Nebo
Još malo im neće ni trebati.
Sve što imaju oposle na zemlji.
Odrekli se svega što je svezano za nebo.
Vele čovjekoliki: to im je višak.
I još vele: to je jedini višak od kojeg glava zaboli.
Ako im nebo prokaplje kišom-opsuju kišu.
Ako ih umije suncem-spopadne ih zlovolja.
Ako se zaljuljaju oblaci-streknu od kiše.
Kad se oblaci raštrkaju-smuči im se od sunca.
Ko god se pripuči nebu, izmaknu mu čkanj.
Onda se nauživaju u javnom smaknuću.
*******
Donosio nam plavog zmaja na uzici.
Mi u birtiji, u dimu, a plavi zmaj iznad glave.
U početku nam i nije smetao.
Luda kao luda, zmaj kao zmaj.
Onda počelo da nas draži.
Najprije šašoljilo, pa žuljkalo.
Na kraju greblo.
Kao da su nam kandžice neba pod košuljama.
–Idi odavde i nosi to nebo—zaurlao onaj iz tmuše što najradije iz tmuše urla.
Onaj sa zmajem streknuo.
Od straha ispustio vrpcu, zaboravio nebo.
Eno ga i sad na podu kao zgažena ptica…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit, Novi Sad
