Čovjekoliki se odvajkada ogledaju u krivom ogledalu.
Ono im nakaznosti isporučuje kao vrline.
Pravo ogledalo su razbili i pritisli kamenom još onda kad ih je zaskočilo zlo koje se oglednulo.
I oči drugoga su im kao krivo ogledalo.
Još odonda kada su se nakapale sjemenom grdila.
Čovjekoliki zlobom gledaju, u zlobi se ogledaju.
Kada bi makar jednom vidjeli koliko su ružni, umrli bi od sramote.
Kada bi umrli od sramote, vaskrsli bi s pravim ogledalom ispred lica.
Ovako samo ogledaju sopstveno umiranje bez smrti.
Diče se ljepotom nakaznosti pred krivim ogledalom.
Pravo ogledalo im krivo.
*******
Ostao je jedan koji se još nije oglednuo.
Uredno obrijan i blago omirisan svakoga lijepog jutra odlaže šeširić i naručuje školjkicu čaja.
–Kako li se samo brije, a da se ne ogledne—pita se sveznalko za šankom.
Onaj na terasici podiže bijelu školjkicu plavo obrubljenu.
Mirisna para golica mu dušu.
Sluša raspjevanu krošnjicu.
Okreće lice nebu, zagledan u nešto, samjera.
Kao da mjeri razdaljinu od sebe, u plavetnom odijelu za astalom sa bijelim nadstolnjakom, do plavetnog neba sa bijelim oblačićem.
Onda ustaje, podigne šeširić, uzima bijeli štap…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit Novi Sad
