvim pored brata, licem u lice, i on se iznenadi da je tako lepa i da to ranije nekako nije primećivao; i to da njegova sestra, licem nalik na majku, nežna, otmena, živi kod Vlasiča i sa Vlasičem, pored ukrućene sobarice, pored stola sa šest nogu, u kući gde su bičevanjem usmrtili živog čoveka, i da ona sada neće poći s njim kući, već će ostati tu da noći — to mu se učini kao neverovatan apsurd.
— Ti znaš mamu… — reče on ne odgovarajući na pitanje. — Po mom mišljenju trebalo bi sačuvati… učiniti nešto, zamoliti je za oproštaj, tako nešto..
— Ali moliti za oproštaj znači prosto pretvarati se da smo postupili rđavo. Radi maminog mira spremna sam da slažem, ali to ni do čega neće dovesti. Ja znam mamu. No, šta bude neka bude! — reče Zina i razvedri se jer je ono najneprijatnije već bilo rečeno. — Pričekaćemo pet, deset godina, strpećemo se, a onda šta bog da.
Ona uze brata pod ruku, i dok su prolazili kroz mračno predsoblje, privi se uz njegovo rame.
Izađoše na glavni ulaz. Petar Mihajlič se oprosti, uzjaha konja i krenu hodom; Zina i Vlasič pođoše da ga malko isprate. Bilo je tiho, toplo i osećao se čudesan miris sena; na nebu, između oblaka, jarko su sijale zvezde. Stara Vlasičeva bašta, koja je u svome životu videla toliko žalosnih događaja, spavala je uvijena u pomrčinu, i odnekud beše tužno prolaziti kroz nju.
— A Zina i ja smo danas posle podne proveli nekoliko zaista sjajnih trenutaka! — reče Vlasič. — Pročitao sam joj jedan izvanredan članak o iseljeničkom pitanju. Pročitaj, brate! Tebi je to neophodno! Izvanredan članak po svome poštenju. Nisam izdržao i napisah uredništvu pismo da se preda autoru. Napisao sam samo jedan redak: „Zahvaljujem i čvrsto stežem poštenu ruku!”
Petar Mihajlič htede da kaže: „Ne uplići se u ono što te se ne tiče!” — ali oćuta.
Vlasič je koračao pored desne, a Zina pored leve uzengije; oboje kao da behu zaboravili da se treba vratiti kući, a bilo je vlažno, i još je samo malo ostalo do Koltovičevog gaja. Petar Mihajlič je osećao da oni od njega nešto očekuju, mada i sami ne znaju šta i bi mu ih neizmerno žao. Sada, kad su oni, smerni i zamišljeni, išli pored konja, on je bio duboko ubeđen da nisu srećni i da ne mogu biti srećni, i njihova ljubav mu se učinila kao žalosna, nepopravljiva greška. Od sažaljenja i saznanja da im ne može ničim pomoći, obuze ga ono stanje duševne slabosti, kada on, da bi se izbavio od teškog osećanja sažaljenja, beše spreman na svaku žrtvu.
— Dolaziću k vama i da noćim — reče on. Ali to je izgledalo kao da on popušta i nije ga zadovoljavalo. Kad zastadoše pored Koltovičevog gaja da bi se oprostili, on se naže prema Zini, dodirnu joj rame i reče:
— Ti si, Zina, u pravu. Dobro si uradila!
I, da ne bi ništa više rekao i rasplakao se, ošinu konja i pojuri u gaj.
Ulazeći u pomrčinu, osvrnuo se i video kako Vlasič i Zina idu putem kući — on krupno koračajući, a ona žurno cupkajući pored njega — i o nečemu živo razgovaraju.
„Ja sam ženturača jedna”, pomisli Petar Mihajlič. „Išao sam s namerom da rešim pitanje, a još više sam ga zamrsio. No, neka ide s milim bogom!”
U duši mu je bilo teško. Kad izjaha iz šume, pođe hodom, a zatim pored ribnjaka zaustavi konja. Osećao je želju da sedi nepomično i da razmišlja. Pomaljao se mesec i kao crveni stub ogledao se s druge strane ribnjaka. Negde je potmulo grmelo. Petar Mihajlič je netremice gledao u vodu i zamišljao sestrino očajanje, njeno paćeničko bledilo i suve oči, kojima će ona od ljudi sakrivati svoje poniženje. On zamisli njenu trudnoću, majčinu smrt, njenu sahranu, Zinino zaprepašćenje… Ponosna, sujeverna starica neće svršiti drukčije nego smrću. Strašne slike budućnosti ocrtavale su se pred njim na mračnoj glatkoj vodi, i među bledim ženskim prilikama on je video samog sebe, malodušnog, slabog, sa izrazom krivca…
Na stotinu koraka, na desnoj obali ribnjaka, nepomično je stajalo nešto tamno: da li je to čovek ili veliki panj? Petar Mihajlič se seti bogoslova koga su ubili i bacili u ovaj ribnjak.
„Olivjer je postupio nečovečno, ali on je ipak nekako rešio pitanje, a ja, eto, ništa nisam rešio, već samo zamrsio”, pomisli on, pažljivo posmatrajući tamnu priliku sličnu priviđenju. „On je govorio i radio ono što je mislio, i ja govorim i radim, ali ne ono što mislim; na kraju krajeva, ja i ne znam šta, u stvari, mislim…”
On dojaha do tamne prilike: bio je to stari već natruli stub, koji je ostao od neke građevine.
Iz šumarka i imanja Koltoviča pirnu vetrić i donese opojan miris đurđevka i sladunjavih trava. Petar Mihajlič je jahao obalom ribnjaka i setno gledao u vodu i, sećajući se svog života, sve više se uveravao da do sada nije govorio i činio ono što je mislio, i da su mu ljudi uzvraćali istom merom, i zato mu je sada ceo život izgledao isto tako taman kao ova voda, u kojoj se ogleda nebo i prepliće vodeno bilje. I činilo mu se da se to više ne može popraviti.
Anton Pavlovič Čehov
(Preveo: Aleksandar Terzić)
