Savitarka je prvi korak, nirvitarka je poslednji stupanj u istom pravcu. Savićara je prvi korak, nirvićara je poslednji korak u istom pravcu, na dve ravni. Međutim, Patanjđali kaže da se primenjuje isto objašnjenje. Najviši, bar do sada, je nirvićara.
Patanjđali će takođe doći do viših stanja, jer još nekoliko stvari treba da se objasni, a on se kreće vrlo lagano – jer ukoliko bi se kretao vrlo brzo, ne bi vam bilo moguće da razumete. On ulazi sve dublje i dublje svakog momenta. Vodi vas, ubrzo, do beskonačnog okeana, korak po korak. On ne veruje u brzo prosvetljenje – već postepeno, zbog toga je tako velika njegova privlačnost.
Postojali su mnogi ljudi koji su govorili o brzom prosvetljenju, ali se nisu dopali masama, jer je naprosto neverovatno da se brzo prosvetljenje može dogoditi. Tilopa može to da kaže, ali to nije stvar – da Tilopa kaže. Stvar je, da li iko to razume. Zbog toga je mnogo Tilopa iščezlo. Patanjđalijeva privlačnost traje, jer niko ne može razumeti one divlje cvetove kao što je Tilopa. Oni se iznenada pojavljuju kao da su pali s neba i kažu: “Odjednom možete postati kao mi”. Ovo je neshvatljivo. Pred njihovom magnetskom ličnošću, vi ih možete slušati, ali im ne možete verovati. Onog momenta kada ih ostavite reći ćete: “Ovaj čovek kaže nešto što je izvan mene. To van moje pameti.”
Tilope su živeli, govorili, nastojali, ali nisu bili sposobni da pomognu mnogim ljudima. Retko je neko mogao da ih razume. Zbog toga je Tilopa morao da ode na Tibet da nađe sledbenike, ova zemlja je prostrana, a on nije mogao naći nijednog sledbenika – i Bodidarma je morao da ode u Kinu da nađe sledbenika. Ova drevna zemlja, hiljadama godina je radila na religijskim dimenzijama, a nije mogla naći nijednog jedinog učenika. Da… teško je to bilo Tilopi, teško Bodidarmi da nađe jednog sledbenika.
Teško je naći nekoga ko može razumeti Tilopu, jer on govori o cilju i kaže: “Ne postoji staza i nema metode.” On stoji na vrhu brda i kaže: “Ne postoji put,” a vi stojite u dolini, tamnoj, vlažnoj, u svojoj bedi. Gledate u Tilopu i kažete: “Možda… ali kako, kako čovek to dostiže?” Nastavljate da pitate “kako?”
Krišnamurti nastavlja da govori ljudima da ne postoji metod, i posle svakog govora ljudi pitaju: “Onda kako? Kako onda dostići?” On jednostavno slegne ramenima i razljuti se:
“Rekao sam vam da ne postoji metod, stoga ne pitajte kako, jer kako je opet pitanje za metod.” A to su novi ljudi koji pitaju. Krišnamurti ima ljude koji su ga slušali trideset, četrdeset godina. Vrlo stare, drevne ljude vi ćete naći na njegovim razgovorima. Slušali su ga neprekidno; slušali su ga religiozno. Uvek su dolazili – uvek kada je on tu, uvek su dolazili i slušali. Godinama, godinama i godinama su se mogla naći ista lica, opet su ga pitali iz svojih dolina, “ali kako?” Krišnamurti je jednostavno slegao svojim ramenima i govorio: “Ne postoji kako. Jednostavno razumete i dostignete. Ne postoji staza.”
Tilopa, Bodidarma, Krišnamurti, oni dolaze i odlaze; oni nisu velika pomoć. Ljudi koji ih slušaju – iako dolaze do određenog intelektualnog razumevanja – oni ostaju u dolini. Ja sam sreo mnoge ljude koji su slušali Krišnamurtija, ali nisam video nijednu osobu koja je slušajući njega otišla izvan svoje doline. Ona ostaje u dolini, počinje da govori kao Krišnamurti, to je sve; počinje da govori drugim ljudima da ne postoji put i da nema staze, a ostaje u dolini.
Patanjđali je bio od ogromne pomoći, neuoporedive. Milioni su prošli kroz ovaj svet uz pomoć Patanjđalija, jer on ne govori prema svom razumevanju, on se kreće s vama. A kako vaše razumevanje raste, on ide sve dublje i dublje. Patanjđali sledi sledbenika; Tilopa bi želeo da sledbenik sledi njega. Patanjđali dolazi vama; Tilopa bi želeo da vi dođete njemu. Patanjđali uzima vašu ruku i, ubrzo, odvodi vas na najviši mogući vrh, o kome Tilopa govori ali vas ne može odvesti, jer nikada neće doći u vašu dolinu. Ostaće na vrhu svog brega i nastavljaće odatle da doziva. Zapravo on će iritirati mnoge ljude, jer neće da prestane; nastavljaće da viče s vrha “Ovo je moguće. Ne postoji put, i ne postoji metod. Možete jednostavno doći. To se događa; ne morate ništa činiti”. On nervira.
Kada ne postoji metod ljudi se nerviraju i želeli bi da ga zaustave, da ne viče. Jer ako nema puta, kako se kretati iz doline prema vrhu? Vi govorite besmislice! Ali Patanjđali je vrlo pametan, vrlo razborit, on se kreće korak po korak, uzima vas tamo gde jeste, dolazi u dolinu, uzima vašu ruku i kaže: “Načinite korake, jedan po jedan”.
Patanjđali kaže: “Postoji staza. Postoje metode”. On je zaista vrlo, vrlo mudar. Uskoro će vas nagovoriti na kraju da odbacite metod i ostavite stazu – ne postoji ništa – već na samom cilju, na samom vrhu, baš kada treba da ga dostignete, tada će vas čak i Patanjđali napustiti, i neće biti problema; vi ćete dostići sami. U poslednjem trenutku on postaje besmislen. Inače, on je razborit. On je ostao tako razborit celim putem, da kada postane apsurdan, onda takođe privlači, onda izgleda vrlo pametan. Jer čovek kao Patanjđali ne može govoriti besmisleno. On je pouzdan.
Objašnjenje dato za samadhie savitarka i nirvitarka, takođe objašnjavaju viša stanja samadhija, ali u višim stanjima savićara i nirvićara, objekti meditacije su suptilniji.
Ubrzo, objekat meditacije mora da bude učinjen više i više suptilnim. Na primer, vi možete meditirati na steni, ili možete meditirati na cvetu, ili možete meditirati na mirisu cveta, ili možete meditirati na meditantu. Onda stvari postaju tako suptilne, istančane i rafinirane. Na primer, možete meditirati na zvuku aum. Prva meditacija, da kažemo, jeste glasna tako da odjekuje svuda oko vas. To postaje hram zvuka svuda oko vas; aum, aum, aum. Stvarate vibracije svuda oko sebe – grube, u prvom koraku. Onda zatvarate svoja usta. Sada ne izgovarate glasno, nego u sebi; aum, aum, aum. Usnama nije dozvoljeno pokretanje, čak ni jeziku. Bez jezika i bez usana vi kažete aum. Sada stvarate unutrašnju atmosferu, unutrašnju klimu za to. Menjate položaj – od počinioca krećete se prema pasivnosti slušaoca. Na trećem stupnju, takođe unutra ne izgovarate aum. Jednostavno sedite i slušate zvuk. On dolazi jer je tu. Niste tihi; zbog toga ne možete da ga čujete.
Aum nije reč iz nekog ljudskog jezika. To ne znači ništa. Zbog toga ga hindusi ne pišu u uobičajenom azbučnom redu. Ne, načinili su posebnu formu za njega da bi ga razlikovali, da on nije deo azbuke. Postoji sam za sebe, odvojeno, a ne znači ništa. To nije reč iz ljudskog jezika. To je zvuk same egzistencije; zvuk bezvučnog, zvuk tišine. Kada je sve utišano, onda se on čuje. Prema tome vi postajete slušalac. On se nastavlja dalje i dalje, sve suptilniji. A u četvrtom stupnju jednostavno zaboravljate na sve; počinioca i slušaoca, i zvuk – sve. U četvrtom stanju ne postoji ništa.
Osho
