Pamćenje je prizivanje prošlih iskustava.
Ovo su definicije. On razjašnjava stvari tako da ih kasnije ne pobrkate. Šta je pamćenje? Prizivanje prošlih iskustava. Pamćenje se neprekidno dešava. Kad god vidite nešto, odmah sećanje uđe unutra i izobliči to. Videli ste me ranije. Vidite me opet, odmah sećanje uđe unutra. Ako ste me videli pre pet godina, onda slika od pre pet godina, prošla slika, dolazi u vaše oči i ispunjava ih. I videćete me kroz tu sliku.
Zbog toga ako odavno niste videli prijatelja, onog momenta kada ga vidite odmah kažete: “Izgledaš vrlo mršav” ili “Izgledaš vrlo nezdravo,” ili “Izgledaš vrlo debelo.” Odmah!
Zašto? Jer upoređujete; sećanje je ušlo unutra. Sam čovek nije svestan da je sakupio salo, ili je postao mršav, ali postaje svestan tako što odmah upoređuje. Prošlost, prošla slika uđe unutra, i odmah možete uporediti.
I ovo pamćenje koje je neprekidno tu, biva projektovano na sve što vidite. Ova sećanja iz prošlosti treba da budu odbačena. Ne treba da bude konstantnog mešanja u vašem saznavanju jer vam to ne dozvoljava da znate novo. Uvek znate novo u obrascu starog.
To vam ne dozvoljava da osetite novo, to čini sve starim i ukorenjenim. Zbog ovog sećanja, svakom je dosadno; celom čovečanstvu je dosadno. Pogledajte lice bilo čije, njemu je dosadno, smrtno dosadno. Nema ničega novog, nema ekstaze.
Zato su deca tako ekstatična. I za tako male stvari vi ne možete zamisliti kako se ta ekstaza dešava. Samo zbog nekoliko obojenih kamenčića na plaži ona počinju da plešu. Šta se njima dešava? Zašto vi ne možete plesati? Jer vi znate da je to samo kamenje; vaše sećanje je tu. Za tu decu nema sećanja, ovo kamenje je nova pojava – kao da su stigli sa Meseca.
Čitao sam kada je prvi čovek došao na Mesec svuda u svetu je vladalo uzbuđenje. Svi su gledali TV, ali kada se sve završilo, za petnaest minuta svima je bilo dosadno. Šta sad da se radi? Čovek hoda na mesecu. Posle samo petnaest minuta, a san da se stigne tamo trajao je milionima godina… Niko sada nije zainteresovan šta se događa.
Sve postaje staro. Čim nešto postane sećanje, to postaje staro. Ako biste mogli da odbacite svoje pamćenje! Odbacivanje ne znači da prestajete da se sećate, odbacivanje samo znači prestanak ovog konstantnog mešanja. Kada vam treba, možete sećanje povući natrag u središte pažnje. Kada vam ne treba, samo ga pustite da bude tu, tiho, bez neprekidnog nametanja.
Prošlost, ako je stalno prisutna, neće dozvoliti sadašnjosti da postoji. A ako propustite sadašnjost, vi propuštate sve.
Osho
