Tamo gdje se ponovo rađa ljubav, ponovo se rodi i život [Tema: Van Gog]

| October 8, 2013 | 0 Comments

 

Old Man with his Head in his Hands (at Eternity’s Gate), 1882

Van Gogovo pismo bratu Teu (izvod)

Jul 1880.

Ali, nehotice sam uvek sklon da verujem da ćemo najbolje spoznati Boga ako mnogo volimo. Voli nekog prijatelja, neku osobu, neku stvar, šta god hoćeš, i na dobrom si putu da to kasnije bolje spoznaš, eto šta sebi kažem. Ali, treba voleti uzvišenim i ozbiljnim prisnim osećanjem, sa voljom i razumevanjem, uz neprestani trud da proširimo, produbimo i poboljšamo svoju spoznaju. To vodi ka Bogu, to vodi ka nepokolebljivoj veri.
Na primer, neko će iskreno voleti Rembranta i znaće da tu postoji božansko i verovaće u to. A neko će se udubiti u istoriju Francuske revolucije i, ipak, neće biti nevernik, videće da se i u velikim stvarima manifestuje viša sila.
A neko, ko je čak i kratko vreme prisustvovao besplatnom kursu velikog univerziteta siromaštva i obratio pažnju na ono što vidi svojim očima i čuje svojim ušima i razmišljao o tome, na kraju će takođe da veruje i možda će da nauči više nego što može da iskaže. Ako pokušate da shvatite suštinu onoga što u svojim delima iskazuju veliki umetnici, ozbiljni majstori, shvatićete da u tome ima božanskog. Neko je to napisao u nekoj knjizi, a neko izrazio slikom.

Pišem ti nasumice, prvo što mi pada na pamet, bio bih jako zadovoljan kada bi na neki način mogao da vidiš u meni i nešto drugo osim nekog besposličara.
Jer, postoje sasvim suprotne vrste besposličara. Neko ko je besposličar zbog lenjosti i kukavičkog karaktera, zbog svoje bedne prirode i ti me možeš, ako tako proceniš, smatrati takvim.
Ali, postoji i druga vrsta besposličara, onaj ko je to protiv svoje volje, onaj koga iznutra izjeda ogromna želja za delanjem, koji ne radi ništa jer nema mogućnosti da išta radi, jer je zatočenik nečega, jer mu nedostaje ono što mu je neophodno da bi stvarao, jer ga kobne okolnosti dovode u taj položaj; takav često i sam ne zna šta bi mogao da radi, ali to oseća nagonski; ipak, dobar sam u nečemu, osećam da postoji smisao, znam da bih mogao da budem sasvim drukčiji čovek. Kako bih mogao da budem koristan, čemu bih mogao da služim, postoji nešto u meni, šta je, dakle, to?
To je sasvim druga vrsta besposličara, i ti bi mogao, ako dobro rasuđuješ, da me smatraš takvim.
Ptica u kavezu, u proleće vrlo dobro zna da postoji nešto čemu ona služi, snažno oseća da treba nešto da uradi, ali ne može da uradi, šta je to? Ne seća se baš najbolje, ali onda ima nejasne misli i kaže: „Druge ptice prave gnezda i legu svoje mlade i podižu ih“ i onda udara glavom o rešetke kaveza. Ali kavez ostaje, a ptica je luda od bola.
„Vidi besposličara“, kaže druga ptica koja prolazi, „ovaj je neka vrsta rentijera“. A, ipak, zatočenik živi, ne umire, spolja se ne vidi ono što se dešava unutra, dobro izgleda, manje-više je veseo na zracima sunca. Ali, dolazi sezona migracija. Ptica postaje potištena – „ali, ima sve što joj treba“ – kažu deca koja brinu o njoj u njenom kavezu, no ona gleda napolje u nebo nabijeno olujnim oblacima i oseća u sebi bes protiv sudbine. „Ja sam u kavezu, ja sam u kavezu i ništa mi, dakle, ne nedostaje, budale. Imam sve što mi treba. Ah, milosti, slobode, da budem ptica kao druge ptice.“
Poneki besposlen čovek nalik je ovoj besposlenoj ptici.
I ljudi su često nesposobni da nešto učine, zatočenici u ne znam kakvom užasnom kavezu, užasnom, veoma užasnom.
Postoji, takođe, to znam, oslobođenje, zakasnelo oslobođenje. Uništena reputacija, s razlogom ili ne, nemaština, kobne okolnosti, nesreća, to stvara zatočenike.
Često je teško reći šta je to što zatvara, što zazidava, što kao da zakopava, ali se ipak osećaju ne znam kakve rešetke, ograde, zidovi.
Je li sve ovo mašta, fantazija? Ne verujem; a onda se pitamo: Gospode, hoće li dugo trajati, večno?
A znaš li šta učini da tamnica nestane? Duboka, ozbiljna ljubav. Biti prijatelj, biti brat, voleti – to otvara tamnicu višom silom, vrlo moćnom čarolijom. Ali, onaj ko to nema, u smrti ostaje.
A tamo gde se ponovo rađa ljubav, ponovo se rodi i život.
A tamnica se ponekad zove: predrasuda, nesporazum, kobno nepoznavanje ovog ili onog, nepoverenje, lažni stid.

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Tamo gdje se ponovo rađa ljubav, ponovo se rodi i život [Tema: Van Gog]

by admin time to read: 3 min
0