Puškin je prvi ruski pisac svetske veličine i važnosti, prvi stvaralac čija je dela ruski narod mogao uneti kao svoj udeo u svetsku književnost. On je pred Evropom i pred čovečanstvom bio tumač svoga naroda, govoreći im moćnim jezikom genija, i sve dio danas, čak i posle Tolstoja i Gorkoga, on je ostao jedan od najizrazitijih i najvećih pisaca u čovečanstvu.
Aleksandar Sergejevič Puškin rodio se 1799. godine u Moskvi. Po ocu bio je potomak ruskih plemića, a po materi praunuk Etiopljanina Hanibala koga je kao ropče kupio u Carigradu hercegovački trgovac Sava Vladislavić i poklonio caru Petru Velikom. u Moskvi i u Zaharovu, selu svojih roditelja spahija, proživeo je prvo detinjstvo. Rano je naučio da čita i govori francuski. U desetoj godini već je čitao ozbiljne francuske klasične pisce. Obdaren jakim pamćenjem, znao je naizust mnogo stihova, a osobito je voleo dela Molijera i Voltera. U bogatoj porodičnoj knjižnici bilo je knjiga od svake ruke. Tu je on našao u ruskom prevodu Plutarhove živote znamenitih Grka i Rimljana, Ilijadu, Odiseju i mnoga ruska dela od Lomonosova do Karamzina.
Ovo čitanje rano je razvilo njegov duhovni život i uobrazilju. U jesen godine 1811, Puškin je postao učenik liceja u Carskom Selu i već se prilikom svečanog otvaranja ove škole istakao svojim stihovima koje je čitao. Kad je godine 1817. izlazio iz škole i postao činovnik u ministarstvu inostranih poslova, Puškin je ubrzo postao poznat zbog svojih stihova i epigrama, a kad je 1820. objavio svoj prvi veći spev »Ruslana i Ljudmilu«, njegov pesnički glas, i pored oštre kritike, bio je za svagda utvrđen.
Pristalicama klasične tradicije nije se svideo: njegov novi način pevanja, a njegovi epigrami protiv cara i njegove vlasti koje su prepisivani na sve strane, razgnevili su tadašnjega samodršca Rusije, Aleksandra Prvoga. Car se odlučio da pesnika progna. Ova kazna, međutim, pretvara se u blagoslov. Za četiri godine, koliko se bavio po Kavkazu, Krimu, Ukrajini i Besarabiji, Puškin je napisao niz pesama i nekoliko divnih spevova, inspirisan lepotom i životom ovih krajeva.
Puškin nije dugo ostao na jugu. Jedna njegova parodija u kojoj je ironično govorio o religiji beše pala vlastima u ruke. Doznavši za to, car je naredio da se Puškin odmah otpusti iz službe i protera u jedno od sela njegovoga oca, gde će živeti pod nadzorom mesnih vlasti. Puškin se morao pismeno obavezati da neće odlaziti sa roditeljskoga imanja i da se neće baviti nikakvim »nepristojnim književnim radom« niti rasprostirati misli »štetne društvenom životu«.
Živeći usamljen, Puškin je mnogo radio i stvarao. Pored književnoga rada on se na selu učio ruskome jeziku od seljaka i svoje dadilje, ulazio u njegove tančine, nadahnjivao se narodnim životom i predanjem, te se tako pripremao za što dublje i vernije prikazivanje ruskoga naroda i života uopšte.
U to vreme jedan događaj umalo mu nije doneo velike nevolje. Dok se on bavio na selu, u Petrogradu je buknuo pokušaj ustanika koji su podigli napredni plemići, takozvani dekabristi. Zaverenici su pripadali onoj istoj struji sa čijim je predstavnicima Puškin bivao u stalnom dodiru i na jugu, a zatim održavao veze i iz svoga sela. Neki zaverenici bili su njegovi školski drugovi, pa čak i prisni prijatelji. Da se Puškin u to vreme nalazio u Petrogradu, on bi sigurno bio u njihovim redovima. Ali on je bio tada na selu, te nije neposredno mogao učestvovati u ovom neuspelom pokušaju.
