(Na Titaniku civilizacije)
Afrodita na Titaniku civilizacije,
Noć je na rukama nosi po palubi,
Dok jutro oriba haos civilizacije,
Rastačući ujedno i lepotu i svoje belo
U minimalna nagađanja zvezda
Zašto na pučini haosa
Jedna slika Lepote
Drži svet u neizvesnosti,
Svet sastrugan sa jarbola
Najvećeg broda sudbine.
Afrodita na Titaniku civilizacije,
U kabinama sudbine, su svuda
Njene slike optočene svetom i
Pamfletima smrti i života
Gde treba tražiti
Požudu noći da hoda
Zavodljivo kao svet po
Snishodljivosti zvezde koja pokušava da bude
I ono što nisu i ono što jesu Lepota, svet i katastrofa.
Afrodita na Titaniku civilizacije,
Noć je uzvera uz sopstveni glas
O uzaludnim pokušajima jutra
Da zamrzne Lepotu i svet
Na severnom polu pesme.
Sanda Ristić Stojanović
