Anatomija Fenomena

Ali težnja za saznanjem izaziva novu vrstu Haosa [Tema: Sabato]

ImageGen

Budućnost neznanja

Bertrand Rasel kaže kako popularna objašnjenja relativiteta prestaju da budu razumljiva upravo u trenutku kada počnu da govore nešto važno. To je izvanredan simptom onoga što se dešava sa aktuelnim znanjem, i najava buduće katastrofe.

Univerzum je raznolik, ali je i jedinstven; ispod beskonačne raznolikosti mora postojati neka sjedinjujuća potka koja mora biti otkrivena kroz napore za sintezom; ali sa svakim danom koji prođe postaje sve teže ostvariti sintezu zbog sve veće apstraktnosti, složenosti i mase različitih činjenica koje treba obuhvatiti; i kada se pojavi neko sposoban za napor univerzalnosti – kao Vajthed, on bude shvaćen samo delimično, i o njemu se sudi pogrešno.

Sa druge strane, Vajthed nije univerzalan u smislu u kojem je to bio Leonardo, nego možda najpotpuniji predstavnik te faune u izumiranju. Ta vrsta ljudi se zanima za totalni univerzum: i za konkretno i za apstraktno, za intuitivno i za pojmovno, za umetnost i za nauku. Ali razvoj tih različitih faza ljudske delatnosti postepeno je prinudio ljude da se specijalizuju. Ko je danas istovremeno kadar da slika kao Velaskes, da sačini naučnu teoriju kao Ajnštajn i simfoniju kao Betoven? Samo proučavanje fizike danas odnese čitav život; kad čovek da nauči da slika kao Velaskes, čak i ako pretpostavimo da ima prirodne uslove kao on? A kako naučiti sve ono što su hemija, biologija, istorija, filozofija i filologija ostvarile sa svoje strane? I naročito, ko će biti kadar da ostvari sintezu tog gotovo beskonačnog sveta?

Ljudima univerzalnog duha ostaje samo pribežište u melanholiji. Već Valeri predstavlja pomalo tu situaciju, u kojoj će stvarnost biti zamenjena zbirom nezadovoljenih želja i čežnji za univerzalnošću. U Passage de Verlaineon priča kako je bezmalo svakodnevno gledao pesnika kako prolazi: okružen prijateljima, donosio je zaprepašćenje na ulicu svojom brutalnom veličanstvenošću i svojim varvarskim rečima, zastajući povremeno kako bi pustio na volju svojim psovkama; nekoliko trenutaka ranije prošao je čovek drugačije vrste, pogrbljen, ozbiljan, mučaljiv, odsutnog pogleda uprtog u jednu tačku, koji se trapavo kretao kroz jedan od mnogih geometrijski mogućih svetova – Anri Poenkare. Valeri kaže: „Bilo je neophodno, kako bih mogao razmišljati, da izaberem između dva veličanstvena poretka stvari koji se po spoljašnjosti isključuju, a koji po čistoti i dubini svojih predmeta nalikuju jedan drugom.“

Šta bi sve tada dao Pol Valeri da bude nešto kao zbir Verlena i Poenkarea! Ali Atina je već bila veoma daleko, a daleko je bila i renesansa. Ostalo je samo da se sanja o Leonardu i da se čezne za nekakvim uomo universale… Budućnost će biti u rukama specijalista, što ne verujem da bi mogao biti razlog za ponos ili radost; ima mnogo osoba koje obuzima nepoverenje kada vide čoveka kakav je Vajthed kako govori o politici ili moralu: oni veruju da duboko nepoznavanje logike, nauke i filozofije predstavlja dobru preporuku da se postane državnik ili sociolog.

Moderna nauka – a naročito tehnika – duguje specijalisti toliko da je običan čovek, uvek spreman da obožava fetiše, stvorio fetišizam specijalnosti, brkajući tužnu posledicu napretka nauke sa njenim glavnim pokretačem.

Nije da želim da poreknem vrednost specijalizacije: nauke su dosegle takav stepen razvoja da je čovek osuđen na specijalizovanje ako želi da dođe do fronta na kojem se vodi bitka protiv nepoznatog; takođe je tačno da je ogroman doprinos specijalista u činjenicama bio i ostao faktor napretka (dovoljno je setiti se otkrića radioaktivnosti, fotoelektronskog efekta i tolikih drugih).

Ali neophodno je imati u vidu da se veliko napredovanje u naučnoj misli ne sastoji od izdvojenih činjenica, nego od teorija, od pojmovnih sinteza, a nije jasno kako specijalisti mogu biti kadri da ostvare sintezu koja prevazilazi njihovo polje delatnosti. Madam Kiri je specijalista; ona strpljivo izoluje jedan hemijski element; Ajnštajn je čovek sinteze, koji spaja u veliku teoriju hiljade sitnih činjenica do kojih su došli specijalisti. To je rastojanje koje postoji između običnog istraživača i genija.

Čovek je kadar da ostvari sintezu samo u meri u kojoj je sposoban da se izdigne iznad sopstvene oblasti kako bi utvrdio, iz ptičje perspektive, svoj položaj u odnosu na susedne oblasti. Ali kako vreme prolazi, život svake od njih postaje sve komplikovaniji, bogatiji, jezik, koji je bio dijalektaški varijetet maternjeg jezika, pretvara se u nešto autonomno i za suseda delimično nerazumijivo. Svakoga dana postaje sve teže pronaći veze, pronaći tragove majke.

Nedoumica je nerazrešiva i kao da se moramo sudariti sa granicom iza koje će biti nemoguć bilo kakav napredak. Razvoj fizike je uzorit, jer je to najjednostavnija od prirodnih nauka, pa prema tome, nauka koja je najdalje otišla. Kao i u svim granama naučnog znanja, njeno napredovanje je bilo obeleženo uzastopnim sjedinjavanjima. Njutn pokazuje da su pad tela i kretanje planete pojave kojima upravlja isti zakon; Ested i Faradej pokazuju da elektricitet i magnetizam nisu autonomni, negu su dva izraza jedne iste stvarnosti; Majer i Džul pokazuju da su toplota i rad suštinski povezani; današnji fizičari pokušavaju da spoje pojave gravitacije i elektromagnetizma.

Ali svako sjedinjavanje je bilo teže nego prethodno, i kako se napredovalo, izgledalo je da se približavamo granici racionalno objašnjivog. U jednom trenutku se verovalo da su kvantovi ta granica; dalje se prostirao prostrani i nepoznati kontinent iracionainog. Kao u nekoj nepoznatoj kući u kojoj nema svetla, fizičari su slepo tumarali, ne uspevajući da pronađu vrata i stepenište. Nekadašnja fizika, jasna i logična, ispunjavala je svoj temeljni zadatak – objašnjavala je i predviđala. Sada su činjenice čudne i često dolaze a da ih niko ne očekuje; zatim, teoretičari izmišljaju komplikovane hipoteze da bi ih opravdali. Specijalnost sadašnje fizike kao da je proreknuta u prošlosti. Kako su daleko dobra vremena Leverijea, kada je astronom, sedeći za stolom, sa olovkom, papirom i spravom za računanje otkrivao planetu! Sada eksplodira atom uranijuma, i fizičari, zbunjeni, ali uvek tašti, pokušavaju da sebi obezbede očinstvo nad eksplozijom brojnim telegramima post factum…

Upletene u klupko jednačina, ljude od nauke samozadovoljno posmatraju filozofi koji, ne želeći da se potrude da ih shvate, radije ostaju gledaoci i s vremena na vreme izvlače brzoplete zaključke na osnovu rečenica koje ne razumeju. Tako je bilo i sa Hajzenbergovim načelom: mislilo se da ono otkriva slobodnu volju materije; zamišljalo se da nauka podupire iracionalističke postulate; ta pojava se povezala sa usponom podsvesti, uspostavljajući neku nejasnu vezu između Frojda, Hajzenberga i Andrea Bretona; pretpostavljalo se da to nekako objašnjava ratove i postojanje zla među ljudima.

Ta pojava potiče otuda što su, jednostavno, stvari postale vrlo komplikovane; ustanoviti zakon o padu tela je dečja igra u poređenju sa pojmovnim komplikacijama sa kojima se mora suočiti savremena fizika: prostor-vreme, odnos izmedu mase i polja, izjednačavanje gravitacionog i elektromagnetnog polja, racionalizacija kvantnih postulata, mirenje mehaničkog reverzibiliteta sa suštinskom ireverzibilnošču realnih procesa.

Zašto bismo pretpostavljali da te dileme obeležavaju granicu racionalnog, a ne granicu ljudske sposobnosti pritisnute težinom užasne mase znanja i činjenica koje je nužno uklopiti u Mozgalicu? Može se pretpostaviti da je to praktična, a ne teorijska, nesposobnost da se stvarnost racionalizuje. Razvoj fizike postao je tako širok da je nametnuo specijalizaciju u svakom pojedinačnom poglavlju, uz otežavajuću okolnost da se ti specijalisti svakoga dana sve manje međusobno razumeju: onaj koji meri spektar može biti nesposoban da shvati drugoga koji se bavi teorijama jezgra.

Ako se to dešava među fizičarima koji se bave atomima, šta možemo očekivati od međusobnog razumevanja izmedu fizičara, biologa i sociologa? Problem se postavlja kao izuzetno težak za filozofe. Izvesni optimisti pretpostavljaju da filozofija može zanemariti nauku, što se meni čini neobičnim načinom da se podstiče univerzalnost. U srećna vremena, filozof je bio neka vrsta zbira svih znanja svoga vremena: Aristotel je bio fizičar, matematičar, biolog i sociolog. Vremenom je takvo svojstvo postalo luksuz; još su Dekart i Lajbnic bili univerzalni duhovi, ali od njih počinje egzodus posebnih nauka. Neki misle da, pošto je sve to izašlo, filozofija ostaje tako pročišćena da ne ostaje ništa; to mišljenje izgleda preterano – ostale bi ontologija, gnoseologija, logika. To će reći, ostalo bi samo ono univerzalno. Ali možemo se upitati: može li se utvrditi granica između univerzalnog i partikularnog? Zar je moguće da neki filozof bude sposoban da ustanovi opšte zakone o biću i saznanju bez poznavanja posebnih nauka? Veliki mislioci svih vremena zasnivali su svoja istraživanja na nauci svoga vremena; ali pošto je nauka postala neprohodna, većina filozofa je odlučila da promeni sistem i kao da veruju kako suvereno nepoznavanje matematike, logistike i relativiteta predstavlja prednost. Ne vidi se, međutim, na koji će način filozofi u budućnosti moći da se suoče sa problemima prostora, vremena i kauzalnosti bez pomoći fizike i matematičkih teorija skupova.

Nemojte misliti da je ovo napad na filozofe: to je napad na naivnu ideju da se možemo baviti univerzalnim ne poznajući partikularno. Naličje te naivnosti jeste naivnost ljudi od nauke, koji veruju da se mogu baviti posebnim zapostavljajući opšte – to je naivnost specijalista.

Pobeda pozitivnih nauka u XIX veku i nesposobnost idealističke filozofije da reši probleme fizičkog sveta donela je nepoverenje u filozofsku spekulaciju u oblasti nauke: fizičari, hemičari, biolozi, pa čak i psiholozi su se dičili time što filozofiju ne znaju, pa je čak i mrze. U to vreme, učinilo se da je za istraživanje stvarnosti dovoljno meriti težinu, temperaturu, vreme reagovanja, posmatrati ćelije kroz mikroskop. Nastao je tip fizičara koji je imao poverenja samo u stvari kao što su metar ili vaga, i koji je prezirao filozofiju; ta težnja se proširila toliko da je zahvatila i ljude udaljene od nauke, ali i ljude koji su se divili njenoj preciznosti (Valeri). Bog filozofa smislio je kaznu za one koji ogovaraju filozofiju, uključujući i Valerija: ta naklapanja takođe su bila filozofija, ali loša filozofija. Tim fizičarima se dogodilo isto što i onim seljacima koji nemaju poverenja u banku i čuvaju svoju ušteđevinu u slamarici, koja je samo manje bezbedna banka: ako se analizira struktura na kojoj su  počivala njihova zapažanja, otkriva se da nije tačno da nisu imali filozofski stav – imali su vrlo loš filozofski stav.

Nedostatak epistemološkog kriterijuma terao ih je da neobazrivo prihvate artikle sumnjivog kvaliteta u veri da dobar instrument ne može proizvesti odvratan proizvod.

Dovoljno je pomisliti s kakvim mirom je takav fizičar verovao da ne izvodi filozofsku spekulaciju kada vreme meri časovnikom; ipak, on se oslanjao na metafizičku pretpostavku – apsolutno vreme – koja je obezvređivala sve rezultate njegovih ogleda. Nije znao da časovnik može biti opasniji nego metafizička rasprava.

Relativitet i kvantovi su započeli jedno novo doba, obeleženo analizom naučnog saznanja: teorijski fizičari morali su da se pretvore u epistemologe, baš kao što su matematičari završili u logici.