Pet učesnika ove zavere osuđeno je na smrt, a mnogi prognani u Sibir. Prilikom pretresa, vlasti su među njihovim hartijama našle toliko prepisa Puškinovih slobodoumnih pesama da su i same bile iznenađene zbog njihovog broja. Jasno je bilo da je on duhovno s njima i samo su ga fizičko odsustvo i višegodišnja udaljenost iz prestonice spasili teških posledica.
Malo docnije (1826) obešeno je pet dekabrističkih vođa, svi su bili dobri Puškinovi poznanici. Puškin je očekivao u dalekoj provinciji da će i po njega doći. Ali novi vladar Nikolaj Prvi bio je jak, lukav i trezven tiranin. Njemu se svidela pesnikova čestitost i hrabrost i on je pokušao da iskoristi njegov dar i ugled za svoju apsolutističku vladavinu. Pozvao ga je iz progonstva u prestonicu i sastao se s njim. Zbog Puškinove velike slave i careve naklonosti pesnika su počeli pozivati u visoka moskovska i petrogradska društva i on je svuda u središtu pažnje.
U zimu godine 1828, na nekoj zabavi, on susreće Nataliju Gončarovu. Njena lepota ga je opčinila i on se, posle dužeg udvaranja, ženi njome početkom godine 1831. Puškin je u to vreme na vrhuncu svoga talenta. Ono što je godinama sazrevalo u njemu, sad je donosilo ploda. Otišavši pred ženidbu, u jesen 1830, u selo Boldino koje mu je otac darivao, on se zbog kolere u Moskvi zadržao u ovom selu tri meseca. Za to vreme napisao je tri male drame, među kojima čuvenoga »Mocarta i Salijerija«, a zatim dovršio »Onjegina« i sročio još dva speva, niz lirskih pesama i čitavu knjigu priča. Moramo se domišljati da su ova dela bila ranije već skicirana ili ih je pesnik već gotove nosio u sebi, pa sad samo dao u završnom obliku.
Ovi dani u Boldinu bili su poslednji srećni trenuci pesnikovi. Oženjen razmaženom lepoticom koja je vaspitana u snobovskoj i neradnoj atmosferi pridvorskih plemića, Puškin gubi dragoceno vreme prateći je na balove i dvorske prijeme, gde igra ponižavajuću ulogu muža lepotice kojoj se udvara sam car. Takav život kraj raskošne žene i visoki zahtevi plemićkog društva izložili su siromašnog Puškina velikim izdacima. On se strahovito zadužio, a nije imao vremena i samoće za rad. U času kad su se Francuzi i Poljaci ustali protiv tiranije, kad su u Rusiji gonili najbolje javne radnike, Puškin je morao da igra ulogu dvorskoga čoveka i muža lepe mondenke koja nije imala pojma o njegovoj veličini. Podsvesno, on se trudio da nađe svoju pravu ličnost u književnom stvaranju, ukoliko je uspevao da nađe prilike za rad. On je prvih godina po ženidbi napisao, pored novele »Pikova dama«, »Istoriju Pugačovljeve bune« i roman »Dubrovski« u kojima je opisao borbu seljaka protiv spahija i carske tiranije. Ličnost Pugačova mnogo ga privlači i on svoja naučna proučavanja o njegovoj buni, posle objavljivanja svoje istorije o njemu, iskorišćuje i za roman »Kapetanova kći«, poslednje svoje veliko delo, svoju labudovu pesmu. »Kapetanova kći«, ovaj obimom mali, ali veoma lepo komponovan roman, jedno je od najboljih dela ne samo Puškinovih nego i u svetskoj književnosti. U »Kapetanovoj kćeri« Puškin opisuje borbu seljaka i prostoga naroda protiv tiranije tadašnjih ruskih careva i protiv feudalnog poretka. On daje široku sliku narodnih težnji seljačkoga sveta koji hoće da se oslobodi ropstva i nepravde, opisujući sive zaplate i unoseći se u pitanja ljudskoga života sa toliko saosećanja kao da je sve to sam doživeo i pretrpeo u mnogim epohama i pod različitim podnebljima. Iako zbog vremena u kome živi i zbog carske vlasti od koje zavisi on mora da prikaže lik Pugačova i mračnim crtama, ipak se oseća da Puškin sa velikom ljubavlju opisuje i prosti ruski narod koji teži ka plemenitom cilju da postigne bolji život a slobodu i Pugačova kao predstavnika te borbe. Kad se ima na umu da je Pugačov smatran u to doba kao oličenje zla i otpora državi i caru, Puškinova smelost je za divljenje. Pored te tendencije Puškin je u ovom romanu dao umetnički prekrasno ocrtane ličnosti, počevši od glavnih junaka i njihove ljubavi do sasvim epizodnih lica, čak i kada se spominju samo u nekoliko rečenica. Ruski život u svoj svojoj širini Puškin slika u ovom delu sa takvom snagom i majstorijom da je jasno zašto su i najveći ruski pisci, kao Tolstoj, učili na ovom delu kako se spontano i verno umetnički prikazuje život.
