Junak
Ničega među čovjekolikima nema koliko gnjilih priča o sopstvenom junaštvu.
Kad se grunu u junačka prsa, planine se pomjeraju, a šankovi zazveče.
Oči im junački iskolače, gotovo bljucnu po astalu kao živa jajca.
Junak ima junački pedigre sve do tamo onog junaka nad junacima.
Vise im sablje i muda porodična.
Tek-vole da se junače u nedostatku boljih zanimacija.
Sve dok ne zadrijemaju na bojnom polju.
Ponekad, u snu, desi im se da nijesu junaci.
Samo tada.
Junače se i kad grickaju sjemenke.
Ništa ih ne košta.
Junače se dok ne dođu kući.
Pa stovare junašvo.
Malo im se stuži.
Kao da su se prejeli.
*******
Niko ga nikad ne ču da se junači.
Volio da popije, da se nalakti, ali junačenje-jok.
Pošto u birtiji nema priče bez junačenja, nije ni pričao.
Junak nad junacima jednom ga junački potkopa:
–Junače, ima li u tebi junaka…
Onaj što se ne junači lijepo mu junački odgovori:
–Da mi je da junaka vidim uživo, čini mi se, postao bih junak…
Ili nešto slično.
Uglavnom je nešto rekao i junački izašao…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit, Novi Sad