Prošli vek povukao je liniju razdvajanja između nauke i filozofije za koju je smatrao da je konačna, a koja se pokazala kao katastrofalna. U The Philosophy of Physical Science Edington raspravlja o posledicama takvog stava: formalno, još se može uočiti razmeđa između nauke i epistemologije; ali to više nije delotvorna podela.

Epistemologija predstavlja oblast u kojoj se nauka oslanja na filozofiju, što ne znači da fiziku sada treba da prave filozofi koji su ostali pri filozofiji; naprotiv, današnja fizika mora presudno da utiče na poimanje sveta, kao što je to u prošlosti bilo sa Kopernikom i Njutnom. Logično je pomisliti da će te sinteze sačiniti filozofi; ali uglavnom se dešava da filozofi ne znaju fiziku, a nije preterano razumno prepustiti proučavanje filozofskih konsekvenci fizike osobama koje se u to ne razumeju. Ali, ne čini se moguće ni da te sinteze sačine specijalisti.

Tako se pokazuje da sinteze mora sačiniti neka vrsta matematilogifiziepistemologramatičara. A postoje melanholični razlozi za pretpostavku da takav nadčovek nikada neće postojati. On bi morao, zaista, da reši, osim problema fizike, i probleme vezane za hemiju, za biologiju, za istoriju; morao bi ući u logiku snabdeven modernom opremom logistike i teorije matematičkih skupova; morao bi povezati apsolut sa nepromenljivim tih skupova, prostor-vreme i kauzalnost sa filozofskim pitanjem napretka, morala i apsolutnosti ili relativnosti estetskih vrednosti. Jezik tih čudovišta takođe bi morao biti čudovišan: možda se tu ne bi govorilo o imenicama, pridevima, prelaznim i neprelaznim glagolima, nego o nepromenljivim, promenljivim, funkcijama, imanentnim i transcendentnim glagolima. Taj bi jezik verovatno prestao da bude govorni, da bi se pretvorio u nemu i veličanstvenu povorku apstraktnih simbola na koju bi običan čovek gledao sa zaprepašćenjem, strahom i divljenjem. Razum – pokretač nauke i filozofije – konačno bi izazvao veru, jer običan čovek, savršeno nesposoban da shvati, zamenio bi razumevanje fetišizmom i verom.

Ne treba, međutim, gajiti mnogo nade u tom pravcu (ako uopšte takav jezik i takvo stanje ikome može predstavljati nadu). Tačno je da bi otkrivanje novih aparata moglo umnogostručiti mentalnu sposobnost čoveka, kao što poluga umnogostručuje njegovu fizičku snagu; ali iskustvo je pokazalo da broj i složenost problema rastu mnogo brže nego čovekova sposobnost razumevanja. I danas žive ljudi kao što je Vajthed; ali događaj i brzo prevazilaze postojanje tih univerzalnih ljudi, pa bi se onda ljudska misao, veselo se ukrcavši u nekoj luci na jonskoj obali, našla izgubljena u mračnom, ogromnom i razbesnelom okeanu.

Na početku beše Haos. Sa rođenjem nauke i filozofije čovek je polako uređivao spoljašnji svet i pokušavao da utvrdi ideju njegovog Tvorca, ako ga ima. Tako je nastala Vaseljena, Red, Zakon.

Ali težnja za saznanjem izaziva novu vrstu Haosa.

Izađimo iz neznanja i tako ponovo dođimo do neznanja, ali do jednog bogatijeg, složenijeg neznanja sačinjenog od malih i beskrajnih znanja. Svet koji je Aristotelu bio nepoznat bio je gotovo ništavan: sva znanja toga vremena našla su mesta u njegovoj moćnoj glavi; nije bilo vitamina, ni tenzora, ni skupova, ni uslovnih refleksa, ni neeuklidovske geometrije. Ali nauka je nastavila da napreduje, i svaki napredak u nauci ili u filozofiji značio je novo neznanje koje se uključivalo u duh laika.

Svakodnevno saznajemo kako je neka nova teorija, neki novi model univerzuma, upravo ušao u prostrani kontinent našega neznanja. I tada osećamo kakо nas neznanje i zbunjenost preplavljuju sa svih strana i kako neznanje napreduje ka ogromnoj i zastrašujućoj budućnosti…

Ernesto Sabato

Pojedinac i univerzum

Ostavite komentar: