Art

Bačka oluja

Vetar. Samo se vetar odazivao pustim ulicama bačke varošice. Odnekud, po koji prigušen odjek ljudskih razgovora iz malih identičnih kućeraka, iz čijih se dimnjaka dimilo. A sneg, on je prekrivao crep. Taj crep narandžaste boje. Možda zbog toga i želim da ispričam ovu priču. Zbog crepa.

To popodne, bilo je kao i svako drugo popodne. Majka mi je spremila ručak. Jeo sam. Napolju je vladala neka razbibriga. Tako je valjda vetar nosio misli. Trebalo je da idem kod drugara, da nosimo crep. Sam paradoks je nositi crep po takvom kijametu, mogao je ostati tu još neko vreme, kada se stiša vojvođanska bura.  Ali, B.  me je pozvao. Nisam mogao odbiti. Drugari smo iz osnovne škole. Iz klupe, što bi se reklo. I tako,  bled dan, sneg napadao, blede i sećanja  a zvao me B.  da nosimo crep, koji je prekriven belim pokrivačem. Dobro sam se obukao, na majčin savet. Šal, kapa, rukavice, kaput, stare pantalone, ispod njih dugačke gaće, dva para čarapa od kojih su jedne dokolenice, vunene dokolenice. I čizme. Bio sam spreman za svaki posao.  B. je došao kolima po mene. Živeli smo na dva različita kraja varoši. Dok me je B.  vozio u svom belom stojadinu, vraćala su mi se sećanja, kao kroz maglu. Tuča u školskom dvorištu. Krademo višnje po povratku iz škole. Miris ravnice u jesen. Pecamo na kanalu. Prvi izlazak. Prošlo je neko  vreme, nismo se dugo videli. Ja sam se vratio u varoš iz grada. Tamo sam se otuđio. Trebalo mi je razdrmavanje. Staro društvo mi je prijalo. Stara mesta. Javio sam se njemu pre par dana iz jednog jedinog razloga. Znao sam da je on i dalje  tu,  na istom mestu. A ta mesta će u meni probuditi čoveka iz tog vremena. Želeo sam da budem onaj stari.

Radili smo razdragano. Niko nije obraćao pažnju na umor, iako je crep bio zaleđen i neugodan za ruke. Hladnoća je bolela. Bol, kao iskonsko čuvstvo. Sve je nekako bilo previše idealno, taj život koji su oni živeli. Varošani. Pun istine, sreće, veselja, tuge, razočarenja. I taj dan je sve to sadržao. Bar su mene prožimale takve emocije. A oni, B. i njegova porodica, izgledali su spokojno. Karakteri iz nekog filma, dobre drame. Vetar je kriv. Duvao je i donosio razbibrigu. Ljudi su sanjarili. Ili su možda samo sanjari sanjarili. Ali svi su oko mene toga dana delovali normalno. Samo sam ja sam sebi delovao zbunjeno, i kao da ne pripadam tamo.

Dok smo vodili neki nebitan razgovor uz posao, desilo se nešto neočekivano. Vetar koji je vremenom pojačavao, sada je dostigao vrhunac. Urlao je na sve strane, nosio sneg kao belu prašinu koja je ulazila u oči. Nije se više moglo raditi. I baš  tada, kada smo želeli sve da batalimo i nastavimo razgovor u staroj kući – nabijači od blata, uz toplu rakiju i življi razgovor, bledilo to nije moglo  dopustiti… Dan je morao da ostane u istoj harmoniji i tonalitetu. U početku  beše muk. Posle muka, kroz ušne receptore mi je provibrirao tup zvuk. Nešto nalik udarcu  pesnice  od glavu, ali uz zaglušujuću škripu. To je bio crep. Dole je bio B.-ov  otac u nesvesti, brkova belih od snega. A iza njegove glave, narandžasti zaleđeni crep. Oko crepa i glave, oreol. Krv crne boje. Prizor u snegu – suprematizam. Crni krug se nastavlja u beloj pozadini.

Stojim na sred ulice, iznemogao od dešavanja koja su me pogodila. Sve se tako brzo dogodilo. Zvali su hitnu, došli po njega, pa svi otišli zajedno. Sve u minuti. A ja sam stajao na sred ulice ispred kuće i slušao vetar. Vetar koji je nosio crep.

Srđan Sekulić

 

O autoru: Srđan Sekulić je rođen u Prištini 23.11.1993. godine. Crnogorac po nacionalnosti. Studira i živi u Novom Sadu.

Ostavite komentar: