Anatomija Fenomena

Asterionov dom [Tema: Borhes]

I kraljica rodi sina kojemu
nadenuše ime Asterion.

Apolodor: Biblioteka, III, 1

Znam da me optužuju da sam ohol, možda i da sam čovekomrzac, pa i da sam mahnit, možda. Takve optužbe (koje ću umeti da kaznim u pravi čas) naprosto su smešne. Istina je da ne izlazim iz svoje kuće, ali je istina i da su njena vrata (kojih je bezbroj)1 danonoćno otvorena kako ljudima tako i životinjama. Neka izvoli kome god se prohte. Neće u njoj zateći, doduše, ni ženstvenu raskoš ni vclelep-nost palata, nego spokoj i osamu. Naći će se u kući kakvoj nema ravne na zemaljskom šaru. (Lažu svi koji tvrde da u Egiptu postoji slična građevina.) Čak i moji klevetnici priznaju da u kući nema ni traga od nameštaja. Jednako je smešna glasina da sam ja, Asterion, ovde zatočen. Zar treba da ponavljam da nijedna vrata nisu zatvorena, ili da dodajem kako nema nijednog jedinog zasuna?

Istini za volju, jednom sam u sumrak i kročio na ulicu, no morao sam da se vratim pre mraka, toliko su me uplašila bezbojna lica svetine, pljosnata kao dlan.

Sunce je već bilo zašlo, ali neko neutešno dečje zapomaganje i molitveni žagor prostačke gomile bili su jasan znak da su me prepoznali. Narod je kumio i preklinjao, bežao, ničice preda mnom padao; jedni su se penjali ka hramu Dvojne Sekire, drugi su skupljali kamenice. Neki su, mislim, utočište potražili u moru.

Nije mi majka zalud bila kraljica; sa pastvom me ne mogu mešati, sve i da to u skromnosti svojoj poželim.

Da sam besprimeran, u to nema sumnje. Ne zanima me šta čovek čoveku može preneti; poput filozofa, smatram da se ništa ne da saopštiti pisanom veštinom. Svoj duh, predodređen za uzvišena dela, ne opterećujem dosadnim i izlišnim tričarijama; nikad se nisam potrudio da zapamtim razliku između pojedinih slova. Izdašna nestrpljivost nije mi dozvolila da naučim da čitam. Katkad zažalim zbog toga, jer noći i dani sporo protiču.

Razonode, jasno, uvek bude. Poput ovna spremnog da nasrne, jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Skrivam se u senci kakve čatrnje ili stanem na zavijutku hodnika, pa se sam sa sobom naganjam. Bacam se katkad s krova, sav se raskrvavim. U svako doba mogu da se načinim da spavam, dovoljno je da zatvorim oči i dišem duboko. (Nekad lako uistinu zaspim, a kad otvorim oči, dan promenio boju.) Pa ipak, od svega najviše volim da se igram sa drugim Asterionom. On mi tobož dolazi u posetu a ja ga provodim kroz kuću

Najsvečanije mu govorim: Sada se vraćamo na prethodno ukrštanje hodnika ili Sada izlazimo na drugo dvorište ili Znao sam da će ti se dopasti ovo curilo ili Da vidiš sada čatrnju napunjenu peskom ili Sada ćeš videti kako se račva podrum.

Ponekad se zbunim pa se obojica od srca nasmejemo.

Ne smišljam jedino nove igre; razmišljam ja i o svom domu. Svi njegovi delovi ponavljaju se po ko zna koliko puta, svako je mesto drugo mesto. Ne postoji jedna čatrnja, jedno dvorište, jedno pojilo, jedne jasle; ima četrnaest (bezbrojni su) jasala, pojila, dvorišta, čatrnja. Građevina je veličine sveta; tačnije, ona je svet. Pa ipak, od tolikog lutanja po dvorištima sa čatrnjama i prašnjavim hodnicima popločanim škriljcem, obreh se jednom i na ulici i ugledah more i hram Dvojne Sekire. Nisam ih razumeo sve dok mi jedna noćna pričina ne otkri da je četrnaest (ima ih bezbroj) i mora i hramova. Sve je mnogo, četrnaest puta umnoženo, ali dve stvari na ovome svetu kao da postoje samo jednom: gore, vijugavo sunce, i dole, Asterion. Može biti da sam ja stvorio i zvezde i sunce i ovu ogromnu građevinu, samo se više loga ne sećam.

Svake devete godine stupi u nju devet muškaraca, da ih oslobodim svih zala.

Začujem im korake ili glas na kraju kamenih hodnika i razdragano im potrčim u susret. Obred potraje tek nekoliko minuta. Popadaju jedan za drugim a da ja ni ruke ne okrvavim. Gde padnu, tu i ostanu. Docnije mi njihove telesine pomažu da razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da mi je jedan od njih, u smrtnome času, prorekao da će i meni doći izbavitelj. Otad mi samoća lakše pada, jer znam da moj izbavitelj živi i da će se na kraju izdići nad ovaj prah. Kad bih mogao da oslušnem sve šumove na ovome svetu, razaznao bih mu korake. Kamo sreće da me odvede nekud gde nema tolikih hodnika i vrata. Kako li samo izgleda moj izbavitelj?, pitam se. Da li je bik ili čovek? Možda bik sa čovečijim licem? Ili je kao ja?

Blesnu jutarnje sunce na bronzanom maču. Ni traga krvi nije više bilo na njemu.

  • Nećeš verovati, Arijadna – reče Tezej – ali Minotaur bezmalo da se nije ni branio.

Marti Maskero Istman

Horhe Luis Borhes

Ostavite komentar: