Po Hamvašu, bespomoćnost u razmišljanju istorijskog čoveka najviše dolazi do izražaja, kada je reč o ženi. Istorijski čovek ženu shvata kao svoju dopunu, negativnu sliku muškarca, pristajuću polovinu, svoju sliku u ogledalu… Bivstvo žene se može istinski promišljati, samo ako je u osnovi metafizika, odnosno metafizička osetljivost. Jer, tajna sveta jeste prapolnost, ono što podrazumevamo pod Jedan, a ne razdvojenost dva pola, odnosno dvopolnost u Jednom (pošto je dvopolnost već dva). „Tajna bivstva žene se nalazi tamo gde se Jedno raspolućuje.“ Interesantno je da po ovom dubokom, ozbiljnom i značajnom pitanju postoji najviši sklad među pojedinim baštinama. Hinduska sankhja drevno Jedan naziva Puruša (prastvarnost, prasuština, prabivstvo bez kvaliteta i svojstava, ono bezimeno, bezgranično i apsolutno – muško bivstvo), a postanak oblika Prakriti (ukupnost svojstava, imena, granica, oblika, bića – žensko bivstvo). U kineskoj baštini, sve što ima obličje proizašlo je iz bezobličja; bezobličje nema uhvatljive tačke, i to je jang (muško bivstvo), dok je obličje, kao drevna suština bića, jin (žensko bivstvo). Sa ovim baštinama poklapaju se iranska, jevrejska i egipatska baština, i kod svih je primarna drevna suština bez kvaliteta i svojstava „koja prethodi svakom obliku“.
Za današnjeg čoveka ostaje misteriozna i paradoksalna zagonetka, kada se saopšti misao da je Eva, stvorena od Adamovog rebra, majka od samog trenutka stupanja u bivstvo (ne samo majka Adamove i svoje dece, i celog čovečanstva, nego i samog Adama). Ta misterija sadržana je i u mitologijama, u kojima je boginja Majka – majka svih bogova, čak i onog „stvoriteljskog božanstva koje je stvorilo Boginju Majku“. Razrešenje misterije možemo naći zahvaljujući intuiciji Jakoba Bemea, koji u delu „Mysterium magnum“ navodi da Adam nije bio dvopolan, nego prapolan (stanje u kome su dva pola jedan, „muškarac i žena, i nijedno od njih“); Eva je stvorena od Adamove esencije, tako što je Stvoritelj „izvukao kvintesenciju Adamovog bivstva i iz ovog zgusnutog bivstva stvorio Evu. Zbog toga je Eva stupila u bivstvo kao čovek i esencija njegovog bivstva: Matrix mundi – kao što piše Beme: osnovni obrazac, praslika, praoblik: pramajka“. Iz takve Magne Mater neprekidno izvire množina bivstva. „Ona je Mater i Matrix“, kvintesencija Adamovog bića.
Šta nam govori mit o Sofiji, čija se nit proteže od drevnog Egipta, preko aleksandrijskih gnoza, do srednjevekovnih alhemičara? To, da se materijalizacijom čoveka Adamova primarna suština, njegovo nevino biće „kao praslika čistote“, nije srozalo u materiju. Ostalo je u svetu duha. To biće je Sofija – Mudrost, nevino biće, kopija Ljubavi. Umesto tog nevinog bića, koje ostaje kod Boga, Adam (srozan u materiju) dobija Evu – ženu od krvi i mesa. Sofija je ideal. Matriks, Mudrost, biće u kojem Ljubav prepoznaje samu sebe, Blistava Devojka, Nebeska Žena. Eva je zemno biće, koje materijalizovanom čoveku predstavlja zamenu za izgubljeno drevno biće.
LEPOTA I ČAR
Kada današnji čovek za ženu kaže da je lepa, on je nesvesno dovodi u vezu sa Sofijom, njenom prvobitnom i drevnom slikom. Na taj način poistovećuje Evu i Sofiju. Drevna uspomena na drevnu ženu, na Drevno Biće koje je izgubio, živi u svakom čoveku. Eva je samo „gruba zemna kopija“ tog bića. Najdublje biće čovekovo zna da lepotu ne označava Eva, nego Nebeska Devojka. Niti čovek može da se oslobodi praslike Sofije, niti može da se oslobodi bića žene koja živi u čulnom svetu.
