Hristos
Nije postojao, pa je postao.
Onaj dugokosi drvodeljski pomoćnik, mlađani jevrejski bundžija, Božiji sin…
Šta bih sad ja tu dodavao…
Očigledna stvar.
Kao voda, zemlja, nebo, vatra.
A nijesu čovjekoliki baš od juče.
Odvajkadašnja je ta rulja.
Sputi, zapljuni, šibaj.
Svali, unakazi, raspni.
Čudna mi čuda.
Onaj gore, od duše se oprašta.
Oni dolje-slade mu se mukama.
Onaj naviše voli one koji ga mrze.
Oni naniže mrze onog koji ih voli.
Tako ti je to.
Zaludu im je opraštao.
Sad mu piju krv.
Kao i onda.
I još vele:
–To nam je pričest.
*******
Nikad nijesmo pričali o Njemu.
Velika je to tema.
Mada pričamo o velikim temama, veremo se.
Prepiramo razumom i dušom sve što smo iskopali.
A mislimo na Njega.
Stalno nam vala na pameti.
I tek što nijesmo načeli nebo priče.
–Dosta je za danas—kaže i odgurne čašu.
Mirno u birtiji kao na groblju.
Izlazimo.
Nikad mi nije dosta…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač: Zenit, Novi Sad