Dok je, međutim, pisao svoja velika dela, Puškinov domaći društveni život bio je velika tragedija koja se završila neočekivanom katastrofom. Godine 1834. Puškin je zabeležio u svoj dnevnik: »Postavljen sam za kamerjunkera (što je sasvim neprilično mojim godinama), ali car želi da moja žena igra u dvoru«. Car je to učinio koje zbog njegove žene da bi je što češće viđao, koje zbog Puškina da bi ga stalno imao na oku. Bilo je to počasno zvanje za sasvim mlade plemiće, a ne za najvećeg pesnika Rusije i zrela čoveka od trideset i četiri godine. Pesnikove muke sada su postale sasvim nepodnošljive. Četvoro dece i dve ženine sestre koje su s njima živele, raskošni život pesnikove porodice, sasvim su pogoršali njegove novčane prilike. Pored toga, obletanje dokonih muškaraca, pa i samoga cara, oko njegove žene povećali su pesnikovu ljubomoru. Da bi mera bila prevršena, mnogi njegovi neprijatelji govorili su o zalasku njegova talenta, dok je reakcionarna kritika napadala njegova dela, a cenzura ih sakatila.
Kad se među udvaračima njegove žene pojavio i mladi francuski plemić emigrant Dantes, Puškina, i inače veoma osetljivog, zasula su gadna anonimna pisma o vezama Dantesoviim sa njegovom ženom. To nije bilo tačno, ali kako je njegova žena bila velika koketa, Puškin je poverovao, i da bi sakrio glasove o tome i dao oduške svojoj ljubomori i uvređenoj časti, on je mladoga Francuza izazvao na dvoboj. U tom sukobu Dantes je smrtno ranio Puškina. Puškin se mučio dva dana da najzad izdahne 29. januara 1837. u trideset osmoj godini života.
U Puškina sve odiše veličinom: njegov život, njegova tragična smrt, njegova dela. U lirskim pesmama teško je naći mu ravna, kao epski pesnik, pisac »Evgenija Onjegina«, on je bez premca, kao dramatičar, on je dao nedostižan uzor u »Borisu Godunovu«, kao pripovedač on je u »Bjelkinovim pričama« i u »Kapetanovoj kćeri« preteča poznijih velikih majstora ruske proze.
Osim ovih osobina, zbog kojih je Puškin značajan za svakoga čitaoca ma koga naroda, on je nama, Južnim Slovenima, naročito drag i zbog svoga velikoga zanimanja za nas. Osamnaest njegovih pesama inspirisano je našom narodnom poezijom i našom istorijom. Kad smo tek pokušavali, da postanemo slobodan narod, Puškin je video da se to budi jedan ponosit i hrabar slovenski narod i posvetio mu je svoju pažnju obradivši motive o nama u čuvenom ciklusu »Pesme zapadnih Slovena«.
Božidar Kovačević
Kapetanova kći
GLAVA PRVA
GARDIJSKI NAREDNIK
— Kapetan u gardi on bi sutra bio.
— Nije potrebno: u trupi nek se pouči.
— Sjajno rečeno: nek se malo pomuči …
…………………………………………………
A ko mu ono otac beše?
Knjažnin1
Otac moj, Andreja Petrovič Grinjov, služio je u svojoj mladosti kod grofa Miniha2 i izišao iz vojske kao major prve klase 17.. godine. Otada je živeo u svome simbirskome selu, gde se i oženio devojkom Avdotjom Vasiljevnom J., ćerkom tamošnjega siromašnoga plemića. Bilo nas je devetoro dece. Sva su moja braća i sestre poumirali još dok su bili mali. Ja sam bio zapisan kao narednik semjonovskoga puka milošću gardijskog majora, kneza B., našega bliskog srodnika. Vodio sam se kao da sam na odsustvu dok ne završim nauke. U ono vreme mi se nismo obrazovali na današnji način. Od pete me godine predadoše konjušaru Saveljiču, koga su zbog trezvena ponašanja unapredili za moga vaspitača. Pod njegovim nadzorom ja sam se naučio u dvanaestoj godini ruskim slovima i mogao sam sasvim zrelo da sudim o osobinama lovačkog hrta. U to doba otac mi najmi Francuza, mesje Boprea, koga je poručio iz Moskve zajedno sa godišnjim trebovanjem vina i finog ulja.
Njegov je dolazak jako ozlovoljio Saveljiča. — Hvala bogu, — gunđao je on za sebe — dete je, čini mi se, i umiveno, i očešljano i sito. Čemu se traće bez potrebe novci i uzima u najam musje kao da nema dovoljno naših ljudi!
Bopre je u svojoj otadžbini bio berberin, a posle u Pruskoj vojnik, pa je zatim došao u Rusiju pour être outchitel3, ne poimajući sasvim smisao ove reči. Bio je dobričina, ali vetropir i velika propalica. Glavna mu je slabost bila strast prema lepom polu, te bi često zbog svojih udvaranja dobijao batine, od kojih bi stenjao po čitave dane i noći. Sem toga, nije bio (kako je sam kazivao) ni neprijatelj čaši, tj. (govoreći ruski) voleo je da gucne. Ali kako se u nas vino iznosilo jedino za ručak. i to samo po čašica, pri čemu bi učitelja obično mimoilazili, moj ti se Bopre vrlo brzo naviče na rusku rakiju — pelenjaču, pa ju je čak počeo ceniti više nego vina svoje otadžbine, kao piće bez premca i mnogo korisnije za želudac.
Mi smo se odmah sprijateljili i mada se po ugovoru obavezao da me uči francuskom, nemačkom i svima naukama, on je više voleo da se ubrzo nauči od mene natucati ruski, a zatim smo obojica gledali svoja posla. Živeli smo kao jedna duša. Zgodnijeg mentora ne bih sebi mogao poželeti. Ali uskoro nas sudbina rastavi, evo zbog čega: Debela, boginjava devojka, pralja Palaška, i hroma govedarka Akuljka nekako se dogovore te u isti mah padnu mojoj majci pred noge.
Optuživale su se zbog greške slabosti i kroz plač se tužile na musjea koji ih je neiskusne prevario. Majka nije volela da se s tim šali i potužila se ocu. Njegovo je raspravljanje bilo kratko. Odmah je pozvao onoga gada, Francuza. Javiše mu da mi musje drži čas. Otac uđe u moju sobu. U taj čas Bopre je spavao na postelji pravedničkim snom. Ja sam bio zanet poslom. Valja znati da je za mene iz Moskve bila naručena zemljopisna karta. Visila je na zidu i nikad nije upotrebljavana, te me je odavno dovodila u iskušenje širinom i jačinom hartije. Odlučio sam da načinim od nje zmaja i, koristeći se Boprevim snom, latih se posla. Otac uđe baš kad sam hteo da ukararim rep od like na Rt dobre nade. Kad vide kako se vežbam u zemljopisu, otac me povuče za uho, zatim priskoči Bopreu,
probudi ga bez ikakva obzira i poče ga žestoko grditi. Zbunjen, Bopre poumi da ustane, ali nije mogao: nesrećni Francuz bio je mrtav pijan. Za tolike nevolje bio je samo jedan lek. Otac ga ščepa za vrat i odiže s kreveta, izgura na vrata i još istoga dana najuri iz kuće, čemu se Saveljič neopisano radovao. Time se i završi moje obrazovanje. Živeo sam kao derište hvatajući golubove i preskačući »jarca« sa decom naših slugu.
Tako mi minu šesnaesta godina. Tada mi se promeni sudbina.
Jednom, ujesen, majka je spravljala u gostinskoj sobi slatko od meda, a ja, oblizujući se, gledao penu kako vri. Otac je kraj prozora čitao »Dvorski kalendar«4, koji je svake godine primao. Ova je knjiga na njega uvek jako uticala, svakad ju je čitao s osobitim zanimanjem i ovo mu je čitanje uvek silno raspaljivalo žuč. Majka je znala napamet sve njegove navike i običaje, pa se svagda trudila da što dalje zaturi knjigu, te mu »Dvorski kalendar« ne bi dolazio pred oči po čitave mesece. Ali “zato, kada bi ga slučajno našao, ne bi ga satima puštao iz ruku. Otac je, dakle, čitao »Dvorski kalendar«, pokatkad slegao ramenima i ponavljao u po glasa:
— Generallajtnant!… A kod mene u četi bio narednik!… Oba ruska ordena, kavaljer?… A nedavno smo?…
Najzad otac zavitla kalendar na divan i utonu u misli, što nije slutilo na dobro.
Odjednom on se okrete majci:
— Avdotja Vasiljevna, koliko ono beše godina Petruši?
— Pa, eto, ušao je u sedamnaestu — odgovori majka. — Petruša se rodio baš one godine kada je tetici Nastasji Gerasimovnoj stradala noga i kad je…
— Dobro, — prekide je otac — vreme mu je za službu. Dosta je trčao po sobama za služavke i peo se po golubarnicima.
Misao o bliskom rastanku sa mnom tako je ganula majku da je ispustila kašiku u šerpu, a suze joj potekoše niz obraze. Suprotno tome, moje je oduševljenje bilo toliko da ga je teško opisati. Misao o službi spajala se u meni s mislima o slobodi i o nasladama petrogradskog života. Zamišljao sam sebe kao gardijskog oficira, što je po mome shvatanju bio vrhunac čovečje sreće.
Otac nije voleo da menja svoje namere niti da odgađa njihovo izvršenje. Dan moga odlaska bio je određen. Uoči toga dana otac izjavi da hoće po meni da pošlje pismo mome budućem starešini, pa zatraži pero i hartiju.
— Ne zaboravi, Andreja Petroviču, — reče majka — da i od moje strane pozdraviš kneza B. Reci mu da se nadam da neće lišiti Petrušu svoje zaštite.
— Gluposti! — odgovori otac namrštivši se. — Zašto baš da pišem knezu B.?
— Pa ti reče da ćeš pisati Petrušinom starešini.
— Pa šta onda?
— Zar nije knez B. Petrušin starešina? Zar Petruša nije upisan u semjonovski puk? — Upisan! Šta se mene tiče gde je upisan? Petruša ne ide u Petrograd. Šta će naučiti služeći u Petrogradu? Da ćerda novac i da lumpuje. Ne, neka služi on malčice u običnoj vojsci, nek se pomuči. nek omiriše barut, neka bude vojnik, a ne đilkoš. Upisan u gardu, nije nego! Gde mu je pasoš? Daj ga ovamo!
Majka potraži moj pasoš, koji se čuvao u kutiji zajedno sa košuljicom u kojoj su me krstili, i pruži ga ocu uzdrhtalom rukom. Otac ga pažljivo pročita, spusti preda se na sto i otpoče svoje pismo.
Mene je mučila radoznalost. Kuda me šalju ako neće u Petrograd?
Nisam skidao očiju s očeva pera koje se micalo veoma lagano. Najzad on završi pismo, zapečati ga u isti omot s pasošem, skide naočari i prizvavši me, reče:
— Evo ti pisma za Andreju Karloviča R., moga starog (druga i prijatelja. Ići ćeš u Orenburg da služiš pod njegovom komandom.
I tako se sve moje sjajne nade pretvoriše u prah i pepeo! Umesto veseloga petrogradskog života čekala me je dosada u gluvom i zabačenom kraju. Služba o kojoj sam do maločas mislio sa tolikom radošću, pretvori se u tešku nevolju. Ali je uzaludno bilo protiviti se! Idućega dana ujutru doteraše pred kuću putnička kola, smestiše u njih kovčeg, sandučić sa priborom za čaj i zavežljaje sa zemičkama i kolačima, poslednjim znacima domaćih nežnosti. Roditelji me blagosloviše. Otac mi reče:
— Zbogom, Petre! Služi verno kome se zaveriš, slušaj starešine, za njihovu milost ne otimaj se, u službi se ne naturaj, ali je i ne izbegavaj, i pamti poslovicu: »Čuvaj odelo dok je novo, a čast od malena«. Majka me je plačući preklinjala da čuvam zdravlje, a Saveljiču da pazi na dete. Navukoše mi kožuh od zečje kože, a povrh njega lisičju bundu. Seo sam u kola sa Saveljičem i krenuo na put lijući gorke suze. Još te iste noći stigao sam u Simbirsk, gde sam morao proboraviti dan i noć da bismo pokupovali razne stvari, kako je bilo naređeno Saveljiču. Ja sam ostao u gostionici. Saveljič je još izjutra zaređao po radnjama. Kad mi je dodijalo da gledam s prozora na blatnjavi sokak, stadoh da lutam po svima sobama. Kad sam ušao u sobu za bilijar, ugledam jednoga gospodina visokog rasta, od trideset i pet godina otprilike, dugih, crnih brkova, u domaćoj haljini, sa biljarskim takom u ruci i lulom u zubima. Igrao je s markerom koji bi posle dobitka ispijao čašicu rakije, a posle gubitka morao da se provlači četvoronoške ispod bilijara. Počeo sam posmatrati igru. Što je duže igra trajala, to su četvoronožne šetnje bile sve češće, dok marker najzad ne osta pod bilijarom. Gospodin izgovori nad njim nekoliko gromkih reči, kao posmrtno slovo, i predloži mi da odigramo jednu partiju. Odbio sam ne znajući da igram. To mu se, očevidno, učinilo čudno. Pogledao me kao da me sažaljeva, ali ipak započesmo razgovor. Saznao sam da mu je ime Ivan Ivanovič Zurin, da je komandir čete*** husarskog puka, da se bavi u Simbirsku zbog prijema regruta i da je na konaku u ovoj gostionici. Zurin me pozva da se zajedno s njim založim, po vojnički, što je bog dao. Rado pristanem. Sedosmo za sto. Zurin je mnogo pio, a nudio i mene govoreći da se treba privikavati na službu, pričao mi je anegdote iz vojničkog života, od kojih sam se gotovo valjao od smeha, te ustadosmo od stola kao najbolji prijatelji. Posle toga on se ponudi da me nauči da igram bilijara.
— To je — govorio je on — preko potrebno za svakoga drugara u službi. Dospeš, na primer, u ratu u neko mestance. Sta ćeš da radiš? Nećeš, valjda, jednako da tučeš Čivute. Hteo ne hteo, odeš u krčmu da igraš bilijara, ali treba umeti igrati!
Potpuno me je ubedio, te se s najvećom marljivošću dadoh na učenje. Zurin me je glasno bodrio, diveći se mom brzom uspehu, i posle nekoliko lekcija predloži mi da igram u novce, u groš, ne radi dobitka nego tako, tek da ne igramo badava, što je, kako reče, vrlo loš običaj. Pristao sam. i na to, a Zurin zapovedi da donesu punča i nagovori me da srknem, govoreći mi ponovo da mi se valja privikavati na službu, a kakva je to služba bez punča! Poslušao sam ga. Međutim, i dalje smo igrali. Što sam češće natezao iz svoje čaše, to sam postajao sve odvažniji. Lopte su mi svaki čas letele preko ograde, ja sam se žestio, grdio markera, — bog će ga znati kako je brojao — s vremena na vreme povećavao sam ulog, jednom reči, vladao sam se kao derište koje se dočepalo slobode. I tako je vreme prošlo neopaženo. Zurin pogleda u časovnik, spusti tak i reče mi da sam izgubio sto rubalja. To me je donekle bacilo u brigu. Novci su mi bili kod Saveljiča.
Počeo sam se izvinjavati. Zurin me prekide:
— Ta molim te, ne treba da se uznemiravaš. Mogu ja i pričekati, nego da sad pođemo kod Arinuške!
Šta ćete! Dan sam završio onako isto lakomisleno kako sam i počeo. Večerali smo kod Arinuške. Zurin mi je jednako dolivao piće ponavljajući kako mi se valja navikavati na službu. Ustavši od stola, jedva sam se držao na nogama i Zurin me u ponoć odveze u gostionicu. Saveljič nas dočeka na ulazu. On glasno uzdahnu, opazivši nesumnjive znakove moje revnosne službe.
— Šta se to dogodi s tobom, gospodaru? — reče on žalostivo. — Gde li si se to udesio?
Ah, gospode! Ovakve bruke još nisam video!
— Ćuti, rđo matora! — odgovorih mu ja s mukom — ti si se sigurno napio, idi da spavaš… i svuci me.
Kad sam se sutradan probudio, bolela me je glava i mutno sam se sećao jučerašnjih događaja. Moja razmišljanja prekide Saveljič, koji je ušao sa čašom čaja. — Rano je, Petre Andrejeviču, — rekao mi je odmahujući glavom — rano si počeo bekrijati. Na koga si se to umetnuo? Ni otac, ni deda, koliko znam, nisu ti bili pijanice, o majci već i da ne govorim, otkako se rodila, osim kvasa ništa drugo nije izvolela uzeti u usta. I ko je za sve to kriv? Onaj prokleti musje. Svaki čas eto ti ga kod
Antipovne: »Madam, že vu pri5 votku«. Pa eto i tebi sad že vu pri! Nema govora: na dobro te je uputio pasji sin. Zar je trebalo naimati nekrsta za vaspitača, kao da gospodar nije imao svojih ljudi! Bi me stud. Okrenuo sam se i rekao mu:
— Idi, Saveljiču, neću čaja.
Ali teško se otarasiti Saveljiča kad počne da pridikuje.
— Eto vidiš, Petre Andrejiču, kako je to kad se bekrija. I u glavi teško i nema se volje za jelo. Čovek koji pije ne vredi ni prebijene pare… Nego da uzmeš rasola od krastavaca s medom, a još je bolje rasterati mamurluk s pola čašice pelenjače. Hoćeš li? U taj tren uđe neki dečak i predade mi pisamce od I. I. Zurina. Ja ga otvorih i pročitah ove redove:
»Dragi Petre Andrejeviču, molim te pošalji mi po ovome mome dečku sto rubalja koje si sinoć izgubio sa mnom u igri. Novac mi je potreban. Spreman za uslugu Ivan Zurin«.
Šta sam znao da radim? Tobož sasvim ravnodušno obratim se Saveljiču koji je bio »i novaca i rublja i poslova mojih staralac«, te mu zapovedim da isplati dečaku sto rubalja. — Kako! Zašto? — upitao je zabezeknuti Saveljič.
— Dužan sam mu — odgovorih što sam mogao hladnokrvnije.
— Dužan! — poče Saveljič sve zaprepašćeniji — a kada si to, gospodaru, uspeo da se zadužiš kod njega? To nisu čista posla. Kako ti drago, gospodaru, ali ja novaca ne dam! Pomislio sam, ako u ovom odlučnom trenutku ne nadvladam tvrdoglava starca, docnije ću se teško osloboditi njegova nadzora, pa pogledavši ga ponosito, rekoh:
— Ja sam tvoj gospodar, a ti si moj sluga. Novci su moji. Prokockao sam ih, jer mi se tako prohtelo. A tebi savetujem da ne mudruješ, nego da činiš što ti se zapoveda.
Saveljiča su moje reči toliko zaprepastile da je pljesnuo rukama i skamenio se od čuda.
— Ej, ti što si stao? — povikao sam ljutito. Saveljič zaplaka.
— Baćuška, Petre Andrejiču, ne mori me žalošću. Sunce moje! Poslušaj mene, starca: napiši tome razbojniku da si se našalio, da se u nas toliki novci ne legu. Sto rubalja! Ti, bože milostivi! Reci da su ti roditelji strogo i prestrogo zabranili svaku igru, sem s orasima…
— Dosta sa trućanjem — prekidoh ga oštro, — daj ovamo novce, ili ću te za vrat, pa napolje!
Saveljič me pogleda duboko ožalošćen i pođe da donese novac. Bilo mi je žao jadnog starca, ali sam hteo da se dokopam slobode i da pokažem kako yiše nisam dete. Novci su Zurinu bili predati. Saveljič požuri da me izvede iz ove proklete gostionice. Izvestio me je da su konji spremni. Nemirne savesti i s nemim kajanjem krenuo sam iz Simbirska ne oprostivši se od svoga učitelja, nisam ni sanjao da ću se ikada još s njim sresti.
Kraj prve glave