Eva nije lepa, nego čarobna, i zavodljiva. Lepota je ostala u svetu duha. „Čar je materijalnost žene.“ Šta predstavljaju čar i zavođenje? Jednostavno, zamenu i falsifikovanje lepote i mudrosti. Žena nalazi zadovoljstvo u tome da svoj stvarnosni fizički izgled, čak i materijalni stas, izmeni i prikrije, odnosno „liši izvornih svojstava“. Želi da zavede, da bude čarobna. Zavođenje je suštinski prazno, besciljno i besmisleno. Da li cilj može biti vladavina? Može li cilj biti oplođavanje, odnosno razmnožavanje? NE. Jer, „iz zavođenja ne proizlazi ljubav, brak, vladavina, vlast, slava, pobeda, sreća, spokojstvo, očišćenje, plemenitost“. Kada se rasprši magična igra i spletka, i zavodnica i zavedeni ostaju pusti, prazni i jadni. Lepota i mudrost bude ljubav, „Evina čar budi opsenu“. Žrtva čari je ne samo muškarac, nego i sama žena, koja je čar donela na svet. Svet je njenim posredstvom i sam postao opsena, čarolija, puki privid, maska iza koje ne stoji ništa. „Kad se čovek osvesti od čarolije, zna da je prevaren.“ Usud bića zemne žene jeste njena čar. Lepota, kao sličnost sa Bogom, ne prolazi i ne gubi se. Ono što se može izgubiti, i što žena gubi, jeste čar, zbog čega se i realizuje najveći strah žene – da postaje ružna i stara. Lepota nije puka spoljašnost, i to vidimo tamo gde lepota zaista postoji – u umetnosti, u kojoj večno ostaje. Čarobnost na kraju svaki put proživljava isto bolno saznanje: „da je izabrala masku a ne lice“.
Šta je budnost žene? Sofija, Nebeska Devojka, Lepota, Mudrost, Ljubav. Šta je omama žene? Čar, zavođenje, „fizička čarolija veštice čija je žrtva u prvom redu ona sama“. Drevna baština za celu materijalnu prirodu i fizičko bivstvo čoveka kaže da su ženskog porekla. Prakriti obeležje. Sansara, nezaustavljivi tok oblika, bića i slika iz ženskog sveta. „Ova ‘voda’, kako veli Tales, početak je stvari“. Kada se čovek materijalizovao, povukao je i celu prirodu u tamu. Od tada iz bića žene navire opsena, sa „nezaustavljivom plodnošću“. Stvara se mnoštvo, iznutra prazno i ništavno. U tom mnoštvu, niko ne nosi svoje lice, svuda su samo lažne i varljive maske; izgubio se značaj bivstva, sve je obezvređeno i svedeno na trik i prevaru. Niko i ništa više nije na svom mestu. „Opsena, maja – nepostojanje, kao što veli Platon, nije spoljnje stanje. To je prinudni položaj omamljene budnosti čoveka.“
Zaslepljena, omamljena i opijena duša luta u čaroliji. To je izazvao pad žene. Duša se menja u mnoštvo i šarenilo, izgubivši svoju prasliku – Sofiju, „svetlost Mudrosti i Ljubavi“. Osuđena je na bezbrojne stupnjeve i nijanse metamorfoze. Duša nije individualno Ja, ali živi pod mađijom sopstvenih snoviđenja. Žudi bez mere i cilja, i želi svoja snoviđenja, poistovećuje sebe sa maskama. Za takvo stanje kažemo da je maja. Sve ostaje bez suštine i supstancije, bez obzira na mnoštvo svetova, formi i događaja. „Maja je čarolija i nije stvarnost. Omama bespomoćne duše; omama iščili, i od nje ne ostaje ništa.“ Omamljena duša hoće da isproba sve ono, za šta veruje da je ona sama. Ali „to“ jeste čarolija, maja, obmana pospane duše koja ide u stalno ponavljanje. Žudnja, pohlepa, proždrljivost, životna glad, gutanje života. Eva sebe bez ostatka poistovećuje sa telom, i biva sve više pohlepnija i proždrljivija. Okreće se prema spolja, i upada u spoljnu tamu.
I žensko bivstvo dotiče iste stanice prolaženja kao muško bivstvo. Ali, te stanice imaju svoju, žensku prirodu. Krajnja stanica, oslobođenje, za ženu ne znači povratak u božanski smisao i večnu inteligenciju, nego dostizanje ženskog lika drevnog čoveka – Sofije, Nebeske Device. Cilj jeste probuđena nebeska ljubav u ženskom biću, pošto je ljubav najviši stepen budnosti.
Zoran Tucaković
